Ekonomija i pobuna protiv razuma (2)
Ekonomija i pobuna protiv razuma (prvi deo teksta)
4. Rasni polilogizam
Marksistički polilogizam je neuspela improvizacija u pokušaju spasavanja neodrživih doktrina socijalizma. To je nastojanje da se razmišljanje zameni intuicijom pozivajući se na popularne praznoverice. Ali, upravo ovaj stav dovodi marksistički polilogizam i njegov izdanak, tzv. „sociologiju znanja“ u nepomirljivi sukob sa naukom i razumom.
Polilogizam rasista je nešto drugačiji. Ova vrsta polilogizma je u skladu sa modernim, mada pogrešnim, tendencijama savremenog empiricizma. Činjenica je da je čovečanstvo podeljeno na rase. Rase se razlikuju po telesnim funkcijama. Materijalistički filozofi tvrde da mozak luči misli kao što žučna kesa luči žuč. Bilo bi nekonzistentno kad bi oni unapred odbacili hipotezu da se lučenje misli kod različitih rasa može razlikovati u osnovnim karakteristikama. Činjenica da anatomija do sada nije uspela da otkrije anatomske razlike u ćelijama mozga različitih rasa ne može da poništi doktrinu koja tvrdi da je logička struktura uma različitih rasa različita. Time nije isključena pretpostavka da kasnija istraživanja mogu otkriti takve anatomske osobenosti.
Neki etnolozi govore nam da je pogrešno govoriti o višim i nižim civilizacijama i navodnoj zaostalosti nekih rasa. Civilizacije različitih rasa se razlikuju od zapadne civilizacije naroda kavkaske rase, ali one nisu inferiorne. Svaka rasa ima svoj osobeni mentalitet. Pogrešno je na bilo koju civilizaciju primeniti neki od aršina izveden iz dostignuća drugih rasa. Zapadnjaci nazivaju civilizaciju Kine zaustavljenom civilizacijom a civilizaciju stanovnika Nove Gvineje primitivno varvarstvo. Ali Kinezi i domoroci Nove Gvineje preziru našu civilizaciju ni manje ni više nego što mi preziremo njihovu. Takve procene su sudovi o vrednostima i stoga su arbitrarne. Druge rase imaju različite strukture uma. Njihove civilizacije su adekvatne njihovom umu kao što je naša civilizacija adekvatna za naš um. Mi nismo u stanju da shvatimo da ono što mi zovemo zaostalošću njima ne izgleda tako. To je, sa tačke gledišta njihove logike, bolji metod postizanja zadovoljavajućeg aranžmana u datim prirodnim uslovima života nego naš progresivizam.
Pomenuti etnolozi su u pravu kada naglašavaju da nije zadatak istoričara – a etnolog je takođe istoričar – da izražavaju vrednosne sudove. Ali, oni su potpuno u zabludi kada tvrde da su aktivnosti ljudi drugih rasa vođene motivima različitim od onih koje pokreću ljude bele rase. Azijati i Afrikanci su, kao i ljudi evropskog porekla, željni da se uspešno bore za opstanak i da koriste razum kao najjače oružje u ovim naporima. Oni traže načine da se odbrane od zveri i bolesti, da spreče pojavu gladi i da podignu produktivnost rada. Ne može biti nikakve sumnje da su u dostizanju ovih ciljeva bili manje uspešni nego belci. Dokaz ovoga je što su željni da koriste sva dostignuća Zapada. Etnolozi bi bili u pravu, ako bi se Mongoli ili Afrikanci, mučeni bolovima usled bolesti, odrekli pomoći evropskog lekara, jer ih njihov mentalitet i njihov pogled na svet navode da veruju da je bolje da trpe nego da tako budu spaseni od bola. Mahatma Gandi se odrekao čitave njegove filozofije kada je ušao u modernu bolnicu da bude lečen od upale slepog creva.
Severnoameričkim Indijancima nedostajalo je pronicljivosti da izmisle točak. Stanovnici Alpa nisu bili dovoljno uporni da naprave skije koje bi njihov težak život značajno olakšale. Ovi nedostaci nisu posledica mentaliteta bitno različitog od onih rasa koje odavno koriste točkove i skije; ovo su neuspesi, čak i kada se sudi sa tačke gledišta Indijanaca i alpskih planinaca.
Međutim, ova razmatranja odnose se samo na motive koji određuju konkretne akcije, a ne na jedini relevantan problem – da li između različitih rasa postoje razlike u logičkoj strukturi uma kao što rasista tvrdi. (( Cf. L.G. Tirala, Rasse, Geist und Seele (Munich, 1935), pp. 190 ff. ))
Možemo da se pozovemo na ono što je rečeno u prethodnim poglavljima o osnovnim pitanjima logičke strukture uma i kategorijalnim principima mišljenja i delovanja. Neka dodatna zapažanja biće dovoljna da se zada završni udarac rasnom polilogizmu i svim drugim vrstama polilogizma.
Kategorije ljudskog mišljenja i delovanja nisu ni slučajni proizvodi ljudskog uma niti proizvoljne konvencije. One nisu izvan univerzuma i kosmičkog toka događanja. To su biološke činjenice i imaju određene funkcije u životu i stvarnosti. To su instrumenti čovekove borbe za opstanak i njegovih nastojanja da sebe što je više moguće prilagodi stvarnom stanju sveta i da otkloni nelagodnosti koliko god je to u njegovoj moći. Stoga one odgovaraju strukturi spoljnog sveta i odražavaju osobine sveta i stvarnosti. One funkcionišu i u tom smislu su istinite i ispravne.
Stoga je netačno tvrđenje da aprioristički uvid i čisto rezonovanje ne daju nikakve informacije o realnosti i strukturi univerzuma. Osnovne logičke relacije i kategorije mišljenja i delovanja su krajnji izvor svih ljudskih znanja. One su adekvatne strukturi stvarnosti, one otkrivaju ovu strukturu ljudskom umu i u tom smislu one su za čoveka osnovne ontološke činjenice. ((Cf. Morris R. Cohen, Reason and Nature (New York, 1931), pp. 202-205; A Preface to Logik (New York, 1944), pp. 42-44, 54-56, 92, 180-187. )) Mi ne znamo šta nadljudski intelekt može da misli i da shvati. Čovekovo razmišljanje uslovljeno je logičkom strukturom njegovog uma i predodređeno ovom strukturom. Upravo zadovoljavajući rezultati empirijskih nauka i njihove praktične primene dokazuju da je ovo istina. Unutar oblasti u kojoj je ljudsko delovanje u stanju da dostigne svoj cilj, nema prostora za agnosticizam.
Ako bi postojale rase koje su razvile različite logičke strukture uma, one ne bi uspele u upotrebi razuma kao pomoćnog sredstva u borbi za opstanak. Jedino sredstvo za opstanak, koje bi moglo da ih štiti od istrebljenja bile bi njihove instinktivne reakcije. Prirodna selekcija bi eliminisala one primerke tih rasa koji bi pokušali da koriste razmišljanje kao vodič njihovog ponašanja. Preživeli bi samo oni pojedinci koji su se oslonili isključivo na instinkt. To znači da bi priliku da opstanu imali samo oni koji se nisu uzdigli iznad mentalnog nivoa životinja.
Naučnici Zapada prikupili su ogromnu količinu materijala u vezi sa razvijenim civilizacijama Kine i Indije i primitivnim civilizacijama azijskih, američkih, australijskih i afričkih starosedelaca. Sa sigurnošću se može reći da je sve što vredi znati o idejama ovih rasa već poznato. Ali, nikada ni jedan pristalica polilogizma nije pokušao da koristi ove podatke za opis navodno drugačije logike tih naroda i civilizacija.
5. Polilogizam i razumevanje
Neke pristalice načela marksizma i rasizma tumače njihova epistemološka učenja na specijalan način. Oni spremno priznaju da je logička struktura uma jedinstvena za sve rase, nacije i klase. Marksizam ili rasizam, tvrde oni, nikada nije za cilj imao da negira ovu neospornu činjenicu. Ono što oni stvarno hoće da kažu je da su razumevanje istorije, estetska empatija i vrednosni sudovi uslovljeni čovekovim poreklom. Očigledno je da ovo tumačenje ne može biti prihvaćeno na osnovu stavova zastupnika polilogizma. Mora se međutim analizirati kao posebna doktrina.
Nema potrebe da ponovo naglasim da čovekovi vrednosni sudovi i njegov izbor ciljeva odražavaju njegove urođene telesne odlike i bezbrojne detalje njegovog života. ((Cf. gore, pp. 46-47.3)) Ali potvrda ove činjenice je daleko od verovanja da rasno nasleđe ili pripadnost klasi u krajnjoj liniji određuju vrednosne sudove i izbor ciljeva. Fundamentalne razlike pogleda na svet i obrazaca ponašanja nisu određene razlikama u rasi, nacionalnosti ili pripadnosti klasi.
Teško da postoje veće razlike u vrednosnim sudovima nego između asketa i onih koji žele opušteno da uživaju u životu. Nepremostivi jaz deli pobožne monahe i monahinje od ostatka čovečanstva. Ali, bilo je ljudi svih rasa, nacija, klasa i kasti, posvećenih idealima monaškog života. Neki od njih bili su sinovi i ćerke kraljeva i bogatih plemića, drugi su bili prosjaci. Sveti Franja, Sveta Klara, i njihovi vatreni sledbenici bili su starosedeoci Italije, čiji se drugi stanovnici teško mogu opisati kao umorni od života. Puritanizam je anglo-saksonski, ali je jednako tako anglo-saksonska i razvratnost Britanaca pod dinastijama Tjudora, Stjuarta i Hanovera. Izuzetan zastupnik asketizma u devetnaestom veku je grof Lav Tolstoj, bogati član rasipne ruske aristokratije. Tolstoj je video suštinu filozofije koju je napadao u Betovenovoj Krojcerovoj sonati, remek-delu sina izuzetno siromašnih roditelja.
Isto je i sa estetskim vrednostima. Sve rase i nacije imale su i klasičnu i romantičnu umetnost. Sa svom svojom vatrenom propagandom marksisti nisu uspeli u stvaranju posebne proleterske umetnosti ili književnosti. „Proleterski“ pisci, slikari i muzičari nisu napravili nove stilove i nisu zasnovali nove estetske vrednosti. Ono što ih karakteriše je isključivo njihova tendencija da sve ono što mrze nazovu „buržoaski“ a sve što vole „proleterski“.
Istorijsko razumevanje, kako istoričara tako i delatnog čoveka, uvek odražava ličnost svog autora. ((Cf. gore, pp. 57-58.)) Ali ako su i istoričar i političar prožeti željom da znaju istinu, oni nikada neće dozvoliti sebi da budu zaluđeni partijskom pristrasnošću, pod uslovom da su aktivni a ne nesposobni. Nevažno je da li istoričar ili političar smatra uticaje određenih faktora korisnim ili štetnim. On ne može da izvuče nikakvu korist bilo od potcenjivanja ili precenjivanja relevantnosti nekog faktora. Samo nespretni tobožnji istoričari veruju da mogu falsifikatima da služe svojoj svrsi. Biografije Napoleona I i III, Bizmarka, Marksa, Gledstona i Dizraelija, najkontroverznijih ličnosti prošlog veka, nimalo se ne slažu u vrednosnim sudovima, ali jedva da se i malo razlikuju u shvatanju uloga koje su ovi ljudi odigrali.
Ovo jednako važi i za državnika. Kakvu korist može zastupnik protestantizma da ima od nerazumevanja ogromne moći i ugleda katolicizma, ili liberal od nerazumevanja značaja socijalističkih ideja? Da bi uspeo, političar mora da vidi stvari kakve jesu; onaj ko se upušta u maštarenje svakako neće uspeti. Sudovi o relevantnosti razlikuju se od sudova o vrednosti u tome što za cilj imaju procenu stanja stvari nezavisno od ličnosti autora. Sudovi o vrednosti su obojeni ličnošću svojih autora i stoga nikada ne mogu biti jednoglasno prihvaćeni od strane svih ljudi. Ali ovde opet moramo postaviti pitanje: koju bi korist rasa ili klasa imali od „ideološki“ izobličenog razumevanja?
Kao što je već istaknuto, ozbiljna neslaganja koja se mogu naći u istorijskim studijama su rezultat razlika u oblasti neistorijskih nauka, a ne u različitim načinima razumevanja.
Danas su mnogi istoričari i pisci indoktrinirani marksističkom dogmom da je realizacija socijalističkih planova i nezaobilazno i vrhunsko dobro, a da je radničkom pokretu poverena istorijska misija ostvarivanja ovog zadatka nasilnim ukidanjem kapitalističkog sistema. Polazeći od ovog načela, oni podrazumevaju da stranke „levice“, izabrani, u ostvarenju njihove politike treba da pribegnu aktima nasilja i ubistvima. Revolucija se ne može postići mirnim metodama. Ne treba trošiti vreme na takve sitnice kao što je kasapljenje četiri kćerke poslednjeg cara, zatim Lava Trockog i na desetine hiljada ruskih buržuja i tako dalje. Ako „Ne možete napraviti omlet bez razbijanja jaja“, zašto se uopšte eksplicitno pominju razbijena jaja? Ali, naravno, stvar je sasvim drugačija ako napadnuti pokušaju da se brane ili čak da uzvrate udarac. Malo se spominju dela sabotaže, razaranja i nasilja od strane štrajkača. Ali, svi autori opširno opisuju pokušaje kompanija da zaštite svoju imovinu i živote svojih zaposlenih i klijenata pred takvim naletima.
Takve razlike ne pojavljuju se ni zbog vrednosnih sudova, niti zbog različitog shvatanja. One su rezultat suprotstavljenih teorija ekonomskog i istorijskog razvoja. Ako je nastupanje socijalizma neizbežno i može se postići samo revolucionarnim metodama, ubistva koje počine „progresivni“ su incidenti od malog značaja. Ali su zato samoodbrana i kontranapadi „reakcionara“, koji bi mogli eventualno da dovedu do kašnjenja konačne pobede socijalizma od najveće važnosti. To su neverovatni događaji, dok su revolucionarni akti jednostavno rutina.
6. U prilog razumu
Razložni racionalisti ne pretvaraju se da ljudski razum može ikada čoveka da učini sveznajućim. Oni su potpuno svesni činjenice da, koliko god znanje napredovalo, uvek će biti stvari koje su zadate i nisu podložne daljem proučavanju. Njihov stav je da, koliko god čovek bio u stanju da zna, mora pritom da se oslanja na razum. Iracionalnost je nešto zadato. Ono što je dostupno znanju, koliko je zasada poznato, jeste racionalno. Ne postoji ni iracionalan način saznavanja, niti nauka o iracionalnosti.
Kada su u pitanju nerešeni problemi, različite hipoteze su dozvoljene pod uslovom da ne protivreče logici i nespornim iskustvenim podacima. Ali to su ipak samo hipoteze.
Mi ne znamo šta uzrokuje urođene razlike ljudskih sposobnosti. Nauka nije u stanju da objasni zašto su Njutn i Mocart bili takvi kreativni geniji i zašto većina ljudi to nisu. Ali je svakako nezadovoljavajući odgovor da genijalnost duguje svoju veličinu svom poreklu ili rasi. Pitanje je upravo šta to čoveka razlikuje od njegove braće i od ostalih pripadnika njegove rase.
Malo je manje pogrešno pripisati velika dostignuća bele rase rasnoj superiornosti. Ipak, ovo nije ništa više od nejasne hipoteze koja je u suprotnosti sa činjenicom da su rane temelje civilizacije postavili narodi drugih rasa. Mi ne možemo znati da li će u budućnosti zapadna civilizacija ustupiti mesto drugim rasama.
Međutim, takva hipoteza mora biti ispitana. Ne sme biti unapred odbačena zato što rasisti na tome temelje tvrdnju da postoji nepomirljiv sukob između različitih rasnih grupa i da superiorne rase moraju porobiti inferiorne. Rikardov zakon udruživanja je odavno odbacio ovo pogrešno tumačenje nejednakosti ljudi. ((Pogledati niže, pp. 158-163.)) Besmisleno je protiviti se rasnoj hipotezi negiranjem očiglednih činjenica. Uzalud je negirati da do sada neke rase nisu doprinele ništa ili su doprinele veoma malo razvoju civilizacije i da se, u tom smislu, mogu zvati slabijim.
Ako neko želi da po svaku cenu iscedi zrno istine iz učenja marksizma, onda bi mogao reći da emocije veoma mnogo utiču na rezonovanje čoveka. Niko nikada nije pokušao da opovrgne ovu očiglednu činjenicu i marksizam se ne može hvaliti njenim otkrićem. Ali to je bez značaja za epistemologiju. Postoji mnogo izvora i uspeha i grešaka. Zadatak psihologije je da ih nabroji i klasifikuje.
Zavist je rasprostranjena mana. Izvesno je da mnogi intelektualci osećaju zavist zbog većih prihoda uspešnih poslovnih ljudi i da ih ova osećanja približavaju socijalizmu. Oni veruju da će im socijalističke vlasti dati plate veće od onih koje zarađuju u kapitalizmu. Ali dokaz postojanja ove zavisti ne oslobađa nauku dužnosti da najpažljivije ispita socijalističke doktrine. Naučnici su obavezni da se svakom doktrinom bave kao da njene pristalice nisu vođene ničim drugim nego žeđu za znanjem. Razne vrste polilogizma nude otkrivanje porekla i motiva njihovih autora, umesto čistog teorijskog ispitivanja suprotstavljenih doktrina. Takav postupak nije kompatibilan sa osnovnim principima mišljenja.
Obaranje teorije razmatranjem njene istorijske pozadine, „duha“ vremena, materijalnih uslova u zemlji njenog porekla i bilo kakvih ličnih osobina autora je samo loša improvizacija. Teorija se izlaže isključivo sudu razuma. Merilo koje treba primeniti je uvek merilo razuma. Teorija je ili tačna ili netačna. Može se desiti da sadašnje stanje našeg znanja ne omogućava odluku u vezi sa njenom tačnošću ili netačnošću. Ali teorija nikada ne može biti tačna za buržuja ili Amerikanca, ako je netačna za proletera ili Kineza.
Kad bi marksisti i rasisti bili u pravu, bilo bi nemoguće objasniti zašto su ljudi na vlasti rešeni da suzbiju suprotstavljene teorije i da progone njihove pristalice. Sama činjenica da postoje netolerantne vlasti i političke stranke koje nastoje da zabrane i eliminišu protivnike jeste dokaz savršenosti razuma. Nije konačan dokaz ispravnosti doktrine to što njeni protivnici koriste policiju, dželata i nasilnu rulju da se bore protiv nje. Ali to jeste dokaz činjenice da su oni koji pribegavaju nasilnoj represiji u podsvesti ubeđeni u neodrživost svoje doktrine.
Nemoguće je dokazati valjanost apriornih temelja logike i prakseologije bez pozivanja na same te temelje. Razum je osnovna datost i ne može da se analizira ili ispituje sam po sebi. Samo postojanje ljudskog razuma je činjenica izvan razuma. Jedini iskaz koji se može dati u pogledu razuma jeste da je to svojstvo po kome se čovek razlikuje od životinja, i izvor svega specifično ljudskog.
Onima koji se zavaravaju da bi čovek bio srećniji ako bi se odrekao upotrebe razuma i pokušao da se rukovodi intuicijom i instinktima, nijedan drugi odgovor ne može se dati nego analiza dostignuća ljudskog društva. Za opisivanje nastanka i funkcionisanja društvene saradnje, ekonomija pruža sve informacije potrebne za konačnu odluku između razuma i nerazuma. Ako čovek razmišlja o oslobađanju sebe od nadmoći uma, on mora da zna čega će sve morati da se odrekne.
Izvor: Ludvig fon mizes, Ljudsko delovanje, Glava III; prevod: Andrej Stanimirović
