Sudija za vešanje

Premijer Vojislav Koštunica kome su poslednjih godina usta bila puna legaliteta i instituacija, za ministra pravde postavlja advokata Zorana Stojkovića. Ovim imenovanjem na čelo srpskog pravosuđa dolazi sudija koji je osamdesetih slao na robiju zbog verbalnog delikata, a nepodobne knjige spaljivao na lomači: sudija Zoran Stojković je 26. septembra 1983. godine u Okružnom sudu u Beogradu doneo Rešenje kojim se u celosti zabranjuje rasturanje knjige, doktorske teze “Društveni sukobi izazov sociologiji – SUKOBI” autora Nebojše Popova iz Beograda čiji je izdavač Institut drštvenih nauka Univerziteta u Beogradu: “Oduzimaju se svi primerci knjige i po pravnosnažnosti rešenja isti će biti uništeni”, naređuje u rešenju sudija Stojković.

Novi ministar pravde je naravno člana Demokratske stranke Srbije. Ideja o temeljnom odvajanju pravosuđa od države je očigledno transparentan paravan da bi sve ostalo manje više po starom: primarna je partijska pripadnost i lojalnost. I danas, u sezoni “velikog presvlačenja” čini se ipak logički i moralno neprihavatljivo da sudija koji je nekada bio sluškinja politike, koji je i danas spreman da se pokorno nađe u istoj ulozi, biva postavljen na sam vrh nezavisnog sudstva.

Ni najmanje se ne obazirući na brojne primedbe ne samo zbog toga što je njegova manjinska vlada najzad napravljena uz podršku SPS, već i što još nekoliko njegovih visokih funkcionera svojom biografijom nikako ne služe na čast njegovoj vladi, Koštunica u svom narcisoidno-arogantnom maniru poručuje da veruje u čast svojih ministara i da se “neće obazirati na senzacionalističke priče u medijima”!?

Premijer se ne osvrće ni na reči izgovorene za govornicom Skupštine Srbije. Naime, Boris Tadić, šef poslaničke grupe DS je javno upozorio da je Zoran Stojković nepodoban za ministra pravde, jer je sudio “Beogradskoj šestorici”, ali i zabranjivao knjige.

Premijer, koji je u svom ekspozeu naglasio da je njegov prijoritet “duhovna, materijalna i moralna obnova društva” tako je na samom startu napravio neoprostivi faux-pas koji je samo još jedna ilustracija da je Vojislav Koštunica bio jedan od najradikalnijih, ako ne i najradikalniji i najuticajniji protivnik oštrijeg distanciranja od Miloševićevog režima, pa i lustracije.

Javnost se mnogo više bavila slučajem ministra policije Dragana Jočića koji je u mladosti osuđen zbog obijanja kioska nego likom i delom Zorana Stojkovića, “sudije za vešanje” kako su ga mladi, kritički nastrojenui beogradski intelektualci nazivali osamdesetih godina.

Suđenje šestorici

Mlađi disidenti su tih godina po stanovima u Beogradu organizovali neku vrstu debatnih klubova gde su raspravljali o najrazličitijim temema: smrtnoj kazni, suđenju jermenskim atentatorima na turskog ambasadora, pojmu legaliteta, nacionalnom pitanju… Nije bilo raspirivanja mržnje ili poziva na nasilje. Nije bila nikakva tajna da ih je UDBA pratila i čekala svoj trenutak. Kada je na jedan od ovih sastanaka pozvan i Milovan Đilas da govori o nacionalizmu, vlasti su odlučile da je trenutak da se “neprijatelji” pohapse i žigošu: 20 apriča 1984. izvršena je racija u kojoj je učestvovalo oko 200 milicionera, uhapšeni su svi prisutni učesnici kružoka, 28 osmoro ljudi.

U zbirci dragocenih dokumentata Poslednja instanca (knjiga 2), advokat Srđa Popović kaže: “Pravno je zanimljivo da je sud na ovom suđenju uneo jednu novinu u interpretaciji neprijateljske propagande pravnim shvatanjem – sudija Zoran Stojković – da je mišljenje ‘kao psihički proces’ doduše slobodno, ali da ‘reči, izraz tog mišljenja mogu biti kažnjive’.

Druga inovacija se sastojala u tome da se optuženi liši branioca po svom izboru tako što će se branilac pozivati da svedoči.

Treća inovacija je bila preteres advokatske kancelarije i oduzimanje beležaka o razgovoru sa branjenikom”.

Optužnica je podignuta protiv Vladimira Mijanovića, Miodraga Milića, Dragomira Olujića, Gordana Jovanovića, Pavluška Imširovića i Milana Nikolića.

Optužnica je menjana u toku suđenja nekoliko puta: počela je od “veleizdaje”, da bi se stiglo do “neprijateljske propagande”. Kako to kaže dr Nebojša Popov u svojoj poznatoj knjizi Contra fatum (Slučaj grupe profesora Filozofskog fakulkteta u Beogradu) optužnica je čas širena, čas sužavana, čas pooštrena, čas ublažavana, čas šestorica, čas četvorica, na kraju, trojica. Sudija Stojković na kraju zaključuje da su okrivljeni Milić Miodrag, Dragomir Olujić i Milan Nikolić krivi što su “zlonamerno i neistinito prikazivali društveno-političke prilike kod nas…čitali svoje tekstove ili usmeno govorili pred većim brojem lica na ilegalanim sastancima u privatnim stanovima…okrivljeni Nikolić je jedan svoj tekst podneo u inostranstvu stranoj instituticiji…svi okrivljeni su neistinito prikazivali i tekovine narodnooslobodilačke borbe i socijalističke izgradnje i ulogu KPJ, i njenog rukovodstva i delo predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.”

Sudija Stojković vrlo detaljno obrazlaže grehe okrivljenih, pa između ostalog kaže da je Milić tvrdio da je “samoupravljanje poklon radničkoj klasi za dobro Olujić je kriv što poručuje da je “potrebano stvaranje što jačeg sindikalnog pokreta seljaka, radanika i inteligencije”…a Nikoliću spočitava šta je tvrdio da “današnji sistem nije socijalistički, da u Jugoslaviji nema prave demokratije ni slobode stvaralaštva i da se može živeti slobodnije pod uslovom da ‘gledaš svoja posla’…”

Sudija Stojković je osudio Midoraga Milića, bez stalnog zaposlenja na dve godine zatvora, Dragomira Olujića, diplomiranog politikologa na godinu dana, a Milana Nikolića, diplomiranog sociologa na godinu i šest meseci. Docnije je viša sudska instanca smanjila ove kazne.

Suđenje “Beogradskoj šestorici” je bio događaj koji je ostao deo kolektivnog pamćenja ne samo beogradskih intelektualaca, već i daleko širih krugova.

Skandalozno i perverzno:

Milan Nikolić, danas direktor Centra za proučavanje alternativa ne krije da je zapanjen imenovanjem sudije Stojkovića za ministra pravde: “Koliko god ovaj narod imao slabo pamćenje, ipak je isuviše mnogo ljudi koji nisu zaboravili događaje pre dvadeset godina i dobro se sećaju ko je sudija Zoran Stojković. Bio je od onih mladih “sudija za vešanje”, kako smo mi govorili u žargonu. To su bile mlade, drčne sudije koje su se pravili veći katolici od pape i beskrupulozno su pravile prečicama karijeru na takozvanim političkim suđenjima. Pametnije sudije su to izbegavale,” ispričao je Nikolić u emisiji “Peščanik”.

Sudija Zoran Stojković je, kako smo napomenuli, prvo zabranio knjigu, zapravo doktorsku disertaciju Nebojše Popova “Sukobi”, a onda je, kada se na tom slučaju “potvrdio” kao proveren kadar, dobio da sudi “Beogradskoj šestorici”.

Nikolić nije jedini koji ocenjuje da je perverzno i skandalozno da se čovek koji je ovako drakonski i nepravično sudio, sada stavlja na visoku poziciju ministra pravde i to da ga imenuje predsednik vlade koji je u svakoj prilici isticao da je iznad svega legalista i da treba poštovati institucije sistema.

Milan Nikolić naglašava da je čak i Vrhovni sud ublažio presude sudije Stojkovića: “Mene je osudio na godinu i po dana zatvora za neprijateljsku propagandu zbog sadržine mog magistarskog rada na engleskom jeziku koji je pronađen u mom pisaćem stolu.”

Stojković je bezuspešno pokušao da dokaže da je Nikolić “vršio neprijateljsku propagandu”, kako se celokupna njegova delatnost završavala na komunikaciji sa mentorom Ralfom Milibandom, profesorom sa Brendajs univeziteta, to je Stojković dokazivao da je Nikolić vršio propagandu prema profesoru Milibandu!?

Javnost može posebno da onespokoji, pa i uplaši činjenica da je Milan Nikolić razgovarao sa premijerom Koštunicom nekoliko dana pre imenovanja i da mu je prijateljski rekao da je kandidatura Stojkovića loš potez, da će javnost pričati o njegovoj ulozi u takozvanim političkim suđenjima, da će ovo imenovanje biti veliki promašaj vlade, da je to i za njihovu partiju veoma loš izbor… Koštunica je odgovorio da je on na žalost “smetnuo s uma ovu epizodu iz života sudije Stojkovića i da je sada sve kasno”!?

Staljinistički proces

Stojkovićeva izjava da je navodno Amnesty International pohvalila suđenje “Beogradskoj šestorici”, da je ovo bilo korektno suđenje je original falsfikata. Čista laž. Ocena Amnesty international je bila da je ovo bilo “poslednji staljinistički proces u Evropi”. Žrtve ovih političkih suđenja nemaju nikakve želje za osvetom. Ali, očigledno da ne mogu da podnesu skandaloznu Stojkovićevu izjavu da se “ne odriče samog procesa, već se njime i ponosi”.U svakom normalnoj zemlji upravo posle ovakve izjave Stojković bi morao da nestane sa mesta na koje ga je postavio Vojislav Koštunica.

Očigledno, DSS nije nimalo gadljiv na činjenicu da je sudija Zoran Stojković nekada bio verni vojnik partije, da je karijeru pravio i u komunizmu, ali i kasnije, prvo u DS, a onda u DSS. Da li takav čovek može da bude ministar pravde u demokratskoj Srbiji?

“Srbija kakva god bila ne zaslužuje ovakvog ministra pravde”, sažeto kaže Milan Nikolić.

Kad se ima u vidu ova mračna hronologija događaja oko suđenja “Beogradskoj šestorici” i uništavanja knjige Sukobi Nebojše Popova, a osobito kad se tome doda da ministar Stojković danas izjavljuje da je njegova “biografija čista”, čak neskromno naglašavajući – “važio sam za najboljeg sudiju” – ali i lažno tvrdeći da je od međunarodne demokratske javnosti dobio priznanje za suđenje šestorici (sic!), ima ozbiljnog razloga za zabrinutost. Novi ministar samouvereno tvrdi da naše pravosuđe nije nikada bilo u gorem stanju i nagoveštava radikalne rezove. Davao je izjave da je formiranje specijalnih odeljenja za suđenje optuženima za organizovani kriminal i ratne zločine u suprotnosti sa odredbama osnovnog zakona o sudovima, jer “razbija jedinstvo sudstva”.

Za ove svoje planove novi ministar pravde verovatno će naći vatrene saveznike i među socijalistima. Da li je stvarno Koštunica “smetnuo s uma” suđenje “Beogradskoj šestorici” i ulogu sudije Stojkovića u njemu? Kako je mogao tako lako da zaboravi bizaran detalj da je jedan od dokaznih materijala o neprijateljskom delovanju šestorice na suđenju bila i knjiga Koštunice-Čavoškog “Stranački pluralizam ili monizam”? I sam Koštunica je tih godina pripadao opozicionom krugu, a sada je “zaboravio”, ili smetnuo s uma ulogu sudije Zorana Stojkovića u onom režimu i sada ga postavlja na mesto ministra pravosuđa koji treba da učini sudski sitem nezavisnim od politike, što je navodno temelj Koštunicinog političkog programa.

Opominju reči profesora dr Dragoljuba Mićunovića: “Oni koji hoće da zaborave, spremni su i da ponove.”

I sociolog Mladen Lazić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu ukazuje u “Peščaniku” na nedostatak sećanja i dostojanstva prema sećanju: “Naša politička kultura kalkuliše sa zaboravom kao sa osnovnom kategorijom, što znači da je spremna da sve greške ponavlja bezbroj puta.”

Očigledno često ponavljana ideja o temeljnom odvajanju pravosuđa od države je transparentan paravan, vrela predizborna parola: primarna je partijska pripadnost, određena politička lojalnost. Logički i moralno je neprihvatljivo da za ministra pravde biva promovisan sudija koji, ne samo da je nekada bio sluškinja politike, nego i danas lažno tvrdi da nije bio.

Uzrok smrti ne pominjati

U toku višemesečne istrage protiv “Beogradske šestorice” saslušano je oko stotinu svedoka, a jedan od njih, Radomir Radović-Miraš je nađen mrtav 30. aprila 1984. u svojoj vikendici. Zvanična verzija je samoubistvo. Njegova smrt je i sada, posle 20 godina nerazjašnjena. Neki od učesnika ovih događaja smatraju da novi ministar pravde Zoran Stojković sigurno dosta toga zna o ovom političkom samoubistvu.

I ovim povodom moramo da se zapitamo – kuda ide Srbija? Da li se pravi totalni diskontinuitet sa onim što se dogodilo 5. oktobra 2000, ili se vraća na Miloševićev kurs i onaj pre “deset kravih godina”, ili ne?

Na kraju knjige Contra fatum jedan od proteranih profesora sa beogradskog Filozofskog fakulteta piše daleke 1989. godine “Mutanti i izotopi naših egzekutora još su u javnom životu”. Ove 2004. evo su čili i orni za nove poduhvate, ne samo mutanti i izotopi, već i sami – egzekutori.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Helsinškoj povelja“