Crveno i crno o komunističkom antifašizmu

Greh gotovo svih levičara od 1933. naovamo je u tome što su želeli biti protiv fašizma, ali ne i protiv totalitarizma generalno.
Džordž Orvel, 1944.

Antifašizam je sam po sebi dobra stvar, zar ne? Ko bi uopšte mogao biti protiv antifašizma, osim, naravno, fašista samih? Budući da nam logika kaže da se dvostruka negacija zapravo poništava te da se na kraju svodi na afirmaciju, ne sledi li odatle očigledno da biti anti-antifašista u stvari znači biti fašista?

Ne, to uopšte ne sledi. Logika na kojoj je taj zaključak zasnovan potpuno je pogrešna. Ako je fašizam moj neprijatelj, to nikako ne znači da neprijatelj mog neprijatelja (tj. antifašista) mora nužno biti moj prijatelj.

Štaviše, sasvim je moguće da neprijatelj mog neprijatelja bude meni još i veći neprijatelj nego onaj prvi neprijatelj! Sve će zavisiti od toga zašto je taj drugi protiv mog neprijatelja. Je li to možda zato što on tog neprijatelja vidi kao pretnju mojim (a eventualno i svojim) bazičnim demokratskim pravima pa stoga želi da se zajedno sa mnom bori protiv njega (fašizma), za slobodu nas obojice? Ili pak on možda sve to radi samo zato da bi uklonio svog rivala u totalitarizmu te tako dobio priliku da me podjarmi i da me sam maltretira i teroriše koliko hoće?

Evidentno je da se samo u prvom slučaju antifašizam može smatrati nečim pozitivnim i pohvalnim. Prema tome, puka činjenica da se neki pokret objektivno borio protiv fašizma nije nikako dovoljna da bi taj pokret prikazala u iole dobrom svetlu. Da bismo smisleno doneli bilo kakvu vrednosnu ocenu tog pokreta, moramo razmotriti razloge njegovog antifašizma.

Kako stoji stvar s razlozima za komunistički otpor fašizmu? Teško da ti razlozi mogu insipirisati divljenje s obzirom na istorijsku činjenicu da su svi komunistički režimi bez izuzetka završavali masovnom opresijom i sistemskim zatiranjem najelementarnijih demokratskih prava, a da su kompartije na oltaru revolucije žrtvovale desetine miliona života vlastitih sunarodnika. Taj crveni teror sasvim sigurno ne može biti dobar samo zato što je onemogućio crni (ili beli) teror.

Nemojte da pokušavate, poput nekih današnjih političara, da branite komunistčki antifašizam tvrdnjom da je on barem bio baziran na lepim idealima jednakosti i socijalne pravde, za razliku od fašizma koji je uključivao manifestno neprihvatljivi rasizam i antisemitizam.

Prvo, komunizam kao politička doktrina nije u delima klasika marksizma bio sveden samo na idiličnu sliku svetle budućnosti nego je, naprotiv, vrlo jasno opisivao i najavljivao nemilosrdni i krvavi “revolucionarni teror” (Marksov termin) praćen likvidiranjem čitavih grupa ljudi kao npr. kontrarevolucionarnih elemenata, kulaka, neprijatelja naroda i ostalih “štetnih insekata“ (Lenjinov termin).

Ni kasniji idoli “nove levice” nisu se previše ustručavali da otvoreno obznanjuju surove mere koje su pripremali: “Komunizam nije ljubav. Komunizam je čekić koji upotrebljavamo da smrskamo neprijatelja” (Mao); “Mržnja je sastavni deo naše borbe: nemilosrdna mržnja prema neprijatelju koja nas gura preko prirodnih granica urođenih čoveku i koja nas pretvara u nasilne, nasilne, selektivne i hladne mašine za ubijanje” (Če Gevara). Kada se sve to ima u vidu, neobično je koliko je još uviek raširen levičarski mit o prekrasnoj viziji komunističkog raja koja je, avaj, ostala neostvarena samo zato što su sve te komunističke vođe negde skrenule s “pravog” Marksovog traga pa su greškom svoje narode, umesto u to divno “carstvo slobode”, odveli u dugogodišnje ropstvo. I Lenjin i Staljin i Mao i Čaušesku i Enver Hodža i Tito i Kastro i Pol Pot i Ho Ši Min i Mengistu i Kim Il Sung i…

Drugo, čak i kad bi komunistička retorika zaista obećavala samo utopijski ideal “svakome prema potrebama”, ne bi li racionalan čovek ipak trebalo da taj pokret ocenjuje prema realnim posledicama svih tih političkih pokušaja, a ne samo prema njihovoj slatkorečivoj propagandi? Sve te grozote koje su se redovno događale, i to baš svaki put kad su komunisti dolazili na vlast, moraju bar donekle dovesti u sumnju njihovu ideologiju.

Isto kao što sveukupne činjenice dovode u sumnju Mujinu verziju događaja u onom vicu kad policija od njega traži da objasni kako se to dogodilo da je Haso završio u bolnici s brojnim ranama od uboda nožem, a Mujo odgovara: “Ma pusti, bolan, vako je to bilo. Idemo Haso i ja ulicom, on se u jednom trenutku spotakne i u padu se ubode na moju čakiju. I tako još nekoliko puta!”

Slično tome, mi bismo trebali da poverujemo da je nekako ispalo, nesretnim sticajem okolnosti, da je prvo nastojanje da se ostvari besklasno društvo dovelo do strahovlade tajne policije, Gulaga i masovnih egzekucija bez suđenja – a onda kasnije opet tako još nekoliko puta. Ali nije komunizam za to kriv! (Da, da, Mujo!)

Fašizam je bio zlo i svaki onaj antifašizam koji je prepoznao prirodu tog zla i zbog toga mu se usprotivio dobiće pozitivan predznak. Ali nije jasno da su komunisti ikada to stvarno prepoznali. Pre svega, oni to nisu ni mogli jer njihov vlastiti pokret ima toliko sličnosti s fašizmom da se ta dva režima (“heterozigotni blizanci”, kako ih je nazvao istoričar Pjer Šonu (Pierre Chaunu)) u političkoj literaturi obično zajedno klasifikuju kao potpuno nov i drastični oblik represivnog političkog sistema koji se naziva totalitarizmom.

No i u praksi su komunisti pokazivali da im fašizam nije uviek bio smrtni neprijatelj, npr. onda kad su svoje potencijalne antifašističke saveznike i neosporno demokratske stranke znali nazivati “socijalnim fašistima”, pokazujući time da je za komuniste “fašizam” postao naprosto pogrdan naziv za sve njihove protivnike te da više nisu bili u stanju da vide neku veliku političku razliku između, recimo, parlamentarnih socijaldemokrata i fašističkih crnokošuljaša. (Usput rečeno, to je tendencija koju su zadržali i mnogi savremeni levičari koji olako potežu etiketu “fašista” na svaki objekt svoje mržnje, uključujući i američke predsednike Ronalda Reagana i Džordža V. Buša.)

Takođe, dodatno svetlo na odnos komunista prema fašizmu baca i činjenica da su oni bili spremni da otvoreno sklope sporazum s fašistima (pakt RibentropMolotov) te da su nakon toga čak s najvišeg mesta javno deklarisali da je fašizam zapravo “stvar ukusa”. A kao što znamo, o ukusima nema smisla raspravljati, a pogotovo nema smisla oko toga voditi rat.

Uostalom, stav komunista prema fašizmu bio je po pravilu manje determinisan njihovim doktrinarnim neslaganjima s fašizmom, a više njihovom lojalnošću prema ideologiji dirigovanoj iz Moskve.

To najbolje ilustruje činjenica da su oni potpuno ravnodušno prihvatali nacističku okupaciju vlastitih domovina, a da su naprasno postali “rodoljubi” i antifašisti tek nakon Hitlerovog napada na “prvu zemlju socijalizma” u junu 1941. godine. Indikativan primer je Moris Torez (Maurice Thorez), tadašnji generalni sekretar francuske komunističke partije koji je, nakon što je Francuska objavila rat fašističkoj Nemačkoj, po direktivi Kominterne dezertirao iz francuske vojske i pobegao u Sovetski Savez, a za taj je podvig u odsutnosti bio promptno osuđen na smrt.

Neko će reći da je komunizam ipak manje zlo od fašizma pa da to onda čini komunistički antifašizam barem donekle vrednim pohvale. Ovaj argument je loš čak i ako se prihvati kontroverzna premisa o manjem zlu. Manje zlo može biti relativno bolji rezultat u nekom objektivnom smislu, ali odatle nikako ne proizlazi da oni koji su odgovorni za to manje zlo (i time indirektno za sprečavanje većeg zla) zaslužuju pohvalu.

Uzmimo sledeći primer. Nasilnik A napadne neku ženu s ciljem da je siluje i potom ubije. U to se umeša nasilnik B koji tu ženu namerava samo da siluje, ali ne i da je ubije. Nakon kratkog sukoba između dvojice nasilnika, B izlazi kao pobednik i ostvaruje svoju nameru. U toj situaciji bi se zaista moglo reći da je u izvesnom objektivnom smislu dotična žena imala sreću što se pojavio B (jer je tako barem ostala u životu), ali ne bi li bilo prilično groteskno tvrditi da bi ponašanje nasilnika B trebalo da se slavi ili da bi mu ta žena možda još trebalo i da se zahvali što ju je “spasao”?

Aleksandar Solženjicin je takođe osporavao argument o manjem zlu, tj. ideju da je, sveukupno gledajući, komunistički totalitarizam ipak bio dobrodošao u borbi protiv fašističkog totalitarizma. On kao odgovor nudi rusku poslovicu “Ne zovi vuka u pomoć protiv pasa” i objašnjava: “Ako te napadnu psi i počnu te ujedati, bori se protiv pasa, ali nemoj zvati vuka u pomoć, jer kada vukovi dođu, oni će doduše oterati pse, ali će i tebe rastrgnuti.” Iz ove alegorije može se naslutiti da Solženjicin ne prihvata čak ni početnu premisu o komunizmu kao manjem zlu.

Složili se mi ovde sa Solženjicinom ili ne, on je neosporno u pravu kad naglašava izrazitu neprirodnost vojnog savezništva između zapadnih demokratija i sovjetskog komunizma u ratu protiv zajedničkog neprijatelja – fašizma.

Borba protiv fašizma je u mislima većine ljudi direktno povezana s borbom za slobodu, ali u kontekstu Drugog svetskog rata ta veza uopšte nije bila čvrsta. Pomalo paradoksalno, poraz fašizma je čak doveo do ukidanja slobode u mnogim zemljama koje su pre rata imale razvijenu demokratiju, tako da je jedan lucidni politički komentator postavio pitanje o tome koliko u takvom svetlu uopšte ima smisla govoriti o pobedi demokratskih snaga: “Ako je Britanija podnela šest godina rata i stotine hiljada mrtvih u ratu koji je objavila da bi odbranila slobodu Poljaka, a slobodu Poljaka je na kraju zatro komunizam, kako onda možemo tvrditi da je Britanija pobedila u tom ratu?”

Sličan stav brani i Najal Ferguson (Niall Ferguson), vrlo ugledni istoričar s Harvarda, koji smatra da su u Drugom svetskom ratu “zapadne sile sklopile savez s despotom koji je u svakom pogledu bio jednako brutalan tiranin kao Hitler“ i da je zbog toga “pobeda 1945. godine bila pobeda s mrljom – ako je to uopšte i bila pobeda“. Štaviše, on ide i mnogo dalje u insistiranju na mračnoj strani antifašizma te tvrdi da su Britanija i Amerika tada ušle u “autentično faustovsku nagodbu“, ali s tom razlikom da su one u tom ugovoru s đavolom zapravo prodale duše drugih da bi otplatile svoj dug “Sovjetskom Sotoni“.

Da su se komunisti stvarno pridržavali svoje parole “Smrt fašizmu, sloboda narodu!”, njihov bi antifašizam sigurno postao vrednim istorijskim nasleđem. Ali sasvim je očigledno da oni ne bi mogli da ostanu komunisti da su krenuli tim putem jer je drugi deo te parole bio u direktnom konfliktu s njihovim osnovnim ciljem. Jedina svrha proklamacije “Sloboda narodu!” bilo je očekivanje da će na taj način biti lakše mobilisati mase za ratni napor. Prava komunistička ideja vodilja, koja naravno nije mogla biti javno izrečena, bila je “Smrt fašizmu i slobodnim izborima, sva vlast Partiji”. Kao što se zna, ovo je lukavstvo dalo odlične rezultate. Ogroman se broj poštenih ljudi iz patriotizma i drugih idealističkih razloga uključio u borbu za slobodu pod vođstvom “komunističke avangarde”, ali bez puno svesti o tome u šta se zapravo upuštaju. Otrežnjivanje je kasnije trajalo godinama, a u mnogim slučajevima do njega nikada nije ni došlo.

Šta iz svega ovoga zaključiti? Da je posleratni period komunističke vlasti bio isključivo negativan te da za oslikavanje te istorijske epohe treba koristiti samo tamne boje? Naravno da ne. U sveukupni saldo tog režima ne ulazi samo jednopartijski sistem i suspenzija demokratije nego i neke okolnosti koje na njega bacaju povoljnije svetlo, kao npr. činjenica da je komunistička represija u Jugoslaviji bila ipak blaža nego u zemljama Istočnog bloka, da je većina ljudi mogla slobodno putovati u inostranstvo, itd.

Moram ipak u ovom kontekstu ponovno naglasiti ono što je već ranije rečeno. Ni ta relativno labavija “diktatura proletarijata” jugoslavenskih komunističkih vlastodržaca još uvek nije automatski razlog da ih slavimo, isto kao što deca ne smatraju da bi svoje roditelje koji ih dnevno tuku i zlostavljaju trebalo da slave samo zato što su ti roditelji “velikodušno” odlučili da ih neće (premda bi mogli!) još i dodatno maltretirati tako da ih čitavo vreme drže zaključane u podrumu.

Dakle, oni koji se busaju u prsa svojim antifašizmom neće nas previše impresionirati sve dok nam uverljivo ne pokažu da su oni u toj borbi stvarno nastojali odbraniti upravo one temeljne demokratske vrednosti koje je fašizam ugrožavao (autonomiju pojedinca, pravo izražavanja mišljenja, slobodu političkog delovanja, itd.). Ako u tome ne uspeju, njihova će se velika ratna “zasluga” svesti samo na to da su jedan totalitarizam porazili, a drugi uspostavili.

Neven Sesardić je profesor filozofije na univerzitetu Lingnan u Hong Kongu. Autor je više knjiga i mnogobrojnih tekstova iz oblasti filozofije nauke, filozofije biologije, filozofije duha i političke filozofije. Tekst “Crveno i crno o komunističkom antifašizmu” prvobitno je objavljen u Jutarnjem listu 2008. godine.

Redakcija Katalaksije se zahvaljuje profesoru Sesardiću na odobrenju za republikovanje ovog teksta.