Heroj ili hulja? Sećanje na Milovana Đilasa (1911-1995)

stiv pejovicDiktatori ne vole one koji se bune. Milovan Đilas se svađao sa Titom pa je završio u zatvoru. Lav Trocki se svađao sa Staljinom pa je bio ubijen. Feldmaršal Ervin Romel je kovao zavere protiv Hitlera pa mu je naređeno da se otruje. Svi su oni platili cenu uznemiravanja svojih gospodara. I Trocki i Romel su, poput hiljada drugih „izdajnika“, završili na smetlištu istorije. Međutim, izgleda da je Milovanu Đilasu suđeno da bude rehabilitovan. Inicijativa za Đilasovu rehabilitaciju dolazi uglavnom, mada ne u potpunosti, od strane zapadnih intelektualaca i bivših komunista i socijalista iz Crne Gore i Srbije. Rehabilitacija Đilasa podrazumeva umanjivanje zločina koje je on, kao jedan od glavnih komunističkih lidera u periodu od 1941. do 1954. počinio, kao i preuveličavanje značaja njegovog „disidenstva“ nakon 1954. godine.

Poruka ovog teksta jeste da su nastojanja da se Milovan Đilas oslobodi od krivice krajnje pogrešna. Šta god da je Đilas radio nakon svog raskida sa Titom 1954. to ne poništava zločine koje je počinio od 1941. do 1954. godine.

Neposredno pred smrt, Jovo Kapičić, jedan od krvoločnijih ako ne i najkrvoločniji pripadnik jugoslovenske varijante KGB-a, izjavio je da su Tito i Đilas bili jedini pravi komunistički revolucionari u Jugoslaviji. Odgovarajući na Đilasovo negodovanje oko tretmana u Titovom zatvoru, Slobodan Penezić, šef srpske verzije KGB-a rekao je, da parafraziram, „Zašto ste iznenađeni? Pa vi ste ovaj režim stvorili i znali ste šta vas očekuje“. Kapičićeva i Penezićeva zapažanja imaju samo jednu poruku: kao osnivač komunističke vlasti u Jugoslaviji, Đilas je zajedno sa drugim komunističkim liderima odgovoran za zločine te vlasti čak i nakon njegovog razlaza sa Titom 1954. To je važna poenta koju Đilasovi branioci žele da zabašure.

Naravno, ljudi na Zapadu znaju za komunističke zločine. Ali oni te zločine nikada nisu iskusili na sopstvenoj koži. Osim moralne osude, saznanje o počinjenim zločinima od strane komunističkog režima u Jugoslaviji imalo je malo ili nimalo direktnog uticaja na Zapadu. U isto vreme, Đilas postaje jedan od prvih disidenata koji su uspeli da svoje priče o komunističkim grehovima plasiraju u zapadnu štampu. Otuda su Đilasova pisanija i druge aktivnosti u periodu nakon 1954. bili od velike koristi kako za donosioce odluka tako i za kreatore zapadnjačkog javnog mnjenja. Pretpostavljam da jednostavna analiza troškova i koristi objašnjava zašto je Đilas dobio prelaznu ocenu na Zapadu.

Potrebni su tomovi da bi se naveli svi zločini koje je Đilas počinio prvo u svojoj rodnoj Crnoj Gori, a potom i kasnije u Jugoslaviji. Tito je 1941. godine poslao Đilasa u Crnu Goru da organizuje i upravlja ustankom protiv okupatora i domaćih izdajnika (što će reći: svih protivnika komunizma). Za Đilasa i njegove drugove takozvani “narodnooslobodilački ustanak” bio je samo retorička floskula za prikrivanje pravog cilja: komunističke revolucije. Đilas je svesrdno koristio svoju moć da direktno naredi ili indirektno odobri masakr nad stotinama intelektualaca, poslovnih ljudi i narodnih vođa u Crnoj Gori. Đilas je želeo da poubija te ljude ne zato što su oni nešto učinili već zbog toga ko su oni bili. A to su bili poštovani Crnogorici na koje komunistička revolucija nije mogla da računa. Đilasova uobičajena rečenica upućena potčinjenima bila je „Ubi to pseto“.

Na kraju je Crnogorcima dozlogrdio komunistički teror. Pod vođstvom Pavla Đurišića (čiji je ratni slogan bio: „crvena zvezda nije naša zvezda“) izbacili su komuniste iz Crne Gore i uspeli da ih drže podalje jedno dve godine. Pavle Đurišić danas ima spomenik u manastiru Sv. Save u Libertvilu (Ilinois). U današnjoj Crnoj Gori, ratna sećanja su drugačija. Đurišić je zaboravljen dok su Đilasovi zločini umanjivani tako što su zvanično nazvani „levim skretanjima“; tj. oprostivom političkom greškom.

Odmah nakon što su 1944. komunisti zauzeli Beograd, Đilas je raspolagao punom i neograničenom moći nad medijima, radiom, filmovima i drugim sredstvima kontrole mišljenja. Njegova pozicija tokom posleratnih godina nije se suštinski razlikovala od one koju je u nacističkoj Nemačkoj imao Jozef Gebels. Takođe, koristio je moć na isti način. Dozvolite mi da spomenem samo neke primere za koje lično znam. Govoreći pred grupom nastavnika srednjih i osnovnih škola 1950. godine, Đilas je bukvalno uzviknuo: „Hoću da znam da li postoji nastavnik u novoj Jugoslaviji koji veruje u Boga!“ Tokom ranih pedesetih godina za potrebe čitanja vesti na stranom jeziku Radio Beograd je unajmio grupu mladih studenata koji su se služili nemačkim i engleskim jezikom. Oni su znali strane jezike zato što su njihovi roditelji pripadali višoj srednjoj klasi. Međutim, samo to što su njihovi roditelji pripadali određenoj „klasi“ bilo je dovoljno za Đilasa da naredi da ih direktor Radio Beograda (mislim da je to bio Draža Marković) odmah otpusti kao „buržoaske elemente“. Otprilike u isto to vreme neki ljudi su uhvaćeni kako prodaju robu na crnom tržištu. Tih dana su inače svi bili na crnom tržištu. Uhvaćeni su dobili blaže zatvorske kazne. Đilas, koji se tada snažno zalagao za „stvaranje novog čoveka“, nije se slagao s tim. Napisao je članak u dnevnim novinama u kome je optužio sudiju za “buržoaski mentalitet” i poručio da te pojedince treba streljati. I zaista, tim jadnim ljudima bilo je ponovo suđeno i na kraju su postreljani.

Đilas je bio vrhovni žrec marksizma-lenjinizma. U službi ideologije on je počinio i/ili odobrio neopevane zločine tokom 1941-1954. Oslobađanje Đilasa od krivice za zločine koje je počinio skroz je pogrešno i to iz najmanje dva razloga. Prvo, Đilas je bio glavni igrač u komunističkom režimu pa bi opraštanje tih zločina značilo falsifikovanje istorije komunističke vladavine u Jugoslaviji. Drugo, umanjivanje Đilasovih nedela i isticanje njegove biografije nakon 1954. predstavlja loš primer za buduće naraštaje. Mlađim generacijama se kaže da je u redu počiniti ubistvo u službi ideologije i da je potrebno samo nekoliko kritičkih knjiga o toj ideologiji da bi se ubici sve oprostilo ili čak proglasio herojem.

Što se tiče Đilasovih preobraćanja u periodu nakon 1954. pažljivo čitanje njegovih radova sugeriše seriju transformacija: od radikalnog marksiste do komunističkog reformatora; od komunističkog reformatora do socijaliste; i od socijaliste do socijaldemokrate levičara. Držanje do sopstvenih uverenja očigledno nije bio Đilasov glavni adut. Đilas nikada nije prihvatio metodološki individualizam, klasični liberalizam, privatno vlasništvo i slobodno tržište. Verovatno je smrt omela još jednu njegovu političku transformaciju.

Na kraju, glorifikovanje Đilasa kao borca za slobodu čini se skoro pornografskim. Smatram da je Milovan Đilas bio mazohista i psihopata. A taj zaključak, do koga nisam došao olako, nalazi opravdanje u Đilasovim delima, njegovim spisima, kao i kazivanjima njegovih bliskih saboraca.


Svetozar Pejović (Steve Pejovich) je profesor emeritus na univerzitetu Texas A&M. Redakcija Katalaksije se toplo zahvaljuje autoru na dozvoli za prevod  i objavljivanje teksta. Tekst preveo Aleksandar Novaković.


You may also like...