Internet magazin za liberalnu Srbiju
Svima bi moralo biti jasno da do napretka ne može doći sve dok se ne napravi radikalni raskid, kako sa komunističkim, tako i sa kejnzijanskim načinom razmišljanja. Da bi se pomerili sa mrtve tačke, moramo se vratiti razumu i imati dovoljno snage i hrabrosti za novi početak. Moraju se ukloniti prepreke koje sputavaju kreativnu energiju. Moraju se stvoriti uslovi koji vode ka progresu umesto propagiranja iluzionizma u obliku državnog intervencionizma.
Mnogi se danas utrkuju u izjavama kako je neoliberalizam mrtav i kako ga je sahranila svetska ekonomska kriza. U uzroke krize u razvijenim zemljama nećemo ulaziti. Ipak, primer Bosne jasno pokazuje da za krizu u zemljama u tranziciji nije odgovoran neoliberalizam, već njegova nepotpuna i nedosledna implementacija. Konkretno, kriza u BiH je posledica kombinacije propuštenih reformi u pravcu stvaranja istinski tržišnog realnog sektora, potrošenog modela privrednog rasta zasnovanog na zaduživanju u inostranstvu i u suštini dobrog, ali rigidnog monetarnog sistema.
Neki teoretičari tvrde da su eksternalije verovatno najopravdaniji razlog za intervenciju države u međuljudskim odnosima. Kao etički osnov za intervenciju ističe se mogućnost da se tako navodno može povećati ukupna ekonomska efikasnost. Ovaj članak pokazuje da je, čak i ako bismo usvojili ovaj etički princip, izbor dela za koja se obično tvdi da prouzrokuju eksternalije potpuno proizvoljan.
Srbija, i ne samo Srbija nego i čitav svet, se sada nalaze na raskrsnici dva puta. Jedan put, onaj teži put, je put slobode, demokratije i liberalizma, a drugi put je put državnog intervencionizma koji polako prerasta u totalitarizam. Liberalizam i socijalizam su dva međusobno suprotstavljena sistema koja se nikako ne mogu ukomponovati u jedan sistem.
Niko bolje od M. Rotbarda nije opisao suštinu Kejnzove Opšte teorije: “stara i dokazano pogrešna merkantilistička i inflacionistička greška u rezonovanju, upakovana u novo i sjajno pakovanje, praćena novoizmišljenim i nerazumljivim rečnikom.” Ipak, mnogi danas uporno prolgašavaju tu grešku najvećom ekonomskom mudrošću. Pogledajmo zašto.
Tokom mog odrastanja u bivšoj Jugoslaviji, Tito je dekretom policije i voljom proleterskih brigada postao najveći i najdraži sin jugoslovenskih naroda. A pogledajmo Reganov legat, on je spontano postao najveći sin svih ljudi u svetu kojima je stalo do individualnih sloboda i pravne zaštite od volje većine.
Bez dobrog poznavanja problematike novca i inflacije, nemoguće je razumeti bilo šta u vezi ekonomije niti shvatiti uzroke krize i svih svetskih lomova koji se dešavaju i koji će se dešavati u bliskoj budućnosti. Iz tog razloga, a pre nego objasnimo razloge zbog kojih je postojeći model Evropske Unije unapred osuđen na propast, reći ćemo nekoliko reči o inflacionizmu i intervencionizmu.
Danas, kada švedski sistem države blagostanja doživljava svoj konačni debakl, ova etiologija katastrofe napisana još 2006. godine dobija faktičku potvrdu i značaj. Njena centralna teza, da „čovek ne može uživati u životu ako za svoje izbore i svoja dela nije on sam odgovoran i ne može biti ponosan i nezavisan ako sam ne upravlja svojim životom“, služi kao naravučenije svima onima koji u delegiranju lične odgovornosti na državni plan traže rešenje društvenih problema.
Kada recesija jednom stupi na snagu, protiv nje je nemoguće boriti se, a oporavak ne može otpočeti sve dok se sistem ne dovede u ravnotežno stanje. Ova kriza će biti duga i bolna, ali, nažalost, sa postojećim modelom, pre ili kasnije, uslediće novi procesi veštačke ekspanzije, koji će opet dovesti do nove recesije. Sprečavanje pojave novih ciklusa nije moguće ukoliko ne dođe do redizajniranja finansijskog i bankarskog sistema.
Ima mnogo uzroka srpskog ekonomskog sloma. Svaki od njih doprinosi opštem propadanju, ali jedan uzrok se ipak mora izdvojiti – to je finansijski sektor.
