Prisilna nezaposlenost: slučaj Srbije i Hrvatske

Aktuelna ekonomska kriza je do sada zaokupila gotovo svačiju pažnju. Rasprave oko toga šta ju je izazvalo ne jenjavaju. Jedna od popularnih rasprava vrti se oko pitanja ko je u pravu, kejnzijanci ili austrijanci. Dok ovaj članak ne teži da odgovori na to konkretno pitanje, nadam se da će baciti tračak svetla na kamen temeljac teorije Dž. M. Kejnza: pretpostavku nedobrovoljne nezaposlenosti.

U svom traktatu iz 1936. godine, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Kejnz tvrdi:

Ljudi su nedobrovoljno nezaposleni, ukoliko su, u slučaju malog porasta cene robe u odnosu na  nominalne plate, ukupna ponuda radne snage spremne da radi za trenutne plate i ukupna tražnja za radnom snagom pod tim istim platama, veće od postojećeg obima zaposlenosti.1

On tvrdi da je ova (čudna?) situacija u tesnoj vezi sa nemogućnošću preduzeća da smanje stopu plata i nedovoljnom spremnošću stanovništva da konzumira (troši). Lek je, po Kejnzu, intervencija države – povećanje javne potrošnje ili povećanje ponude novca. Nisam uveren da je to tačno.

Prvo, da bi mogli da se ubuduće zaposle, nezaposleni moraju na neki način da se održe u životu. Do hrane i drugih potrepština bi mogli doći trošeći sopstvena preostala sredstava (ako imaju bilo kakva), primanjem poklona od drugih (kroz dobrotvorne ustanove ili kao milostinju) ili dobijanjem finasijske pomoći države. Druga mogućnost je da nađu pojedinace koji bi mogli imati koristi od njihovih usluga.

Posao izvan vlastite specijalnosti ili posao koji nije u okviru zakona često nosi stigmu, a često i nije nečiji prvi izbor zapošljenja, ali svaka dobrovoljna razmena dobara i usluga – ako se pri tome ne krše imovinska prava trećih lica – predstavlja proizvodnu delatnost protiv koje ja nemam nikakav prigovor. Iako bi bilo udobnije dobijati novac ni za šta, to ne bi bila najpametnija dugoročna politika za rešavanje nezaposlenosti.

Da bih malo pojasnio sumnjivu prirodu nedobrovoljne nezaposlenosti, ispričaću priču o jednoj vrsti „nezaposlenosti“ u kojoj nezaposleni nemaju preostalih sredstva koja bi potrošili, dobrotvorni prilozi ne postoje, i nema nikakve državne finansijske pomoći – nema ničega osim bistrog uma i relativno zdravog tela. Priča koju ću ispričati je u izrazitom kontrastu s kejnzijanskom idejom o leku za nezaposlenost. Ustvari, ona otkriva bolji lek – dobrovoljno zapošljavanje.

Dobrovoljno zapošljavanje

U avgustu 1995. godine, zajedno sa oko 250.000 stanovnika Hrvatske, moja porodica je preseljena u Srbiju u periodu od oko nedelju dana tokom vojne operacije „Oluja“ koju je sprovela hrvatska vojska. U to vreme, Srbija je već bila u dubokoj ekonomskoj krizi usled niza katastrofalnih ekonomsko-političkih mera, gde je neobuzdano povećanje ponude novca bilo centralni problem. Službena stopa nezaposlenosti prevazilazila je 30 odsto, a prosečan prihod po domaćinstvu iznosio je oko 20 odsto prihoda iz 1989. godine.

Čovek bi očekivao da bi dodatni priliv nezaposlenih, koji je odgovarao brojci od oko 2,5 odsto stanovništva Srbije, samo doprineo broju već postojećih nezaposlenih koji su ili bili na teretu već preopterećenih programa socijalne pomoći, ili su trošili preostalu porodičnu ušteđevinu ili su krijumčarili cigaretama i benzinom iz Rumunije i Bugarske. To je takođe ono što bi sugerisala većina onih koji koriste kejnzijanske modele.

Ali, to se nije dogodilo. Većina tih ljudi je došla sa samo nekoliko stotina nemačkih maraka u džepu i sa kesom odeće. Nije bilo vremena da se spekuliše da li je bolje da se prikuplja socijalnu pomoć, potroši neka porodična ušteđevina ili proda neka imovina pre stupanja u neugodnu potragu za bilo kakvim poslom.  Većina nas nije čak ni očekivala ni želela bilo kakvu pomoć države.

Kao što je moj otac jednom sarkastično rekao: „Mi smo od njih već dovoljno pomoći dobili, na nos nam je izašla“, aludirajući na činjenicu da smo završili kao izbeglice usled nasilnog sukoba između srpskog i hrvatskog političkog vrha za kontrolu nad područjem u kojem smo živeli. Još jedna njegova izjava iz tog vremena koju mislim da ću uvek pamtiti glasila je: „Ja mogu bolje!“. Bio je to komentar koji se odnosio na „kolektivne centre“ za smeštaj izbeglica koje je država nudila u prvih nekoliko nedelja nakon našeg egzodusa.

Kao što bi se iz gorepomenutih opštih ekonomskih indikatora moglo naslutiti, sposobnost države da izvuče dodatna sredstava iz privrede i usmeri ih ka novom talasu nezaposlenih bila je ozbiljno ograničena. Dakle, naša mala očekivanja su zapravo odgovarala državnim planerima. Povrh svega, budući da nismo bili državljani Srbije, nismo imali pravo glasa, tako da je motivacija države da bilo šta učini u našu korist bila zanemarljiva. Čak i u malo verovatnom slučaju dobijanja prava glasa, nivo razočarenja u sposobnost države da nešto poboljša je bio prilično visok tako da većinu nas korišćenje tog potencijalnog prava nije ni zanimalo.

Posle prvih dana pometnje, kada je većina porodica bila smeštena u sportskim halama, praznim školama, zatvorenim fabrikama itd., mnogi su uspeli da se snađu za dugoročniji smeštaj u roku od nekoliko nedelja. Ovi ljudi su se dogovorili sa vlasnicima starih kuća na selu i vikendica, i uopšte, sa bilo kime ko je bio spreman da obezbedi podnošljiv prazan prostor na svom imanju u zamenu za neku uslugu.

Moji roditelji i ja smo upoznali porodicu emigranata koja je živela u Nemačkoj i koja je dolazila u Srbiju samo na godišnji odmor (pa bi se čak moglo reći da smo imali sreću da se naša nesreća poklopila s njihovim godišnjim odmorom). Tokom narednih pet godina, moj otac i ja smo popravili sve što se moglo popraviti na četiri kuće u vlasništvu ove porodice, od loših električnih instalacija i vodovoda do ojačavanja betonskih balkona, popločavanja dvorišta, zamene crepova, renoviranja enterijera i opšteg održavanja. Moja majka je očistila sve da blista, a bašta je uvek bila puna cveća.

Vlasnici su očigledno imali koristi od ove naše usluge, posebno zbog toga što je im je imanje bilo na meti provalnika pre našeg dolaska. Naravno, i nama je bilo od koristi da živimo u njihovoj kući. Pored toga, moji roditelji su pomagali u poljoprivrednim radovima u lokalnom manastiru. Zauzvrat smo dobili parče zemlje na korišćenje za vlastite useve.  Uz to, u selu u kome smo živeli bilo je poslova na dnevnoj bazi, od rada u polju, popravljanja ograda, sadnje drveća i čišćenja smeća do popravki motornih testera i drugih mašina.

U narednim mesecima i godinama, veći deo od 250 hiljada novih stanovnika Srbije je prihvatao svaki posao koji bi mogao naći, čak i na jedan dan. Nije bilo kanala kojeg bi bilo suviše teško kopati, maltera kojeg bi bilo suviše teško mešati, korova suviše jakog za čupanje, useva kojeg bi bilo suviše teško žeti niti automobila ili kamiona kojeg bi bilo suviše teško popraviti. Ovaj niz nema kraja. Većina poslova je bila na razvoju malih preduzeća i u poljoprivredi, dok su državna preduzeća sve više propadala.

Mnogi od tih ljudi su imali univerzitetske diplome, ali takve sposobnosti nisu bile potrebne na mnogo mesta. Ono što je bilo potrebno je bio praktični rad na održavanju starih i izgradnji novih (ali drugačijih) kapitalnih dobara. Moj drug iz odeljenja, briljantan um, nije želeo da mu roditelji finansiraju fakultetsko školovanje pa je počeo niz privremenih poslova, sve dok nije završio radeći kao farbar u jednom auto servisu. Servis je tokom godina rastao i napredovao i sada je taj moj prijatelj jedan od menadžera tamo.

U prvim mesecima i godinama posle 1995. godine, većina ljudi je radila za novac, hranu, odeću, za bilo šta. Štedeli su onoliko novca koliko su mogli, a hranu i odeću su koristili. Nemačka marka je bila najvrednija valuta za štednju, dok je domaći dinar bio praktično bezvredan. Novac nije čuvan u bankama, jer je većina banaka već bila bankrotirala zbog galopirajuće inflacije izazvane dnevnim štampanjem novog novca od strane Narodne banke Jugoslavije. Čuvanje domaće valute je bilo ravno finansijskom samoubistvu.

Štednja „pod dušek“ bila je jedina preostala razumna opcija pa smo je i koristili. Većina ljudi je imala jedan jedini glavni cilj na umu – da ponovo imaju svoj dom. Neki, poput mojih roditelja, stavili su veći naglasak na finansiranje obrazovanja svoje dece.

Neki bi rekli da je to sve bilo uzalud, jer, imajući u vidu ograničenu količinu nemačkih maraka u privredi, ako se štedi, to oduzima od ukupne količine novca na raspolaganju za trošenje i čuvanje od strane drugih. Ali, kada se štedi novac, to ne umanjuje količinu postojeće robe i usluga dostupnih za razmenu. Ti proizvodi i usluge i dalje postoje i mogu se razmenjivati, obzirom da postoji neka pozitivna, beskonačno deljiva količina novca u ekonomiji. Štednja „pod dušek“ smanjuje količinu novca u opticaju u odnosu na količinu robe i usluga na raspolaganju za razmenu, i to samo smanjuje novčane cene te robe i usluga.

Što je još važnije, čovek štedi novac da bi finansirao buduće investicije koje će doneti veću produktivnost i više robe i usluga na raspolaganju za potrošnju u budućnosti. Ukupan iznos novca u privredi će i dalje biti isti, ali će količina robe i usluga koje se mogu kupiti tim isti novcem biti veći.

Dakle, ono što se štedi nije fizička količina novca, nego buduća vrednost projekata koji će biti završeni pomoću tog novca. Ograničena količina novca nije prepreka za štednju u ovom slučaju. Istina je, međutim, da je bez bankarskog sistema potrebno čekati vlastitu ušteđevinu da se akumulira da bi se finansirao projekt. Nisam siguran da li je većina mojih zemljaka razumela ovo razmišljanje, ali su svakako delovali kao da su razumeli.

Nova naselja u blizini Beograda i širom Srbije koja su počela da niču 1997. godine nude i dokaz da sav taj rad i štednja, čak i tako primitivni kakvi su bili, nisu bili uzalud. Ta naselja su izgrađena novcem i radom sadašnjih vlasnika, bivših izbeglih iz Hrvatske. Mnogi članovi moje šire familije i bivši susedi žive tamo. Pravni status tih naselja je i dalje pod znakom pitanja od strane države, ali ovi ljudi su odlučili da će radije prihvatiti taj rizik nego čekati pomoć koja nikada neće doći. Nekolicina onih koji nisu uzeli vlastite živote u svoje ruke i koji su čekali pomoć države—još uvek čekaju.

Od 2000. godine do sada, posle prevrata 5. oktobra, tržišno orijentisani pojedinci su ušli u državne strukture, a bankarski sistem je obnovljen. Sudeći po deviznom kursu dinara u odnosu na glavne svetske valute, izgleda se povećanje ponude novca drži na relativno niskom nivou.2

Štednja je postala produktivnija po jedinici vremena, jer oni koji žele da pokrenu investicioni projekat ne moraju da čekaju svoju ušteđevinu da naraste do potrebnog nivoa ili da direktno traže pojedince koji žele da pozajme svoju ušteđevinu. Bankarski sistem omogućava intertemporalnu razmenu štednje između ogromnog broja pojedinaca, a investicioni sektor predstavlja medijum za tu razmenu.3

Većina vlasnika kuća u novim naseljima i dalje naporno radi i štedi ili se zadužuje da bi u etapama finansirala manje projekte na svojoj imovini. Mnogi od njih vode mala preduzeća iz svojih domova: automehaničarske i vulkanizerske radnje, prodavnice, mesare, pekare, pogone za piljenje i obradu drveta, prevozničke firme, stovarišta građevinskog matrijala, i mnoga druga. Ostali su uspeli da pronađu stalnije zaposlenje u nadolazećim lokalnih preduzećima.

Ne verujem da bi se ovi ljudi složili sa zaključkom iz traktata Dž. M. Kejnza iz 1936. da je „izraziti nedostatk privrednog društva u kojem živimo … njegov neuspeh da osigura punu zaposlenost“.4 Većina njih će vam reći da je izraziti nedostatak političkog društva u kojem živimo njegov neuspeh da osigura puno poštovanje života i imovine ljudi i da su ljudi savršeno sposobni da upravljaju svojim životima, što uključuje i odluku da provedu deo vremeha u potrazi za drugim pojedincima kojima bi mogle zatrebati njihove usluge.

Ljudi u ovoj priči su preživeli ne zbog intervencionističke politike države nego baš uprkos toj politici.

Predrag Rajšić

  1. Kejnz, DŽ. M. 2006.Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca (New Delhi: Atlantic Publishers & Distributors), str.  14. []
  2. Treba imati u vidu da je originalni čanak, čiji je ovo prevod, napisan 2010. godine tako da se ova ocena ne odnosi na period posle 2010. godine. Ipak, generalni utisak autora je, bar sudeći po kursu dinara u odnosu na evro (ne zaboravljajući  mnoge nedostatke ovog parcijalnog indikatora), da su inflacione tendencije u poslednje dve godine slične po obimu onima iz prethodnih deset. []
  3. Međutim, postoje indicije da centralna banka pokušava da proširi kredite izvan granica u kojima se banke osjećaju ugodno. Na primer, 2010. godine pregovori između udruženja banaka Srbije i centralne banke završili su se zaključkom da će ograničenje zaduživanja biti podignuto sa 30 na 40 odsto od dužnikovih neto prihoda. To je dovelo do neobične situacije gde su banke najavile ovu promenu, a pri tom pozivale dužnike da budu oprezni u odlučivanju koliko pozajmiti. []
  4. Kejnz, Nav. delo, str. 341. []

You may also like...