Destimulišuće stimulacije

Poslednjih nekoliko godina u svetu i kod nas se često pominjao termin “paket stimulacija”, a sve u kontekstu navodne borbe države protiv ekonomske krize. Da bismo pravilno shvatili problem, pokušaćemo da objasnimo tu anti-ekonomsku meru i utvrdimo njene prave efekte.

U samoj suštini ekonomske stimulacije se nalazi ideja da država finansira potrošnju i na taj način oživljava proizvodnju. Po toj promašenoj neokejnzijanskoj ideji, država može upumpati u sistem “svež novac”, a onda će taj novac pospešiti privredu i povećati zaposlenost. Po toj naopako okrenutoj ekonomiji, privreda se stimuliše ubacivanjem u sistem svežeg novca, time se povećava tražnja, a što se više novca ubaci u sistem – to bolje za ekonomiju.

Hazlit (Henry Hazlitt) nam daje sjajnu sliku ekonomske stimulacije na primeru izgradnje novog mosta. Jedna je stvar, kaže Hazlit, ako u nekom delu države postoji stvarna potreba za novim mostom, kojim se rešavaju saobraćajni problemi tog područja i otklanja usko grlo u pogledu ekonomskih aktivnosti tog područja, ali je sasvim druga stvar ako država odluči da gradi novi most, nepotrebni most, zarad upošljavanja radne snage. U prvom slučaju država želi da izgradi novi most sa što manje novca i uz što manje angažovane radne snage, dok u drugom slučaju država deluje u suprotnosti sa ekonomskom logikom zarad kratkoročnih pozitivnih efekata.

Uzroci i posledice

Kada govorimo o krizi i stimulacijama onda uzroke možemo naći u onome što je rekao Kejnz:

“Ako dođe do devalvacije novca, i ako radnici nisu dovoljno pametni da shvate o čemu se tu radi, oni neće pružati otpor smanjenju realnih plata sve dok nominalni iznos plata ostane isti.”

Dakle, iz ovoga što je rekao Kejnz jasno se vidi da je on predlagao ništa drugo do prevaru radnika.

Kada državna vlast želi da primeni Kejnzov recept, tj. da opljačka narod, onda ona krene sa nekontrolisanom monetarnom i kreditnom ekspanzijom. Kada se to desi onda je rast cena neminovan, slom privrede neizbežan, a ako znamo da je svaka inflacija u svojoj suštini vantržišna preraspodela dohotka, onda je jasno i to da će se veliki deo stanovništva naći u situaciji drastičnog pada životnog standarda.

Dok se ekonomija nalazi u fazi male poremećenosti i dok je samo mala korekcija dovoljna da ekonomiju vrati u ravnotežno stanje, umerena monetarna injekcija, nažalost, može dovesti do nastavka procesa veštačkog prosperiteta i time stvoriti pogrešan utisak efikasnosti monetarne ekspanzije. Kažemo “nažalost” jer dok se privreda nalazi u maloj neravnoteži, samo mala korekcija bi bila dovoljna da se sistem vrati u ravnotežno stanje. Međutim, ono što je u početku bio samo mali poremećaj i mali problem, nakon državne “stimulacije privrede” postaje veliki problem. Dakle, državna opstrukcija tržišnog mehanizma je ta koja sprečava vraćanje ekonomije u ravnotežno stanje, a sa svakom narednom “stimulacijom” država stvara još veće probleme i još veću privrednu poremećenost.

Sa svakom novom ekonomskom stimulacijom stvaraju se samo novi promašeni projekti; sa svakim novim promašenim projektom stanje privrede postaje sve teže jer poremećenost ekonomskog sistema racionalne privredne odluke čini nemogućim, a onda dolazi do potpunog obeshrabrivanja potencijalnih investitora. U poremećenom privrednom sistemu nema privatnih investicija, a “investiranje” na sebe preuzima država, što je ništa drugo do dodatno beskorisno trošenje kapitala. Fabrikovanje lažnog privrednog rasta ne pospešuje privredni oporavak već vodi ka potpunoj ekonomskoj destrukciji.

Sve što monetarna ekspanzija može da učini je to da privrednicima pošalje lažne signale u pogledu stvarnog stanja ekonomije, realne tražnje i realno raspoloživog kapitala. Umesto stvaranja uslova u kojima bi tržište privredi slalo prave signale, signale na osnovu kojih bi privrednici, u datim uslovima, donosili najracionalnije odluke – država svojim “stimulacionim merama” samo obmanjuje privrednike i sprečava ih da saznaju pravo stanje privrede.

Stimulacionim merama i kreiranim “novim” radnim mestima država ne može da oživi privredu. Bez obzira da li država do svežeg novca dolazi putem monetarne ekspanzije ili putem dodatnog oporezivanja – svaka stimulaciona mera samo dodatno slabi ekonomiju i dodatno podriva privredni oporavak. Što više država potroši – to manje šanse za ekonomski oporavak. Državne stimulacione mere ne mogu dati rezultate jer iza njih ne stoje održivi izvori finansiranja.  Na kratak rok stvara se privid ekonomskog oporavka, ali tih pozitivnih efekata veoma brzo nestaje, a čitav ekonomski sistem se nađe u gorem stanju nego što je bio u prethodnom periodu.

Nakon nekoliko krugova ekonomskih stimulacija, privreda se nađe u stanju potpune poremećenosti, nastaje strah od potpunog kolapsa, a državna vlast dospe u stanje panike. Kada država dođe do te faze onda je od nje iluzorno očekivati bilo kakvu smislenu politiku i ekonomsku racionalnost. U takvim uslovima, u uslovima iščekivanja potpunog kolapsa, vlast kreće putem bez povratka i poseže za sve većom i većom monetarnom ili kreditnom ekspanzijom, za sve većom državnom intervencijom, tj. odlučuje se za ekonomsko ubistvo države zarad kratkoročnog produženja svoje vladavine.

Državna potrošnja nije metod koji privredu može učiniti efikasnijom, niti može dovesti do upošljavanja “neuposlenih resursa”. U svojoj suštini, država je najveći uzročnik tržišne neravnoteže. Država vrši prisilnu preraspodelu ekonomskih dobara i na taj način u kontinuitetu sprečava ekonomsku koordinaciju putem tržišnog procesa.

Iscrpljivanje ekonomskog sistema

Iako stimulacioni paketi mogu proizvesti privremeni rast privrednih aktivnosti, oni ne mogu postići stvarni privredni oporavak. Jedini stvarni efekat stimulacionih paketa je stvaranje privida privrednih aktivnosti, gde se uz pomoć privremene uposlenosti stvara iluzija ekonomskog oporavka.

Poslovi kreirani pomoću stimulacionih paketa su izmišljeni poslovi, poslovi koji nemaju ekonomsko uporište već su veštački kreirani poslovi na račun ostatka privrede. Oni su štetniji od običnog izdvajanja za socijalne namene jer ne samo da dodatno opterećuju realnu ekonomiju, i ne samo da ne doprinose privrednom rastu, već i uzaludno troše dodatne materijalne resurse. Poslovi kreirani pomoću ekonomskih stimulacija povlače sredstva iz ostatka privrednog sistema, a za uzvrat ekonomskom sistemu vraćaju malo ili ništa. Drugim rečima rečeno, stimulacioni paketi stvaraju bespotrebne poslove koji državu i narod čine siromašnijim nego što su bili pre toga.

Dakle, možemo reći da su ekonomske stimulacije štetne, da iscrpljuju ekonomski sistem, da razaraju postojeći kapital, da pogoršavaju opšte stanje privrede i da dodatno povećavaju problem nedostatka kapitala. Da bi se uopšte stvorili uslovi za ekonomski oporavak, prva stvar koja se mora uraditi je ta da se prekine sa novom “stimulacijom privrede” i da se, ako je to moguće, prekine i sa već postojećom stimulacijom.

Neokejnzijansko ludilo

Do kog stepena ludila je došla današnja “moderna ekonomija”, najbolje nam govori sam Kejnz u svojoj Opštoj Teoriji kada kaže:

“Izgradnja piramida, zemljotresi, čak i ratovi, mogu poslužiti povećanju bogatstva.”

Po Kejnzu i njegovim sledbenicima, razaranje i uništavanje postaje korisno jer se tada javlja potreba za državnom intervencijom u obliku “stimulacija”. Kada se nešto razori onda se javlja potreba za novom izgradnjom, a nova izgradnja stvara uposlenost i proizvodnju. Po njima, zemljotresi, uragani, tornada, cunamiji, čak i ratovi, su korisni jer će dovesti do novih investicija i privrednog rasta. Nekima će se to učiniti neverovatnim, ali, verovali ili ne, u Americi se sada javljaju mnogi neokejnzijanski ekonomisti koji smatraju da treba rušiti već izgrađene kuće i stanove kako bi se smanjila ponuda nekretnina na tržištu, a onda bi to dovelo do rasta cena nekretnina i “oživljavanje tržišta nekretnina”.

Kejnzijanizam i neokejnzijanizam su do te mere poremetili svest naroda, tako da se u tom poremećenom svetu zastupnici tog potpunog ludila i dalje nazivaju ekonomistima.

Uništeni kapital se može obnoviti samo novom štednjom i novom akumulacijom, a stimulacione mere u obliku ubacivanja “svežeg novca” samo dodatno smanjuju ponudu kapitala, i na taj način se kriza dodatno produbljuje i produžava u nedogled.

Pobornici stimulacionih paketa posmatraju samo novu proizvodnju, a svoju ekonomsku misiju smatraju ispunjenom ako dođe do dodatne proizvodne aktivnosti. Pobornici stimulacionih paketa previđaju činjenicu  da ta dodatna ekonomska aktivnost i zaposlenost ne može zameniti kapital koji je već uništen. Koliko god se proces stimulisanja potrošnje produžavao, i koliko god se novih stimulacionih paketa u sistem uvodilo – početni kapital se na taj način ne može nadoknaditi.

Istorija se ponavlja

Rodbard je dosta vremena posvetio analizama ekonomskih kriza i na osnovu tih analiza je utvrdio nekoliko tipičnih vladinih mera koje nikako ne mogu doprineti izlasku iz krize, već samo produžiti i produbiti krizu. Veoma je interesantno uporediti državne mere koje su se ranije sprovodile, sa merama koje državne vlasti sada sprovode.

1) Sprečavanje ili odlaganje likvidacije gubitaša

Prva na listi promašenih državnih mera je uzaludni pokušaj spasavanja promašenih investicija i predimenzioniranih kapaciteta. Kada država svoju aktivnost usmeri ka sprečavanju likvidacije gubitaša, onda to radi ili direktno (monetarnom ekspanzijom) ili davanjem zelenog svetla bankama za nastavak kreditne ekspanzije.

Ovde moramo reći da je ovo veoma interesantno pitanje i za našu ekonomsku krizu jer koliko god briljantne Rodbardove analize bile, čak ni on u svojim modelima nije mogao pretpostaviti dubinu krize i stepen poremećenosti našeg ekonomskog sistema. Rodbardova sugestija da se gubitaši moraju likvidirati je sasvim na mestu, ali je problem u tome što mi u Srbiji nemamo nikakvu predstavu o tome koje su kompanije stvarno profitabilne niti koje su kompanije pravi gubitaši. Zašto je to tako? Kako je moguće da se u jednom ekonomskom sistemu ne zna koji deo privrede je profitabilan a koji ne?

Problem je u tome što mi imamo jedan potpuno poremećen ekonomski sistem, privredni sistem koji je dugi niz godina bio sabotiran masovnim monetarnim i fiskalnim državnim intervencionizmom. Umesto tržišnog sistema u kome je novac samo sredstvo koje omogućava lakšu razmenu dobara, a svaki privredni subjekat uživa plodove svoga rada, razaranjem novčanog sistema putem ogromne emisije lažnog novca država direktno i indirektno, a na sasvim veštački način, preraspodeljuje ogroman deo nacionalnog dohotka,  na potpuno veštački način menja privrednu strukturu i na potpuno veštački način odlučuje koji će poslovi biti “profitabilni” a koji ne. Kada se monetarnoj i kreditnoj ekspanziji dodaju i intervencionističke mere iz oblasti fiskalne politike, onda procenat preraspodeljenog nacionalnog dohotka dostiže neverovatne razmere i u potpunosti krivi sliku uspešnosti privrednog poslovanja.

U takvim uslovima, u uslovima potpune anti-ekonomske politike, profit i gubitak preduzeća više ne zavise od tržišta, već isključivo od arbitrarnih odluka ekonomskih vlasti. Kada se desi tako nešto, nemoguće je baviti se bilo kakvim biznisom jer nema tog menadžera koji u takvim makroekonomskim uslovima može napraviti kvalitetan biznis plan. Da je to zaista tako možemo videti po tome što se, praktično, naša celokupna privreda našla u stanju faktičkog bankrotstva.

Nemoguće je da u skoro 100.000 preduzeća (i to ne samo malih i srednjih, već i velikih) koja su se našla u stanju praktičnog bankrota, ni u jednom od njih nema nijednog sposobnog preduzetnika i menadžera koji bi mogao sačiniti kvalitetan biznis plan. Čak i kada bismo pretpostavili da je zaista problem u mikroekonomiji i nedostatku kvalitetnih menadžera, opet bi bilo nemoguće da svi ti menadžeri naprave pogrešne planove u isto vreme i dovedu svoje preduzeće na korak do stečaja u isto vreme. To je nemoguće, a onda nam to jasno govori da problem nije u mikroekonomiji i nedostatku kvalitetnih menadžera, već u makroekonomiji, tj. u tvorcima makroekonomske politike. Za ekonomsku katastrofu možemo kriviti samo potpuno nesposobnu ekonomsku vlast, kao i njihovu logističku bazu – sistem naglavačke okrenutog ekonomskog obrazovanja. Ne može se država razvijati sa kadrovima školovanim na fakultetima na kojima predaju profesori selektovani još u vremenu komunizma. Sa ovakvim ekonomskim fakultetima i sa ovakvim komunističko-kejnzijanskim profesorima ekonomije, nemoguće je ostvariti privredni oporavak.

Poremećen cenovni sistem i veštački formirane cene više nisu u stanju da obavljaju svoju osnovnu ulogu, tj. gube svoju signalnu ulogu koja bi na kvalitetan način usmeravala privredni sistem. Sa veštački formiranim cenama, profiti i gubici su takođe veštački pokazatelji uspešnosti preduzeća, a to znači da se celokupna privreda orijentiše prema veštačkim orijentirima. Cene proizvodnih resursa i proizvoda više nisu u stanju da obavljaju ni svoju drugu važnu funkciju – funkciju pravilne alokacije ograničenih privrednih resursa.

Umesto da cene budu osnovni privredni signal pomoću koga se preduzeće prilagođava ostatku sistema, ovde više ne znamo ni šta je “cena” ni šta je “ostatak sistema”. Kada država preraspodeljuje 70-80% dohotka, onda taj “ostatak sistema”, sa stanovišta realne i održive proizvodnje, prestaje da bude relevantan sistem, a svako prilagođavanje tom ostatku sistema postaje prilagođavanje jednom iluzionističkom stanju. Da bi se stvorili uslovi za zaustavljanje daljeg sloma srpske privrede, potrebno je taj “ostatak sistema” (državno-paradržavni parazitski sistem) zameniti pravim sistemom, sistemom u kome se raspodela nacionalnog dohotka sprovodi po tržišnim kriterijumima.

Kao što znamo, a Mizes je to na briljantan način definisao, da bismo saznali koji deo privrede posluje sa dobitkom, a koji ne, moramo stvoriti sistem u kome svi resursi (zemljište, rad, tehnologija i kapital), kao i svi proizvodi – prolaze kroz tržišni proces. Samo na taj način cene mogu obezbediti održivu proizvodnju i pravilnu alokaciju ograničenih privrednih resursa.

U sadašnjem stanju, stanju precenjenog kursa dinara i u uslovima masovne monetarne i kreditne ekspanzije, sa gubitkom posluje realni sektor i izvoznici, a profit ostvaruje tzv. “uvozna privreda” i privreda oslonjena na državnu potrošnju. Međutim, kada bi država (NBS) prestala da se zadužuje u inostranstvu i tim novcem brani neodbranjivi kurs dinara, kurs dinara bi se formirao na realnom nivou, znatno nižem nivou, a time bi se promenila i sadašnja slika uspešnih i neuspešnih kompanija. Oni koji sada posluju sa gubicima, u tržišnim uslovima bi poslovali sa dobitkom, a one kompanije koje u sadašnjem državno-intervencionističkom sistemu posluju sa dobitkom – u uslovima slobodnog tržišta bi istog trenutka postale gubitaši. Dakle, da bi se saznalo ko šta radi i kako posluje, ne može se znati bez uspostavljanja slobodnog tržišnog sistema.

Najbolje bi bilo da država uopšte ne reaguje, a ako već reaguje onda treba da brani privredu a ne neprivredu, da brani izvoznike a ne uvoznike, ali nažalost, ovde se dešava čak i to da državni privredni predstavnici javno podržavaju uvozni lobi i zagovaraju precenjen kurs dinara uz parolu: “moramo sačuvati uvoznu privredu”.

Dakle, likvidirati trenutne gubitaše, u sadašnjem, deformisanom i naopako postavljenom sistemu, značilo bi samo jedno – arbitrarnu likvidaciju, a to nije karakteristika tržišne privrede već socijalizma. Iz tog razloga gore navedena Rodbardova sugestija za nas postaje neupotrebljiva sve dok se sistem ne vrati u normalu, sve dok novac ne postane pravi novac, i sve dok se ne stvore uslovi u kojima će vladati tržišni zakoni.

2) Nastavak inflacije

Po ovom pitanju stvari su još jednostavnije jer se radi o elementarnoj logici. Upumpavanje “svežeg novca” u sistem ne doprinosi izlasku iz krize već samo dodatno produbljuje krizu.

Ideje koje se kod nas mogu čuti: “da je uzrok krize nedovoljna likvidnost”, “da se protiv krize treba boriti povećanjem tražnje”, “da su privredi potrebni jeftini krediti”, “da treba stimulisati tražnju putem gotovinskih kredita”, “da treba stimulisati izgradnju jeftinih stanova”, “da treba pospešiti nova privredna zaduženja tako što će za njih garantovati država”, “da je spas u privlačenju stranog kapitala” itd. – su potpune besmislice svojstvene zastupnicima anti-ekonomije pod nazivom neokejnzijanizam. Svaka od tih mera samo dodatno deformiše privredni sistem i dodatno negira tržišne zakone, a svako negiranje tržišnih zakona ne samo da ne doprinosi izlasku iz krize, već sasvim suprotno – dodatno produbljuje i pooštrava krizu.

3) Veštačko održavanje plata na nerealnom nivou

U periodu masovne monetarne i kreditne ekspanzije dolazi do privida prosperiteta, a kao posledica tog lažnog prosperiteta dolazi do nerezonskog povećanja plata. Nakon izbijanja krize otpočinje prirodni proces vraćanja ekonomije u stanje ravnoteže, a on zahteva i vraćanje plata u realne okvire. Plate se ne mogu zadržati na pred-kriznom nivou već moraju pasti, a ako se to već zna – onda ne treba gubiti vreme u pokušajima činjenja nemogućeg, već se mora dozvoliti da se korekcija dogodi što pre, i da se na taj način stvore uslovi za što raniju ekonomsku konsolidaciju.

U fazi ekonomske depresije imamo i nešto što se uslovno može nazvati deflacionim procesom, a to znači i da dolazi do smanjenja cena (ako ne svih cena, a onda barem cena nekih proizvoda i kapitalnih dobara), tako da zadržavanje plata na istom nivou praktično znači realan rast plata. Na taj način se dolazi do jedne apsurdne situacije – sa jedne strane, u vremenu krize, dolazi do povećanja broja nezaposlenih, a sa druge strane trenutno zaposlenim radnicima plate realno rastu, tj. oni se nalaze čak i u boljem položaju nego pre izbijanja krize. Ovde možemo reći i to da bez obzira da li u depresionom periodu plate realno rasle ili stagnirale, to ne znači ništa drugo do – veštačko održavanje ogromne stope nezaposlenosti. Statističke manipulacije u pogledu realne stope nezaposlenosti mogu donekle od javnosti sakriti tragično stanje srpske ekonomije, ali se time problem ne rešava već samo gura pod tepih.

Naravno, ne možemo govoriti o platama a posebno ne izdvojiti plate državnih i paradržavnih činovnika koji, kao jaka lobistička grupa, i kao grupa koja ne živi od rezultata svoga rada već od redistribucije dohotka, na sve moguće načine pokušava da zadrži svoje plate na nerealno visokom nivou i time se dodatno remeti tržište radne snage.

4) Stimulisanje potrošnje i destimulisanje štednje

Ekonomski zakoni nam jasno kazuju da veća štednja i manja potrošnja ubrzavaju oporavak, a da veća potrošnja i manja štednja izazivaju dodatni nedostatak kapitala, a samim tim i dodatno produbljuju krizu.

U pred-kriznim uslovima država ima veštački velike poreske prihode i na osnovu tih neodrživih prihoda pravi neodržive budžetske projekcije. Kako vreme prolazi, kriza se ne smanjuje (niti se može smanjiti dok se ne ukinu uzroci krize), poreski prihodi su sve manji, budžetski deficiti sve veći, a državne vlasti umesto da se vrate razumu i smanje državnu potrošnju – prave katastrofalnu grešku tako što pribegavaju povećanju postojećih poreskih stopa i uvođenju novih poreza. Sasvim logično, svako povećanje državnih nameta će destimulisati štednju i investicije, a to praktično znači da država na direktan način radi protiv privrednog oporavka.

Stimulacione inovacije

Posmatrajući načine na koje države reaguju na ekonomsku krizu, jasno se vidi da se nije mnogo toga promenilo u odnosu na ono o čemu je još 1963. godine pisao Rodbard u svojoj knjizi America’s Great Depression. U tom smislu ima samo nekoliko inovacija, a jedna od njih je i stimulaciona mera pod nazivom “Car Allowance Rebate System”, među Amerikancima poznatija pod nazivom “Cash for Clunkers”.

U cilju “stimulisanja ekonomije”, a pod izgovorom zaštite životne okoline, u Americi je sprovedena mera spasavanja propale automobilske industrije tako što su vlasnici starih automobila od države dobijali po 4500 dolara ako kupe novi automobil. Da bi se to pravo iskoristilo, uslov je bio da stari automobil mora biti uništen, tj. “da više nikad ne zagađuje okolinu”.

Nešto kasnije i u Nemačkoj je primenjen sličan model, tj. svi oni koji su imali automobil stariji od devet godina, mogli su za njega dobiti 2500 evra ako kupe novi automobil. Treba reći da je za tu namenu Nemačka odvojila ogromnih pet milijardi evra.

Naši genijalni ekonomski eksperti su prekopirali taj model i takođe “stimulisali” našu automobilsku industriju, ali su smetnuli sa uma (valjda slučajno) da mi nemamo automobilsku industriju već da naša “auto-industrija” samo montira delove iz uvoza. Kada se subvencionišu cene proizvodima koji sa preko 95% zavise od uvoznih komponenata, onda to ne znači stimulisanje domaće proizvodnje (makar i privremeno) već sasvim suprotno – subvencionisanje uvoza, tj. stimulisanje strane privrede. Ali, ako znamo da naša ekonomska vlast nije donela ni jednu logičnu makroekonomsku meru i ni jedan normalan ekonomski zakon ili uredbu, onda je i ova mera u potpunom skladu sa važećom ekonomskom politikom. Analizirati poteze naših ekonomskih vlasti nema nikakvog smisla, tako da je daleko interesantnije analizarati poteze ozbiljnih država, a tu pre svega mislimo na Nemačku.

Interesantno je reći da je na samom početku krize Angela Merkel rekla da ekspanzija javne potrošnje nije rešenje za krizu (“we cannot spend our way out of recession”), a zatim dodala: “ova kriza nije nastala zbog toga što se malo trošilo, već suprotno”.

Ovo je veoma interesantna i značajna izjava jer otkud Merkelovoj ideja da se iz krize ne može izaći putem ekspanzije javne potrošnje? Zar “moderna ekonomija” ne kaže upravo to, “da se putem monetarne ekspanzije i ugrađenih stabilizatora mogu eliminisati sve krize”?

Zatim, kako je moguće da Merkelova kaže da je uzrok krize prevelika potrošnja? Zar uzrok krize nije onaj famozni iznenadni kolaps marginalne efikasnosti kapitala”?  Iz kojih knjiga je to Merkelova učila? O čemu to ona govori?

Angela Merkel se delimično osvrće i na to pitanje, ide korak dalje i sasvim jasno kaže: “Rešenje ove svetske krize se ne može naći u savremenim ekonomskim udžbenicima”!

Otkud sad to? Da li to znači da su neki manje savremeni udžbenici savremeniji od “savremenih” udžbenika?  Da li nam to Merkelova sasvim jasno stavlja do znanja da je “moderna ekonomija” ništa drugo do lažna ekonomija?  Ako je to tako, ako su savremeni udžbenici beskorisni, onda se pitamo koji su to oni pravi udžbenici? Gde je skriveno to pravo znanje i prava ekonomija?

Da ne okolišamo previše, samo jedna ekonomska škola, Austrijska škola ekonomije, uči to o čemu je Merkelova govorila. Ili još preciznije rečeno, to o čemu je Merkelova govorila je ništa drugo do učenje najvećeg ekonomiste svih vremena – Ludviga fon Mizesa.

Samim tim što je Merkelova govorila u Mizesovskom duhu, jasno nam kazuje i to da je ona još od samog početka krize (a za razliku od naših ekspertskih diletanata) bila potpuno svesna težine krize i njenih posledica. Ali, uprkos onome što je Merkelova govorila, kasnije vidimo i to da je ona, pod strahovitim pritiscima, morala da koriguje svoje mišljenje i uradi nešto što je sasvim suprotno od onoga što je govorila. To nam jasno govori o snazi onih koji “deluju iz senke”, jer ako mogu da nameću mišljenje “premijeru” jedne ekonomske sile kao što je Nemačka, onda je jasno o kakvoj se tu snazi radi. Dakle, sada možemo da zanemarimo ono što je Merkelova govorila i da pokušamo da pronađemo logiku u onome što je urađeno.

Šta se iza brda valja?

Kao što iz iskustva znamo, posle svake svetske ekonomske krize, a kao neminovna posledica ranije kreditne ekspanizije, javlja se ogroman višak proizvodnih kapaciteta, a nakon Velike depresije iz 1929. godine taj svetski višak proizvodnih kapaciteta bio je oko 30%. Ako tražimo ekonomsku logiku u potezima nemačkih ekonomskih vlasti, onda je možemo naći u tome da se time kupovalo vreme, tj. da se spasavao jedan od najvažnijih sektora nemačke privrede. Ako se posmatra ceo svet, onda je jasno da će ova kriza pokazati da u automobilskoj industriji postoji ogroman višak proizvodnih kapaciteta, ti kapaciteti se na svetskom nivou moraju likvidirati, a onda možemo izvući logičan zaključak da je Nemačka tim potezom pokušala da svoju autoindustriju stavi u povoljniji položaj u odnosu na konkurenciju, a sve po principu – ako već mora doći do smanjenja proizvodnih kapaciteta na svetskom nivou, onda neka se to smanjenje desi kod drugih a ne kod nas.

Ima logike u takvom zaključivanju, ali se ipak mora reći da je to prilično “nategnuta” i kratkoročna logika. Svetska privreda se nalazi u procesu stalnih promena, ekonomska povezanost i međuzavisnost privrednih sistema je velika, a višak svetskih proizvodnih kapaciteta nije neka unapred određena i fiksirana kategorija. Taj višak može biti, recimo, optimističkih 30%, ali samo ako bi se taj  pad ravnomerno rasporedio. Ako se desi da neke države uspeju u procesu spasavanja svojih celokupnih proizvodnih kapaciteta, onda će to značiti natprosečan pad u drugim državama, a ako dođe do kraha privreda tih “ekonomski ranjivijih” država – onda ukupan višak svetskih proizvodnih kapaciteta mora biti znatno veći nego što bi to bio slučaj kod ravnomerno raspoređenog smanjivanja kapaciteta. Dakle, ono što na prvi pogled deluje kao veoma privlačno rešenje, može se veoma lako pretvoriti u grešku sa nesagledivim posledicama. Na kratak rok neka država može imati korist od velikog trgovinskog suficita, ali na dugi rok to je neodrživo. Održiva proizvodnja može postojati samo u uslovima izbalansirane trgovinske razmene svih tržišnih učesnika.

To bi bilo jedno tumačenje nemačke ekonomske politike, mada se mora priznati da bi takva politika bila dosta naivna politika ako bi na nju gledali sa pozicija nemačkog deklarativnog izjašnjavanje za liberalni koncept svetske ekonomije. Te mere nisu svojstvene liberalnom modelu već sasvim suprotno – ekonomskom nacionalizmu i prikrivenom protekcionizmu. U tom pravcu razmišljajući, drugo tumačenje je mnogo logičnije, ali i mnogo opasnije.

Na osnovu analize onoga što se golim okom može videti, stiče se utisak da dosta toga neće biti kao u krizi iz 1929. godine. Umesto masovnog bankrota propalih banaka i vraćanja sistema u ravnotežno stanje, sada se primenjuje drugi model – model u kome se propale banke spasavaju, tj. dugovi banaka monetizuju, ali ne odjednom već postepeno, što znači da svet ulazi u jedan sistem bez privredne ravnoteže, tj. u sistem suspendovanih tržišnih zakona.  Na taj način se kriza produžava u nedogled, što znači da ulazimo u jednu “krizu u kontinuitetu”.

Posledica takve krize je kontinuirani rast nezaposlenosti, a već je skovan i propagandni naziv za tu krizu koji glasi “jobless recovery”, ili u slobodnom prevodu – privredni oporavak uz masovnu nezaposlenost. Sam po sebi, taj naziv je besmislen jer kakav je to oporavak ako broj sirotinje raste u kontinuitetu, ali ako se zna da se pod pojmom “oporavak” misli samo na fiktivni rast GDP-a, onda je već mnogo toga jasnije.  U takvom sistemu, sistemu u kome država (centralna emisiona banka) neprestano upumpava “svež novac”, i u kome se ogroman deo nacionalnog dohotka preraspodeljuje van tržišta, dolazi do potpune distorzije cenovnog sistema, do masovnog bankrota malih i srednjih preduzeća, do nestajanja konkurencije, a čitav sistem nepovratno klizi ka jednom totalitarnom sistemu nepoštovanja ekonomskih zakona. Da li ćemo taj totalitarni sistem nazivati imperijalizmom ili komunizmom, to je sa stanovišta ekonomije potpuno svejedno. Da li će privredom upravljati “bankarski centralni komitet” ili “komunistički centralni komitet”, potpuno je svejedno jer će rezultat biti isti: privilegovana manjina, siromaštvo ogromnog dela stanovništva i ubrzana ekonomska destrukcija.

Ako je zaista došlo vreme da svetom upravljaju štampači lažnog novca pod nazivom banksteri (bankarski gangsteri), da se proglasi kraj istorije i da se čovečanstvo utopistički zamrzne u jednom statičkom stanju, onda je jasno da svet zaista ide ka sistemu koji je Mizes predvideo, ka sistemu u kome će se svet podeliti na nekoliko interesnih zona, a svakom tom zonom će upravljati jedna centralna nacija ili grupa nacija. U svakoj zoni ćemo imati jednu privilegovanu manjinu koja će vladati periferijom, tj. vladati neuspelim državama, ili hitlerovskim rečnikom rečeno – “inferiornim rasama”. Te “inferiorne rase” neće imati pravo na vođenje nezavisnih državnih politika već će posao upravljanja biti poveren amoralnim i anacionalnim marionetskim vladama. Neuspele države će se razvijati samo u onoj meri u kojoj im to dozvoli “centar”.

Ako se to zaista dogodi, onda će to ujedno značiti i kraj slobode, kraj slobodnog tržišta, kao i kraj ekonomije kao nauke. Ono što od ekonomije bude postojalo u takvom sistemu, biće samo jedna lažna ekonomija nalik onome što smo iskusili u vremenu komunizma ili ovome što imamo sada. Ali, pravi ekonomisti ne treba da razmišljaju na taj način i da govore samo ono što vladajuća klika od njih očekuje. Ekonomisti treba da se bave isključivo ekonomijom i da rade u skladu sa ekonomskim zakonima, a da li će se to svideti centralnom komitetu ili ne – time ekonomisti ne treba da se bave.

Isto kao što građevinski inženjer mora projektovati zgradu poštujući zakone fizike, isto tako i ekonomisti moraju projektovati makroekonomski sistem u skladu sa ekonomskim zakonima. Svako ignorisanje tržišnih zakona vodi ka urušavanju ekonomskog sistema. Mora se znati da ekonomski zakoni, na jedan ili drugi način, uvek deluju. Poštovanje ekonomskih zakona vodi drušvo ka prosperitetu, a ignorisanje tržišnih zakona vodi društvo ka siromaštvu i ekonomskom propadanju.

Zaključak

Dakle, o ekonomiji se mora razmišljati samo na taj način, a ako razmišljamo na taj način onda možemo i izvesti zaključak o ekonomskim stimulacijama.

Monetarna i kreditna ekspanzija se moraju zaustaviti, državna potrošnja se mora drastično smanjiti, poreska opterećenja se moraju smanjiti, a kurs dinara se mora slobodno formirati. Samo tako se mogu stvoriti uslovi za razlučivanje održive od neodržive proizvodnje. Samo tako se mogu utvrditi sve promašene investicije i svi predimenzionirani kapaciteti. Samo na taj način je moguće utvrditi realnu tražnju i spoznati stvarno potrebne i održive proizvodne kapacitete.

Svaka priča o oporavku privrede i delotvornosti ekonomskih stimulacija je lažna priča i sluđivanje ubogog naroda. Štetne posledice masovne monetarne i kreditne ekspanzije, kao i potpuno promašene celokupne makroekonomske politike (ako se to uopšte može zvati politikom) se ne mogu izbeći. Jedini izbor koji ekonomska vlast ima je sledeći: da li će se država sa posledicima promašene politike suočiti dobrovoljno i odmah tako što će prestati sa iluzionističkom politikom, ili će se sa promašenom politikom nastaviti sve do konačnog i potpunog ekonomskog sloma.


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


You may also like...