Sudija za vešanje

Pre­mi­jer Voji­slav Koštu­ni­ca kome su posled­njih godi­na usta bila puna lega­li­te­ta i insti­tu­a­ci­ja, za mini­stra prav­de posta­vlja advo­ka­ta Zora­na Stoj­ko­vi­ća. Ovim ime­no­va­njem na čelo srp­skog pra­vo­su­đa dola­zi sudi­ja koji je osam­de­se­tih slao na robi­ju zbog ver­bal­nog deli­ka­ta, a nepo­dob­ne knji­ge spa­lji­vao na loma­či: sudi­ja Zoran Stoj­ko­vić je 26. sep­tem­bra 1983. godi­ne u Okru­žnom sudu u Beo­gra­du doneo Reše­nje kojim se u celo­sti zabra­nju­je rastu­ra­nje knji­ge, dok­tor­ske teze "Dru­štve­ni suko­bi iza­zov soci­o­lo­gi­ji — SUKOBI" auto­ra Neboj­še Popo­va iz Beo­gra­da čiji je izda­vač Insti­tut drštve­nih nau­ka Uni­ver­zi­te­ta u Beo­gra­du: "Odu­zi­ma­ju se svi pri­mer­ci knji­ge i po prav­no­sna­žno­sti reše­nja isti će biti uni­šte­ni", nare­đu­je u reše­nju sudi­ja Stojković.

Novi mini­star prav­de je narav­no čla­na Demo­krat­ske stran­ke Srbi­je. Ide­ja o temelj­nom odva­ja­nju pra­vo­su­đa od drža­ve je oči­gled­no trans­pa­ren­tan para­van da bi sve osta­lo manje više po sta­rom: pri­mar­na je par­tij­ska pri­pad­nost i lojal­nost. I danas, u sezo­ni "veli­kog pre­svla­če­nja" čini se ipak logič­ki i moral­no nepri­ha­va­tlji­vo da sudi­ja koji je neka­da bio slu­ški­nja poli­ti­ke, koji je i danas spre­man da se pokor­no nađe u istoj ulo­zi, biva posta­vljen na sam vrh neza­vi­snog sudstva.

Ni naj­ma­nje se ne oba­zi­ru­ći na broj­ne pri­med­be ne samo zbog toga što je nje­go­va manjin­ska vla­da naj­zad napra­vlje­na uz podr­šku SPS, već i što još neko­li­ko nje­go­vih viso­kih funk­ci­o­ne­ra svo­jom bio­gra­fi­jom nika­ko ne slu­že na čast nje­go­voj vla­di, Koštu­ni­ca u svom nar­ci­so­id­no-aro­gant­nom mani­ru poru­ču­je da veru­je u čast svo­jih mini­sta­ra i da se "neće oba­zi­ra­ti na sen­za­ci­o­na­li­stič­ke pri­če u medijima"!?

Pre­mi­jer se ne osvr­će ni na reči izgo­vo­re­ne za govor­ni­com Skup­šti­ne Srbi­je. Nai­me, Boris Tadić, šef posla­nič­ke gru­pe DS je jav­no upo­zo­rio da je Zoran Stoj­ko­vić nepo­do­ban za mini­stra prav­de, jer je sudio "Beo­grad­skoj šesto­ri­ci", ali i zabra­nji­vao knjige.

Pre­mi­jer, koji je u svom ekspo­zeu nagla­sio da je nje­gov pri­jo­ri­tet "duhov­na, mate­ri­jal­na i moral­na obno­va dru­štva" tako je na samom star­tu napra­vio neo­pro­sti­vi faux-pas koji je samo još jed­na ilu­stra­ci­ja da je Voji­slav Koštu­ni­ca bio jedan od naj­ra­di­kal­ni­jih, ako ne i naj­ra­di­kal­ni­ji i naj­u­ti­caj­ni­ji pro­tiv­nik oštri­jeg distan­ci­ra­nja od Milo­še­vi­će­vog reži­ma, pa i lustracije.

Jav­nost se mno­go više bavi­la slu­ča­jem mini­stra poli­ci­je Dra­ga­na Joči­ća koji je u mla­do­sti osu­đen zbog obi­ja­nja kio­ska nego likom i delom Zora­na Stoj­ko­vi­ća, "sudi­je za veša­nje" kako su ga mla­di, kri­tič­ki nastro­je­nui beo­grad­ski inte­lek­tu­al­ci nazi­va­li osam­de­se­tih godina.

Suđe­nje šestorici

Mla­đi disi­den­ti su tih godi­na po sta­no­vi­ma u Beo­gra­du orga­ni­zo­va­li neku vrstu debat­nih klu­bo­va gde su raspra­vlja­li o naj­ra­zli­či­ti­jim teme­ma: smrt­noj kazni, suđe­nju jer­men­skim aten­ta­to­ri­ma na tur­skog amba­sa­do­ra, poj­mu lega­li­te­ta, naci­o­nal­nom pita­nju… Nije bilo ras­pi­ri­va­nja mržnje ili pozi­va na nasi­lje. Nije bila nika­kva taj­na da ih je UDBA pra­ti­la i čeka­la svoj tre­nu­tak. Kada je na jedan od ovih sasta­na­ka pozvan i Milo­van Đilas da govo­ri o naci­o­na­li­zmu, vla­sti su odlu­či­le da je tre­nu­tak da se "nepri­ja­te­lji" pohap­se i žigo­šu: 20 apri­ča 1984. izvr­še­na je raci­ja u kojoj je uče­stvo­va­lo oko 200 mili­ci­o­ne­ra, uhap­še­ni su svi pri­sut­ni uče­sni­ci kru­žo­ka, 28 osmo­ro ljudi.

U zbir­ci dra­go­ce­nih doku­men­ta­ta Posled­nja instan­ca (knji­ga 2), advo­kat Srđa Popo­vić kaže: "Prav­no je zani­mlji­vo da je sud na ovom suđe­nju uneo jed­nu novi­nu u inter­pre­ta­ci­ji nepri­ja­telj­ske pro­pa­gan­de prav­nim shva­ta­njem — sudi­ja Zoran Stoj­ko­vić — da je mišlje­nje 'kao psi­hič­ki pro­ces' dodu­še slo­bod­no, ali da 'reči, izraz tog mišlje­nja mogu biti kažnjive'.

Dru­ga ino­va­ci­ja se sasto­ja­la u tome da se optu­že­ni liši bra­ni­o­ca po svom izbo­ru tako što će se bra­ni­lac pozi­va­ti da svedoči.

Tre­ća ino­va­ci­ja je bila pre­te­res advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je i odu­zi­ma­nje bele­ža­ka o raz­go­vo­ru sa branjenikom".

Optu­žni­ca je podig­nu­ta pro­tiv Vla­di­mi­ra Mija­no­vi­ća, Mio­dra­ga Mili­ća, Dra­go­mi­ra Olu­ji­ća, Gor­da­na Jova­no­vi­ća, Pavlu­ška Imši­ro­vi­ća i Mila­na Nikolića.

Optu­žni­ca je menja­na u toku suđe­nja neko­li­ko puta: poče­la je od "vele­i­zda­je", da bi se sti­glo do "nepri­ja­telj­ske pro­pa­gan­de". Kako to kaže dr Neboj­ša Popov u svo­joj pozna­toj knji­zi Con­tra fatum (Slu­čaj gru­pe pro­fe­so­ra Filo­zof­skog fakulk­te­ta u Beo­gra­du) optu­žni­ca je čas šire­na, čas suža­va­na, čas poo­štre­na, čas ubla­ža­va­na, čas šesto­ri­ca, čas četvo­ri­ca, na kra­ju, tro­ji­ca. Sudi­ja Stoj­ko­vić na kra­ju zaklju­ču­je da su okri­vlje­ni Milić Mio­drag, Dra­go­mir Olu­jić i Milan Niko­lić kri­vi što su "zlo­na­mer­no i nei­sti­ni­to pri­ka­zi­va­li dru­štve­no-poli­tič­ke pri­li­ke kod nas…čitali svo­je tek­sto­ve ili usme­no govo­ri­li pred većim bro­jem lica na ile­ga­la­nim sastan­ci­ma u pri­vat­nim stanovima…okrivljeni Niko­lić je jedan svoj tekst pod­neo u ino­stran­stvu stra­noj instituticiji…svi okri­vlje­ni su nei­sti­ni­to pri­ka­zi­va­li i teko­vi­ne narod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be i soci­ja­li­stič­ke izgrad­nje i ulo­gu KPJ, i nje­nog ruko­vod­stva i delo pred­sed­ni­ka SFRJ Josi­pa Bro­za Tita."

Sudi­ja Stoj­ko­vić vrlo detalj­no obra­zla­že gre­he okri­vlje­nih, pa izme­đu osta­log kaže da je Milić tvr­dio da je "samo­u­pra­vlja­nje poklon rad­nič­koj kla­si za dobro Olu­jić je kriv što poru­ču­je da je "potre­ba­no stva­ra­nje što jačeg sin­di­kal­nog pokre­ta selja­ka, rada­ni­ka i inteligencije"…a Niko­li­ću spo­či­ta­va šta je tvr­dio da "dana­šnji sistem nije soci­ja­li­stič­ki, da u Jugo­sla­vi­ji nema pra­ve demo­kra­ti­je ni slo­bo­de stva­ra­la­štva i da se može žive­ti slo­bod­ni­je pod uslo­vom da 'gle­daš svo­ja posla'…"

Sudi­ja Stoj­ko­vić je osu­dio Mido­ra­ga Mili­ća, bez stal­nog zapo­sle­nja na dve godi­ne zatvo­ra, Dra­go­mi­ra Olu­ji­ća, diplo­mi­ra­nog poli­ti­ko­lo­ga na godi­nu dana, a Mila­na Niko­li­ća, diplo­mi­ra­nog soci­o­lo­ga na godi­nu i šest mese­ci. Doc­ni­je je viša sud­ska instan­ca sma­nji­la ove kazne.

Suđe­nje "Beo­grad­skoj šesto­ri­ci" je bio doga­đaj koji je ostao deo kolek­tiv­nog pam­će­nja ne samo beo­grad­skih inte­lek­tu­a­la­ca, već i dale­ko širih krugova.

Skan­da­lo­zno i perverzno:

Milan Niko­lić, danas direk­tor Cen­tra za pro­u­ča­va­nje alter­na­ti­va ne kri­je da je zapa­njen ime­no­va­njem sudi­je Stoj­ko­vi­ća za mini­stra prav­de: "Koli­ko god ovaj narod imao sla­bo pam­će­nje, ipak je isu­vi­še mno­go lju­di koji nisu zabo­ra­vi­li doga­đa­je pre dva­de­set godi­na i dobro se seća­ju ko je sudi­ja Zoran Stoj­ko­vić. Bio je od onih mla­dih "sudi­ja za veša­nje", kako smo mi govo­ri­li u žar­go­nu. To su bile mla­de, drč­ne sudi­je koje su se pra­vi­li veći kato­li­ci od pape i beskru­pu­lo­zno su pra­vi­le pre­či­ca­ma kari­je­ru na tako­zva­nim poli­tič­kim suđe­nji­ma. Pamet­ni­je sudi­je su to izbe­ga­va­le," ispri­čao je Niko­lić u emi­si­ji "Pešča­nik".

Sudi­ja Zoran Stoj­ko­vić je, kako smo napo­me­nu­li, prvo zabra­nio knji­gu, zapra­vo dok­tor­sku diser­ta­ci­ju Neboj­še Popo­va "Suko­bi", a onda je, kada se na tom slu­ča­ju "potvr­dio" kao pro­ve­ren kadar, dobio da sudi "Beo­grad­skoj šestorici".

Niko­lić nije jedi­ni koji oce­nju­je da je per­ver­zno i skan­da­lo­zno da se čovek koji je ova­ko dra­kon­ski i nepra­vič­no sudio, sada sta­vlja na viso­ku pozi­ci­ju mini­stra prav­de i to da ga ime­nu­je pred­sed­nik vla­de koji je u sva­koj pri­li­ci isti­cao da je iznad sve­ga lega­li­sta i da tre­ba pošto­va­ti insti­tu­ci­je sistema.

Milan Niko­lić nagla­ša­va da je čak i Vrhov­ni sud ubla­žio pre­su­de sudi­je Stoj­ko­vi­ća: "Mene je osu­dio na godi­nu i po dana zatvo­ra za nepri­ja­telj­sku pro­pa­gan­du zbog sadr­ži­ne mog magi­star­skog rada na engle­skom jezi­ku koji je pro­na­đen u mom pisa­ćem stolu."

Stoj­ko­vić je bez­u­spe­šno poku­šao da doka­že da je Niko­lić "vršio nepri­ja­telj­sku pro­pa­gan­du", kako se celo­kup­na nje­go­va delat­nost zavr­ša­va­la na komu­ni­ka­ci­ji sa men­to­rom Ral­fom Mili­ban­dom, pro­fe­so­rom sa Bren­dajs uni­ve­zi­te­ta, to je Stoj­ko­vić doka­zi­vao da je Niko­lić vršio pro­pa­gan­du pre­ma pro­fe­so­ru Milibandu!?

Jav­nost može poseb­no da one­spo­ko­ji, pa i upla­ši činje­ni­ca da je Milan Niko­lić raz­go­va­rao sa pre­mi­je­rom Koštu­ni­com neko­li­ko dana pre ime­no­va­nja i da mu je pri­ja­telj­ski rekao da je kan­di­da­tu­ra Stoj­ko­vi­ća loš potez, da će jav­nost pri­ča­ti o nje­go­voj ulo­zi u tako­zva­nim poli­tič­kim suđe­nji­ma, da će ovo ime­no­va­nje biti veli­ki pro­ma­šaj vla­de, da je to i za nji­ho­vu par­ti­ju veo­ma loš izbor… Koštu­ni­ca je odgo­vo­rio da je on na žalost "smet­nuo s uma ovu epi­zo­du iz živo­ta sudi­je Stoj­ko­vi­ća i da je sada sve kasno"!?

Sta­lji­ni­stič­ki proces

Stoj­ko­vi­će­va izja­va da je navod­no Amne­sty Inter­na­ti­o­nal pohva­li­la suđe­nje "Beo­grad­skoj šesto­ri­ci", da je ovo bilo korekt­no suđe­nje je ori­gi­nal fals­fi­ka­ta. Čista laž. Oce­na Amne­sty inter­na­ti­o­nal je bila da je ovo bilo "posled­nji sta­lji­ni­stič­ki pro­ces u Evro­pi". Žrtve ovih poli­tič­kih suđe­nja nema­ju nika­kve želje za osve­tom. Ali, oči­gled­no da ne mogu da pod­ne­su skan­da­lo­znu Stoj­ko­vi­će­vu izja­vu da se "ne odri­če samog pro­ce­sa, već se nji­me i ponosi".U sva­kom nor­mal­noj zemlji upra­vo posle ova­kve izja­ve Stoj­ko­vić bi morao da nesta­ne sa mesta na koje ga je posta­vio Voji­slav Koštunica.

Oči­gled­no, DSS nije nima­lo gadljiv na činje­ni­cu da je sudi­ja Zoran Stoj­ko­vić neka­da bio ver­ni voj­nik par­ti­je, da je kari­je­ru pra­vio i u komu­ni­zmu, ali i kasni­je, prvo u DS, a onda u DSS. Da li takav čovek može da bude mini­star prav­de u demo­krat­skoj Srbiji?

"Srbi­ja kakva god bila ne zaslu­žu­je ova­kvog mini­stra prav­de", saže­to kaže Milan Nikolić.

Kad se ima u vidu ova mrač­na hro­no­lo­gi­ja doga­đa­ja oko suđe­nja "Beo­grad­skoj šesto­ri­ci" i uni­šta­va­nja knji­ge Suko­bi Neboj­še Popo­va, a oso­bi­to kad se tome doda da mini­star Stoj­ko­vić danas izja­vlju­je da je nje­go­va "bio­gra­fi­ja čista", čak neskrom­no nagla­ša­va­ju­ći – "važio sam za naj­bo­ljeg sudi­ju" – ali i lažno tvr­de­ći da je od među­na­rod­ne demo­krat­ske jav­no­sti dobio pri­zna­nje za suđe­nje šesto­ri­ci (sic!), ima ozbilj­nog razlo­ga za zabri­nu­tost. Novi mini­star samo­u­ve­re­no tvr­di da naše pra­vo­su­đe nije nika­da bilo u gorem sta­nju i nago­ve­šta­va radi­kal­ne rezo­ve. Davao je izja­ve da je for­mi­ra­nje spe­ci­jal­nih ode­lje­nja za suđe­nje optu­že­ni­ma za orga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal i rat­ne zlo­či­ne u suprot­no­sti sa odred­ba­ma osnov­nog zako­na o sudo­vi­ma, jer "raz­bi­ja jedin­stvo sudstva".

Za ove svo­je pla­no­ve novi mini­star prav­de vero­vat­no će naći vatre­ne save­zni­ke i među soci­ja­li­sti­ma. Da li je stvar­no Koštu­ni­ca "smet­nuo s uma" suđe­nje "Beo­grad­skoj šesto­ri­ci" i ulo­gu sudi­je Stoj­ko­vi­ća u nje­mu? Kako je mogao tako lako da zabo­ra­vi biza­ran deta­lj da je jedan od doka­znih mate­ri­ja­la o nepri­ja­telj­skom delo­va­nju šesto­ri­ce na suđe­nju bila i knji­ga Koštu­ni­ce-Čavo­škog "Stra­nač­ki plu­ra­li­zam ili moni­zam"? I sam Koštu­ni­ca je tih godi­na pri­pa­dao opo­zi­ci­o­nom kru­gu, a sada je "zabo­ra­vio", ili smet­nuo s uma ulo­gu sudi­je Zora­na Stoj­ko­vi­ća u onom reži­mu i sada ga posta­vlja na mesto mini­stra pra­vo­su­đa koji tre­ba da uči­ni sud­ski sitem neza­vi­snim od poli­ti­ke, što je navod­no teme­lj Koštu­ni­ci­nog poli­tič­kog programa.

Opo­mi­nju reči pro­fe­so­ra dr Dra­go­lju­ba Miću­no­vi­ća: "Oni koji hoće da zabo­ra­ve, sprem­ni su i da ponove."

I soci­o­log Mla­den Lazić, pro­fe­sor Filo­zof­skog fakul­te­ta u Beo­gra­du uka­zu­je u "Pešča­ni­ku" na nedo­sta­tak seća­nja i dosto­jan­stva pre­ma seća­nju: "Naša poli­tič­ka kul­tu­ra kal­ku­li­še sa zabo­ra­vom kao sa osnov­nom kate­go­ri­jom, što zna­či da je sprem­na da sve gre­ške pona­vlja bez­broj puta."

Oči­gled­no često pona­vlja­na ide­ja o temelj­nom odva­ja­nju pra­vo­su­đa od drža­ve je trans­pa­ren­tan para­van, vre­la pred­i­zbor­na paro­la: pri­mar­na je par­tij­ska pri­pad­nost, odre­đe­na poli­tič­ka lojal­nost. Logič­ki i moral­no je nepri­hva­tlji­vo da za mini­stra prav­de biva pro­mo­vi­san sudi­ja koji, ne samo da je neka­da bio slu­ški­nja poli­ti­ke, nego i danas lažno tvr­di da nije bio.

Uzrok smr­ti ne pominjati

U toku više­me­seč­ne istra­ge pro­tiv "Beo­grad­ske šesto­ri­ce" saslu­ša­no je oko sto­ti­nu sve­do­ka, a jedan od njih, Rado­mir Rado­vić-Miraš je nađen mrtav 30. apri­la 1984. u svo­joj viken­di­ci. Zva­nič­na ver­zi­ja je samo­u­bi­stvo. Nje­go­va smrt je i sada, posle 20 godi­na nera­zja­šnje­na. Neki od uče­sni­ka ovih doga­đa­ja sma­tra­ju da novi mini­star prav­de Zoran Stoj­ko­vić sigur­no dosta toga zna o ovom poli­tič­kom samoubistvu.

I ovim povo­dom mora­mo da se zapi­ta­mo — kuda ide Srbi­ja? Da li se pra­vi total­ni dis­kon­ti­nu­i­tet sa onim što se dogo­di­lo 5. okto­bra 2000, ili se vra­ća na Milo­še­vi­ćev kurs i onaj pre "deset kra­vih godi­na", ili ne?

Na kra­ju knji­ge Con­tra fatum jedan od pro­te­ra­nih pro­fe­so­ra sa beo­grad­skog Filo­zof­skog fakul­te­ta piše dale­ke 1989. godi­ne "Mutan­ti i izo­to­pi naših egze­ku­to­ra još su u jav­nom živo­tu". Ove 2004. evo su čili i orni za nove podu­hva­te, ne samo mutan­ti i izo­to­pi, već i sami — egzekutori.

Tekst je prvo­bit­no obja­vljen u časo­pi­su “Hel­sin­škoj povelja“