Država i ekonomija

«Državna vlast je instrument za prebacivanje novca iz džepova jedne grupe građana u džepove druge grupe građana.»   

Volter

Iz prethodnih tekstova1 smo mogli jasno videti da su monetarna i kreditna ekspanzija najefikasniji metod za vantržišnu preraspodelu dohotka. Takođe smo mogli videti da ako država ne spreči monetarnu i kreditnu ekspanziju, onda su sve ostale ekonomske mere, makar one bile i najbolje mere, nedovoljne da se spreči kasniji ekonomski kolaps.

Interesantno je pomenuti da je mnogo onih koji su, poslednjih godina, citirali rečenicu Amšela Rotšilda: «Dajte mi kontrolu nad novcem jedne države, i onda mi je potpuno svejedno ko donosi zakone». Ta rečenica se često citirala, ali je malo onih koji u potpunosti shvataju njeno značenje. Svima je jasno da se tu radi o velikoj moći, ali mnogima nije jasno da onaj ko kontroliše novac jedne države, ujedno u rukama ima i oružje sa kojim, u svakom trenutku, može uništiti tu državu. Upravo je to ono što se događa i nama i mnogim drugim državama sa marionetskim vladama – uništenje država putem emisije lažnog novca.

Ako se ne obezbedi stabilan novac, tj. ako država nije u stanju da sprovede osnovno Mizesovo pravilo koje kaže da: «Prvi i osnovni cilj monetarne politike uvek mora biti taj da se spreči monetarna i kreditna ekspanzija», onda je to kraj i ekonomije i države, a svi ekonomisti slobodno mogu da promene profesiju jer bez stabilnog novca nema ni ekonomije.

Kada smo već citirali Mizesovo osnovno pravilo, onda se samo po sebi nameće sledeće pitanje: ako uzmemo hipotetički primer i ako pretpostavimo da imamo normalnu državnu vlast, i da ta državna vlast privredi i stanovništvu obezbedi stabilan novac, da li to znači da su time ispunjeni uslovi za nesmetano funkcionisanje ekonomije?

Odgovor na to pitanje je negativan. Stabilan novac je prvi i osnovni uslov, ali ne i dovoljan uslov. Da bi privreda jedne zemlje mogla nesmetano da funkcioniše, potrebno je ispuniti i drugi Mizesov uslov koji kaže: «Privreda ne sme biti sabotirana državnim intervencionizmom.»

Uloga države

Kada se pomene reč intervencionizam, odmah se jave mnogi koji kažu: «Da li to znači da država ne sme da upravlja ni jednim preduzećem, da nema sudstvo, da nema vojsku, policiju? Da li to znači bezvlašće i anarhiju?»

U uslovima namerno uvedene opšte terminološke konfuzije, došlo je do potpunog izvrtanja značenja mnogih reči, a jedna od žrtava te terminološke konfuzije je i reč intervencionizam. I zato, pre nego krenemo sa analizom državnog intervencionizma, neophodno je objasniti ulogu države.

Mizes je i po tom pitanju veoma jasan i kaže: «Osnovna uloga države je da obezbedi zaštitu ljudskih života i njihove imovine.»

Kod Mizesa nema utopizma, mi ne živimo u perfektnom svetu, uvek će biti onih, bilo u samoj državi ili van nje, koji će poželeti da otmu našu imovinu, i zato je neophodno da država na sebe preuzme odgovornost za očuvanje reda u državi. Da bi država mogla da ispuni tu svoju ulogu, potrebna su joj odgovarajuća sredstva, a do tih sredstava država može doći samo putem poreza. Ako država oporezuje privredu i stanovništvo samo zarad ispunjenja te svoje osnovne uloge, onda se može reći da je takav poreski sistem u potpunom skladu sa slobodom i slobodnim tržištem.

Po Mizesu, idealna ekonomska politika je veoma jednostavna – državna vlast bi trebalo da zaštiti narod od spoljne agresije i da zaštiti život i imovinu svakog pojedinca. Sve ostalo bi trebalo prepustiti slobodnom tržištu, a najmanje u šta bi država trebalo da se meša je – ekonomija. Država ne sme kontrolisati ljude, već stvarati uslove u kojima će svaki pojedinac, u skladu sa svojim željama, mogućnostima i potrebama, postupati na za sebe najbolji mogući način. Svaka državna mera mora biti u skladu sa tom osnovnom ulogom države, a najviše što jedna država može da učini za svoj narod je samo to – da stvori uslove koji ni na koji način ne narušavaju slobodno tržište.

Na ovom mestu je veoma važno objasniti kontroverzu u pogledu preduzeća u državnom vlasništvu. Osim navedene osnovne uloge države, država može delovati i u drugim sferama društvenog života: može graditi neophodnu infrastrukturu, upravljati najvećim preduzećima, kontrolisati prirodna bogatstva itd. Mizes u vezi javnih preduzeća kaže sledeće:

«Preduzeća u državnom vlasništvu nisu državni intervencionizam, ali ukoliko se javna preduzeća primoravaju da naplaćuju svoje proizvode i usluge po nižim cenama nego što bi to bio slučaj da su ona u privatnom vlasništvu, onda to jeste državni intervencionizam».

Ovo je veoma značajno jer ako Mizes, za koga znamo da je poznat kao «šampion liberalizma», nije imao ništa protiv toga da država u svom vlasništvu ima najvažnija preduzeća, zašto se naša državna vlast svim silama zalaže za njihovu prodaju?

Mizes kao da je čitao misli ovima koji sada unesrećuju Srbiju, i kao da se u svojim knjigama upravo njima obraćao. Zaista je neverovatno da srpska državna vlast radi sve suprotno od onoga što je govorio Mizes. Ako jedan «šampion liberalizma» kaže da nema nikakvog problema da država bude vlasnik najvećih državnih preduzeća, zašto se onda srpska vlast svim silama zalaže za njihovu «privatizaciju»? Ovo «privatizaciju» je pod znacima navoda jer se tu, po pravilu ne radi ni o kakvoj privatizaciji, već samo o tome da jedna država, naša država, svoja najvažnija preduzeća prodaje drugim državama. Isto tako, Mizes nepogrešivo predviđa i drugu stvar – država primorava najveća državna preduzeća da svoje proizvode prodaju ispod, uslovno rečeno, «svetske cene» koja važi za te proizvode, a štetne posledice takve politike su višestruke.

Državni intervencionizam

Ako znamo šta je osnovna uloga države, onda smo blizu odgovora na pitanje «šta je to državni intervencionizam?»  Mizes, kao i obično, sve postavlja na svoje pravo mesto i kaže:

«Državni intervencionizam je odluka državnih vlasti kojom se vlasnici sredstava za proizvodnju prisiljavaju da se ponašaju drugačije nego što bi se ponašali u slobodnim tržišnim uslovima.»

Originalna ideja koja je stajala iza intervencionističke politike je ta da se veći prihodi i bogatstvo bogatijeg dela stanovništva koriste kao fond za pomoć manje uspešnom delu stanovništva. Dakle, u samoj suštini državnog intervencionizma je uzimanje od jednog dela stanovništva i davanje drugom delu stanovništva, tj. konfiskacija i distribucija.

Intervencionisti se zalažu za dodatnu javnu potrošnju ne shvatajući činjenicu da su ti fondovi ograničeni i da se povećanom potrošnjom smanjuje količina novca za investicije, tj. da ekonomski sistem ulazi: prvo u fazu usporenog rasta, zatim u fazu stagnacije, a kasnije i u fazu ekonomskog razaranja.

Ovde možemo reći i to da državno-intervencionističke mere mogu biti mnogobrojne, mogu u manjoj ili većoj meri štetno delovati na ekonomiju, ali sve dok one nisu usmerene na celokupnu ekonomiju i na potpuno ukidanje profita – mogu se smatrati ograničenim intervencionizmom.

Sistem slobodne tržišne ekonomije

U svom remek delu,2 Mizes kaže da slobodno tržište ne znači vladavinu bezdušnih mehaničkih sila, već nešto sasvim drugo: dozvolimo svakom pojedincu da izabere na koji način će sarađivati sa ostalim tržišnim učesnicima; dozvolimo potrošačima da slobodno odrede šta će kupovati, a samim tim i odrediti šta će preduzetnici proizvoditi. Alternativa tome je sistem u kome državna vlast donosi odluke za sve nas i sprovodi svoje odluke uz primenu sile.

Ako pokušamo da zamislimo nenarušeno tržište (čist tržišni sistem), takav sistem bi podrazumevao: postojanje podele rada, sredstva za proizvodnju u privatnom vlasništvu, kao i postojanje tržišta na kome bi se razmenjivali proizvodi i usluge. Takav sistem bi podrazumevao i to da nema institucionalne opstrukcije, tj. podrazumevao bi da je državna vlast, sa svojim aparatom prinude, posvećena zaštiti tržišnog sistema. U tržišnom sistemu ne sme biti stranih tela koja bi na veštački način remetili: cenovni sistem, visinu plata ili visinu kamatnih stopa. U takvom sistemu država se ne meša u funkcionisanje slobodnog tržišta, a svoju silu koristi isključivo za sprečavanje destruktivnih akcija pojedinaca ili grupa.

Bez cenovnog sistema formiranog na slobodnom tržištu nema ni tržišne ekonomije. U tržištu, kako to sjajno kaže Mizes, nema ničeg nečovečnog niti mističnog, imamo samo jedan odnos razmene koji se uspostavlja tako što se na tržištu sučeljavaju oni koji žele nešto da kupe i oni koji žele nešto da prodaju. Ceo tržišni proces je zasnovan na ljudskom delovanju, a tržišni proces je samo usklađivanje individualnog delovanja prema potrebama i željama drugih učesnika tržišnog procesa. Tržišne cene govore proizvođačima šta, kako i koliko da proizvode. Tržište je centralna tačka ka kojoj su sve pojedinačne aktivnosti usmerene, kao i centralna tačka i izvor povratnih informacija.

U sistemu slobodnog tržišta sva odgovornost je na preduzetniku, ili kako to slikovito kaže Mizes: «Preduzetnici su za kormilom i upravljaju brodom».

Neko bi iz toga mogao izvući zaključak da su preduzetnici i najvažnija karika u sistemu slobodnog tržišta, ali nisu jer i oni moraju da «slušaju» glavnog suverena, a to su potrošači. Potrošači su ti koji kupuju ili ne kupuju neki proizvod; oni određuju šta, po kojoj ceni i kog kvaliteta, treba proizvoditi; oni imaju moć da siromašnog preduzetnika obogate i da bogatog preduzetnika osiromaše; oni su nemilosrdne i egoistične gazde; oni su ti koji se stalno menjaju i čije je ponašanje teško predvideti. Ako preduzetnici ne ispoštuju volju potrošača, zabeležiće gubitak, izgubiće poziciju na tržištu i otići će u stečaj.

U sistemu slobodnog tržišta privrednici ne mogu očekivati povlastice od nekog podmićenog činovnika ili političara. Isto tako, u sistemu slobodnog tržišta političari i državni činovnici nisu u poziciji da ucenjuju privrednike. Ako se nešto slično desi u jednom ekonomskom sistemu, onda to ne znači da je za takve pojave krivo tržište, već sasvim suprotno – da je slobodno tržište narušeno i da prelazi u sistem državnog intervencionizma. Samo je u sistemu narušenog tržišta moguće da razne grupe od države traže neke povlastice i privilegije, a sve na račun slabijih grupa i pojedinaca.

Apologete državnog intervencionizma se često koriste argumentom «pravde», ali se Mizes ni po tom pitanju ne dvoumi već jasno kaže da ne postoji tako nešto kao što su prirodni zakoni, univerzalna pravda i uvek-važeći standardi koji nam govore šta je pravedno a šta nepravedno. Za ljudski rod važe pravila utilitarizma, kreirana pravila kako bi društvena kooperacija i podela rada uopšte bila moguća. Sva ta pravila su sredstvo za postizanje konačnog cilja, a država i državna vlast nikako ne bi smeli biti cilj, već sredstvo.

U tržišnom sistemu svaki pojedinac deluje u skladu sa svojim potrebama, željama i mogućnostima. Kada pojedinac donese svoju odluku, ona je konačna i neopoziva, a na svim ostalim učesnicima je samo da tu odluku prihvate, i to na način da je posmatraju kao podatak i informaciju prilikom svog sopstvenog donošenja odluke i delovanja. Svaki pojedinac donosi svoje sopstvene odluke, a koordinacija svih tih pojedinačno donetih odluka se postiže na tržištu. Nema potrebe za nasilnim merama postizanja kooperacije jer će svaki pojedinac koji posegne za nekooparativnim ponašanjem, biti već dovoljno kažnjen.

Poreski intervencionizam

Kada se govori o porezima, prvo i osnovno pitanje je: čemu oni služe? Da li se oni uvode da bi se sprovela ona osnovna uloga države o kojoj smo govorili, ili se uvode zarad redistribucije dohotka?

Rukovodeći se Mizesovom idejom da se društvo koje pojedincu negira pravo na ličnu svojinu, neminovno degeneriše u ekonomski haos, Rodbard3 nam pokazuje da je svako mešanje u neotuđivo pravo svakog pojedinca na ličnu svojinu ništa drugo do nasilna i nemoralna invazija na osnovna ljudska prava, kao i to da se time smanjuje i ograničava sloboda i prosperitet.

Rodbard kaže: «Najjednostavnije rečeno, porezi su krađa, ali ne obična krađa već krađa kolosalnih razmera kojoj klasični kriminalci ne mogu ni približno da pariraju. Porezi su nasilna zaplena imovine građana od strane državnih vlasti».

Na Rodbardove reči se nadovezuje Rod Rojas ((Rod Rojas: The True Nature of Taxation)) koji kaže: «Na prvi pogled vam se može učiniti da je preterivanje reći da su porezi krađa, ali pokušajte da ne platite poreze i videćete šta će se desiti. Odbijte da platite porez na vašu imovinu i tek tada ćete videti ko je stvarni vlasnik vaše imovine.»

Rojas stvari naziva pravim imenom i kaže kako je državna vlast uradila sjajan propagandni posao: oni nas ne nazivaju žrtvama, već «poreskim obveznicima»; oteti novac se ne zove ukradeni novac, već «prikupljeni novac»; porezi se nazivaju i drugačijim imenima, kao npr. «doprinosi», kao da smo mogli da biramo da li ćemo doprinositi ili ne.

Rojas uspostavlja paralelu između poreza i robovlasničkog sistema i kaže da je i robovlasništvo, ne tako davno, bilo sasvim normalna pojava kao što je i oporezivanje danas normalna pojava. I robovlasništvo se branilo argumentima da ga je nemoguće ukinuti, pa čak i argumentom da je robovima bolje u sistemu robovlasništva nego na slobodi. Ideja o svetu bez poreza sada mnogima izgleda nemoguća isto kao što je i sloboda za robove nekada izgledala nemoguće, ali to nije nemoguće i zadatak svakog slobodnog čoveka je da se za takav svet bori.

Za svet bez poreza nam se valja boriti, ali je za sadašnje vreme bitno znati da je za funkcionisanje tržišne ekonomije od presudne važnosti to da državni aparat bude što manji kako bi njegovo održavanje bilo što jeftinije, tj. da se od privrede i stanovništva oduzima što manje novca.

Mizes upozorava da porezi moraju biti umereni, a ako se premaši ta granica umerenosti, onda oni prestaju da budu porezi i prerastaju u instrument za privredno razaranje. Paradoks poreskog sistema je u tome da što se više porezi povećavaju, to više podrivaju privredni sistem, a samim tim i sami sebe. Svaki porez, kao i poreski sistem u celini, postaje samouništavajući sistem kada se pređe kritična tačka visine poreskog opterećenja. U tom pogledu se može reći da oni koji imaju pravo da oporezuju – ujedno imaju i moć da razore ekonomiju.

Intervencionizam u obliku kontrole cena

Kada govori o kontroli cena, Mizes kaže sledeće:

«Najveći problem zagovornika državnog intervencionizma u pogledu određivanja cena je u tome što oni nisu u stanju da shvate fundamentalnu razliku između tržišne ekonomije i društva u kome su suspendovani tržišni zakoni. Oni pokušavaju da spoje nespojivo: ekonomiju i neekonomiju, tržište i netržište, progres i destrukciju, tj. pokušavaju da spoje ono što se u logici zove contradictio in adjecto.»

Kada je ponuda određene robe (pre svega osnovnih životnih namirnica) manja od potreba stanovništva, formira se ravnotežna cena te robe koja je viša od one koju jedan deo stanovništva može da plati za tu robu.

Ali, kaže Mizes, ako roba ima svoju cenu, ako radna snaga ima svoju cenu, ako kapital ima svoju cenu, onda su sve te cene određene na tržištu. Ne postoji drugi način formiranja cena osim na tržištu. Zalaganje da država, u skladu sa željama nekog državnog aparatčika, a pod pretnjom upotrebe sile, prisilno određuje cene, nikako se ne može smatrati niti tržištem niti ekonomijom. Svi oni koji zastupaju državnu kontrolu cena, poriču postojanje tržišta, negiraju postojanje ekonomskih zakona, a samim tim i ekonomije kao nauke.

Kontrolu cena je najbolje analizirati na konkretnom primeru, a u ovom slučaju ćemo uzeti primer kontrole cena mleka.

Ukoliko vlada želi da pomogne siromašnom delu stanovništva da kupe mleko svojoj deci, ona može to da uradi samo na jedan način: mora kupiti mleko po tržišnoj ceni i prodati ga siromašnima po povoljnijoj ceni, a nastali gubitak se mora pokriti povećanjem poreza. Međutim, kako je povećanje poreza uvek nepopularna mera, vlada se uvek radije odluči za zamrzavanje cene mleka, a ta mera samo dodatno pogoršava ionako lošu situaciju u mlekarstvu. Proizvođači mleka, da bi izbegli gubitak, izlaze iz mlekarskog biznisa, tj. prestaju sa proizvodnjom i prodajom mleka, onda se na tržištu javlja još veći nedostatak mleka, a tržišna cena mleka se povećava umesto da se smanjuje.

Vlada se tada suočava sa sledećim problemom: da odustane od promašene mere kontrole cena, ili da prvoj meri doda  drugu meru, npr. zamrzavanje cena činilaca u celom lancu proizvodnje mleka. Tada se isti problem javlja po principu lančane reakcije, vlada sa svojim merama ide sve dalje i dalje, zamrzava cene, zamrzava plate, a proces proizvodnje se održava putem prisile.

Tržišna reakcija na kontrolu cena

Jedna od osnovnih osobina cena formiranih na slobodnom tržištu je ta da ponudu i tražnju dovodi u ravnotežno stanje. Svako nasilno menjanje tržišnih cena i njihovo veštačko snižavanje sa nivoa u kome se ponuda i tražnja dodiruju, je ništa drugo do stvaranje uslova za narušavanje ravnotežnog stanja ponude i tražnje, tj. rezultat će biti – nestašica proizvoda. Veštački formirana cena više nije u stanju da razdvoji kupce koji mogu da kupe određeni proizvod, od kupaca kojima životni standard to ne dozvoljava.

Kada cena izgubi tu svoju funkciju, funkciju alokacije proizvoda u skladu sa kupovnom snagom kupaca, onda će do tih proizvoda doći samo oni koji budu u poziciji da ih kupe prvi, oni koji se nalaze na privilegovanim mestima u društvenoj hijejarhiji, ili oni najbezobzirniji koji će putem nasilja pokušati da ostvare svoje pravo da «kupe» proizvode po ceni koju im je država «zagarantovala». U takvim, već poremećenim uslovima, ako država želi da izbegne nemile scene i održi red u državi, onda ne postoji drugi način distribucije osim racionalisanja potrošnje.

Naravno, alokacija proizvoda je samo sporedna uloga tržišta. Primarna uloga tržišta je – usmeravanje proizvodnje, a tu ulogu racionalisanje potrošnje ne može da obavi.

Cena je ta koja usmerava uposlenost proizvodnih činilaca. Cena je ta koja proizvođačima kazuje šta i u kojim količinama treba proizvoditi. Ako se kontrola cena usmeri samo ka nekim proizvodima široke potrošnje, proizvođači će pokušati da svoju proizvodnju preusmere ka proizvodima koji nisu bili predmet državne subverzije u obliku ograničavanja cena. Primera radi, ako država ograniči cenu mleka, proizvođači će pokušati da svoju proizvodnju preorijentišu na proizvodnju sireva i drugih proizvoda od mleka. Ukoliko vlast zamrzne cene svim proizvodima od mleka, onda će proizvođači smanjiti ili potpuno obustaviti dalju proizvodnju kako bi izbegli gubitke.

Ishod se unapred zna – on će uvek biti suprotan onome što je bio cilj državnih vlasti. Ako je država želela da putem ograničenja cena učini mleko dostupnim većem broju potrošača, rezultat će biti suprotan: proizvođači će obustaviti proizvodnju mleka, doći će do smanjenja stočnog fonda, ponuda mleka će se dodatno smanjiti, jaz između ponude i tražnje će se dodatno povećati, a potrošači će umesto jeftinog mleka dobiti samo veliku nestašicu mleka.

Državnim vlastima može na pamet pasti i neka druga «sjajna» ideja, država može pokušati da putem veštačkog kursa valute stimuliše uvoz mleka, ali se time neće povećati proizvodnja mleka, već će se samo razoriti ostatak domaće mlekarske industrije. Dakle, državnim intervencionizmom se ne rešavaju problemi već se samo mali problemi pretvaraju u velike probleme.

Država onda postaje svesna da se cene ne mogu ograničiti samo na finalne proizvode, već da se mora delovati dubinski, tj. u celom proizvodnom lancu, a onda privreda dobija sve više i više kontrolisanih cena, ne samo za finalne proizvode već i za materijalne činioce proizvodnje i za cenu radne snage.

Što više država interveniše, sve se više problema javlja. Svaka državna intervencija samo pogoršava ionako lošu situaciju i zahteva dodatnu državnu intervenciju. Ako neki deo privrednog sistema ostane nepokriven državnom intervencijom, kapital i radna snaga će se usmeriti ka tom delu, a to znači da će doći do veštačke promene privredne strukture, i to ne u skladu sa stvarnim tržišnim potrebama, već u skladu sa iznuđenom odbranom od državne intervencije.

Ako se tokom vremena državna vlast vrati razumu, može odustati od dalje pogubne politike i time pokušati da zaustavi dalje razaranje privrede, ali taj posao nije nimalo lak jer je već došlo do izmenjene privredne strukture i uništenog kapitala.

Ako se država ne urazumi, i nastavi sa svojom promašenom politikom tako što sa svojom intervencijom ide sve dalje i dalje, fiksirajući cene svih proizvoda i usluga, time u potpunosti eliminiše tržišnu ekonomiju, a sistem ulazi u fazu socijalizma, tj. u model socijalizma koji je prvobitno primenjen u nacističkoj Nemačkoj.

Intervencionizam u obliku visine plata

Kada se govori o zagarantovanim platama, minimalnoj ceni rada, kao i o raznim «obračunskim koeficijentima», onda možemo reći da bez obzira da li te mere dolaze kao posledica državne intervencije ili kroz radničke sindikate – rezultat će biti isti.

Kada bi radnici bili jedini potrošači finalnih proizvoda, onda bi realno povećanje plata bilo neizvodivo – sve što bi radnici dobili kroz povećanje plata, izgubili bi kao potrošači. Dakle, model minimalnih plata može imati smisla samo ako ga posmatramo kao način preraspodele postojećeg dohotka, u kome jedna grupa radnika (privilegovana grupa radnika), oduzima deo dohotka drugoj grupi radnika, ili što je još gore – da se troši sama supstanca, tj. da se troši postojeći kapital, što je ništa drugo do ulazak čitavog sistema u fazu samodestrukcije.

Kao posledicu održanja plata na neodrživom (netržišnom) nivou imamo smanjenje akumulacije kapitala, smanjenje investicija, a jedan deo privrede biva primoran da smanji ili potpuno obustavi svoju proizvodnju. Na taj način, umesto željene pomoći radnicima, dolazi do suprotnog efekta, do povećanja nezaposlenosti, do smanjenja privrednih aktivnosti, do smanjenja javnih prihoda, do smanjenja realne agregatne tražnje, tj. imamo tržišnu reakciju koja daje suprotne efekte od planiranih.

Mala nezaposlenost, koja je stalni pratilac tržišnog načina poslovanja, u uslovima državnog intervencionizma postaje velika nezaposlenost, a najgore u svemu tome je to što ona postaje – permanentno stanje.

Prinudna razmena proizvoda

U slobodnoj tržišnoj ekonomiji ogromna većina privrednih učesnika izlazi na tržište sa svojim proizvodima i uslugama, a onda na tržištu dolazi do razmene proizvoda u skladu sa ponudom i tražnjom za svakim pojedinačnim proizvodom ili uslugom.

Na tržište ne izlaze samo oni koji su zaposleni od strane države i čiji je zadatak sprovođenje one osnovne uloge države o kojoj smo već govorili.

Međutim, zbog teškog socijalističkog nasleđa, kao i zbog katastrofalnih posledica sadašnjeg ekstremnog intervencionizma, došlo je do deformisanja privredne strukture. Umesto sistema u kome velika većina privrednika radi po tržišnim principima, a samo mali deo radi za državu i zavisi od distribucije konfiskovanog novca, stvorio se jedan poremećeni anti-sistem u kome samo tridesetak procenata zaposlenih izlazi na tržište, a svi ostali žive od distribucije konfiskovanog novca.

U takvom, potpuno poremećenom sistemu, nastala je jedna parazitska klasa ljudi zaposlenih od strane državekoja radi na izmišljenim i potpuno beskorisnim poslovima. Tragedija tih ljudi, a i društva u celini, je u tome da su oni ceo život živeli u uverenju kako je to što oni rade «društveno koristan posao».

Ako zamislimo jedan hipotetički slučaj, da se iznenada uspostavi jedan pravi tržišni sistem (jer se samo tako može utvrditi korisnost ili nekorisnost nekog proizvoda ili usluge), imali bismo tragičnu situaciju da preko 60% trenutno zaposlenih radnika ne bi imali šta da ponude na tom novouspostavljenom tržištu. Onaj, da ga tako nazovemo, «korisni sektor» bi na tržište izneo svoje proizvode: hleb, mleko, meso, voće, povrće, konditorske proizvode, tržišno proverene usluge itd, ali tražnje za proizvodima i uslugama onog «beskorisnog sektora» ne bi bilo.

Vlasnici tržišno rezmenljivih proizvoda bi bili zainteresovani da svoje proizvode razmene za: proizvodnu tehnologiju, savremene poljoprivredne mašine, savremene kamione i automobile, belu tehniku, televizore, kompjutere, mobilne telefone, odeću, obuću itd, dakle za sve ono što stvarno kupuju i što im je stvarno potrebno. Ali, svega toga ovde nema, a umesto toga kreirano je na stotine hiljada lažnih radnih mesta u raznim: Ministarstvima, Akademijama, Agencijama, Asocijacijama, Centrima, Institutima, Zavodima, Biroima, Kancelarijama, Udruženjima, Komorama, Forumima, Stručnim savetima, Nevladinim organizacijama i tako dalje, i tako dalje. Njima možemo dodati i višak radnika zaposlenih u preduzećima u vlasništvu države, opština i gradova, kao i višak radnika u preduzećima u privatnom vlasništvu nastao kao posledica prevelike i potpuno besmislene državne regulacije. Zajedničko svima njima je to da bi oni, u pravom tržišnom sistemu, na tržište izašli sa jednim velikim ništa.

Dakle, kao što vidimo, došlo je do katastrofalne sistemske poremećenosti gde većina trenutno zaposlenih nema tržišno razmenljive proizvode i usluge, a razmena proizvoda i usluga se u sadašnjem sistemu obavlja uz upotrebu sile ili pod pretnjom upotrebe sile. Država konfiskuje novac od realno zaposlenih, a onda taj novac distribuira parazitskom sektoru. Umesto da radi ono što je njen pravi posao, da štiti život i imovinu svakog pojedinca, država se pretvorila u instrument za konfiskaciju i redistribuciju dohotka, a samim tim i u instrument za privredno razaranje.

Da tragedija bude još veća, a što čitav sistem dovodi do potpunog apsurda, od zaposlenih u realnom sektoru ne samo da se oduzima novac, već je njihov životni standard na daleko nižem nivou u odnosu na lažno zaposlene parazite, a odnos plata može biti: puta dva, puta pet, puta deset, puta dvadeset, puta trideset, ili čak više od toga. Dakle, tu više nema ni onog famoznog zaklanjanja iza «argumenta pravičnosti» po kome se uzima od onih koji imaju mnogo da bi se pomoglo onima koji imaju malo, već se oduzima od sirotinje da bi se finansirali paraziti.

Nažalost, ni to nije sve, već moramo pomenuti i katastrofalan poremećaj u pogledu kvalifikacione strukture radne snage. Bez tržišta radne snage nema ni povratne signalne informacije u pogledu tržišno potrebne kvalifikacione strukture radnika, što znači da sadašnje škole i fakulteti rade «na slepo» jer niko ne zna, niti može da zna, kakva je radna snaga tržištu stvarno potrebna. Na taj način se školuju potpuno nepotrebni kadrovi, što znači da će se čitave generacije mladih ljudi naći u stanju potpunog beznađa. Tragikomično deluju izjave «profesionalnih obmanjivača» o tome kako: «mladi zaslužuju šansu», «mladi nemaju vremena da čekaju», «mladi zaslužuju da žive kao sav normalan svet», i tome slično. Sa jedne strane se propagira iluzionizam i potpuno ludilo, a sa druge strane se navodno zalažu za «prava mladih».

Tužno je bilo gledati srpske seljake kako blokiraju puteve i od vlasti traže «pomoć države». Oni koji pripadaju jednoj maloj grupi koja jedina radi nešto korisno u ovoj državi, oni koji bi u slobodnom tržišnom sistemu bili najbogatiji deo stanovništva – oni u ovakvom sistemu od države traže da im država pomogne! Zaista neverovatno! Kada bi srpski seljaci imali predstavnike koji bi se makar malo razumeli u makroekonomiju i znali pravo stanje stvari – oni od države ne bi tražili pomoć, već nešto sasvim drugo – da država prestane da im konfiskuje najveći deo zarađenog novca i njime izdržava armiju parazita.

Da tragikomedija bude još veća, negde u isto vreme, imali smo i štrajk prosvetara, ali sa jednom bitnom razlikom jer oni od države nisu tražili pomoć, već su «zahtevali da im se plati ono što su zaradili i ono što im pripada, jer su oni najobrazovaniji deo stanovništva». O tempora! O mores!

Ni reči o korupciji, ni reči o katastrofalnim nastavnim programima, ni reči o tome što bi na desetine hiljada, isto tako obrazovanih a nezaposlenih radnika, bilo presrećno da radi taj mučni i teški prosvetarski posao, čak i za manju platu. Potpuno ignorisanje činjenice da u tržišnom sistemu nema nikakvih koeficijenata i indeksacija, već da važi samo jedno pravilo – pravilo ponude i tražnje. Neka za sve druge važi tržište, ali mi bismo da za nas važi komunizam. Neka su svi jednaki, ali mi bismo da budemo jednakiji.

Zacementirani sistem

Posledice državnog intervencionizma će biti katastrofalne, i to ne važi samo za nas već i za skoro sve države sveta. Dugi niz godina, praktično još od Prvog svetskog rata, intervencionizam se stalno povećavao i održavao uz pomoć neprekidno kreiranih i inoviranih piramidalnih sistema, a jedinu ozbiljniju «tržišnu korekciju» smo imali za vreme Velike depresije, tj. nešto kasnije, u veštački kreiranom Drugom svetskom ratu.

Stvarala se iluzija održivosti takvog sistema, a posledica te iluzije je potpuno poremećena privredna struktura u skoro svim državama. Dugi niz godina sistem konfiskacije i distribucije je funkcionisao, a jedna od najtežih posledica takvog sistema je armija lažno-zaposlenih radnika. Organizatorima pljačkaških piramidalnih sistema je bila potrebna logistička podrška kako bi nesmetano završili započeti posao, a tu podršku su obezbeđivali tako što su po sistemu sistemskog podmićivanja zapošljavali ogroman broj radnika na izmišljenim i dobro plaćenim radnim mestima u javnom sektoru. Za uzvrat, ti lažno zaposleni radnici su pljačkašima ponudili svoju lojalnost, neznanje ili ćutanje.

Skot Lazarovic (Scott Lazarowitz) sasvim otvoreno govori o tome šta se stvarno dogodilo i kakve će posledice svega toga biti. Pre nego što citiramo Lazarovica, samo da napomenemo da on umesto reči intervencionizam koristi reč statizam:

«Korišćenje države i njenog monopolskog prava na upotrebu sile, omogućilo je jednoj grupi ljudi da ostvare svoje infatilne i primitivne pobude, bez mnogo obzira na živote, slobodu i imovinu ostalog dela stanovništva. Statizam je bolest koja je od poštenih ljudi napravila kriminalce. Statizam je patologija ljudske misli i ponašanja koja je dovela do toga da ljudi pasivno leže na zemlji, dok vlastodršci i njihove sluge gaze po njima. Svako ko poznaje istoriju ljudske prirode, može jasno videti šta nam se sprema, a to što nam se sprema nikako nije dobro.»

Pored svih zala koje sa sobom nosi državni intervencionizam, njegov verni pratilac je i korupcija. Kada državna vlast za sebe prigrabi pravo da preusmerava ogroman deo društvenog dohotka, onda je to više nego idealno tlo za zloupotrebu državnog intervencionizma u obliku organizovanog kriminala. Podmićivanje političara, državnih predstavnika i činovnika nalazi se u samom srcu državnog intervencionizma, a sva mesta na kojima se o nečemu odlučuje – postaju «najcenjenija» radna mesta.

Ako je intervencionizam bolest, kako to kaže Lazarovic, onda je korupcija prava epidemija. Ono što se danas naziva «moderna država» postao je sinonim za kriminal i instituciju koja je u stalnom sukobu sa ekonomskim zakonima. Umesto da država koristi svoju moć za borbu protiv kriminala, monopola i narušenog tržišta, ona je sve drugo samo to ne.

Zašto je parazitski sloj društva protiv slobodnog tržišta, to je jasno i lako razumljivo, oni su protiv tržišta jer time gube svoje pravo da žive na račun ostatka društva, ali je potpuno neshvatljivo da danas čak i oni koji bi po prirodi stvari morali biti najveći pobornici slobodnog tržišta, više ne zastupaju ideju liberalizma. Ako reč kapitalizam znači bilo šta, onda je to slobodno tržište i potpuno je neshvatljivo da oni koji zaista rade i stvaraju, oni koji bi od liberalizma imali najviše koristi, nisu u stanju to da shvate već se čak i oni zalažu za državni intervencionizam. Objašnjenje za taj fenomen možemo tražiti samo u namerno uvedenoj terminološkoj konfuziji i stravičnoj anti-tržišnoj propagandi. Da bi se od naroda sakrilo stvarno stanje stvari, političari i pseudo-ekonomisti su se potrudili da za reč kapitalizam vežu sve ono što on nije.

Treba reći i to da kada današnji samozvani liberali govore o liberalizmu, najčešće govore o: slobodi govora, slobodi štampe, građanskim pravima i tome slično, ali je interesantno da oni nikada ne govore o ekonomskim slobodama. Ekonomija je najbolji filter pomoću koga možemo razlučiti prave od lažnih liberala. Ekonomija je osnovni stub liberalizma jer bez ekonomske slobode nema ni ostalih sloboda.

Slom intervencionizma

Uprkos žestokoj antikapitalističkoj propagandi, koja za trenutni svetski haos optužuje kapitalizam, tj. slobodno tržište, činjenice jasno govore da se ne radi ni o kakvoj «krizi kapitalizma» (jer njega nema već skoro sto godina), već da se radi o krizi državnog intervencionizma. Sada se događa samo ono što se pre ili kasnije moralo dogoditi, i ono što su pravi liberalni ekonomisti davno predvideli da će se dogoditi.

Uprkos tome što od slobodnog tržišta sada u svetu nema ništa, uprkos tome što se svuda primenjuje, manje ili više, ekstremni državni intervencionizam, intezivnom propagandom se u svest naroda ubacuje ideja da je za sve kriv kapitalizam i da se rešenje mora tražiti u dodatnom intervencionizmu.

Međutim, šta god intervencionisti radili i koliko god efikasnu propagandu imali, intervencionizmu je došao kraj jer je iscrpio sve svoje resurse. Kao neki neumereni i neinteligentni parazit, koji ubija onog na čijem se telu hranio, tako i državni paraziti ubijaju društvo na čijem telu su parazitirali.

U samoj suštini intervencionizma je uzimanje od jednih da bi se davalo drugima, a to se pravdalo argumentom da je pravedno uzimati od bogatih da bi se davalo siromašnima. Parole su jedno, a realno stanje je nešto sasvim drugo, jer je upravo u državnom intervencionizmu došlo do strahovite koncentracije bogatstva i moći, a sve na račun potpunog uništenja srednjeg sloja stanovništva. Ceo sistem se zasnivao na perfidnoj pljački ogromne većine naroda, a sve zarad ekstremnog bogaćenja jednog malog sloja povlašćenih. Pljačkaški piramidalni sistem je mogao da funkcioniše samo dok postoje oni od kojih se moglo otimati, a kada postane jasno da više nema onih od kojih je moguće još nešto oteti i da se suva drenovina više ne može cediti, onda nastaje haos. Mises za taj period kaže:

«Kada fontana presuši, tada celokupna intervencionistička doktrina doživi kolaps, a principi Deda Mraza izvrše samoubistvo».

Mizes nema nikavu nedoumicu u pogledu neodrživosti intervencionističkog sistema i kaže da «srednji put» ne postoji. Svaki intervencionizam na kraju doživi kolaps, a pre ili kasnije čovečanstvo će morati da se odluči ili za tržišnu ekonomiju ili za socijalizam. Ako se čovečanstvo odluči za socijalizam, onda se odriče ekonomske kalkulacije,4 a to znači da će se ceo svet pretvoriti u najveću tiraniju u istoriji čovečanstva.


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. http://katalaksija.com/author/radivoje-ognjanovic/ []
  2. Ludwig von Mises: Human Action []
  3. Murray Rothbard: The Ethics of Liberty []
  4. Radivoje Ognjanović: Atak na logiku i razum []

You may also like...