Održivost aranžmana valutnog odbora u BIH: Cena propuštenih reformi

Nije nikakva tajna da je Bosna i Hercegovina pre dvanaest godina usvojila sistem „monetarnog odbora“ (currency board-a) i da je taj sistem dao odlične rezultate na planu smanjenja inflacije u zemlji, predstavljao značajan doprinos sređivanju stanja u finansijskom sektoru i  uopšte predstavaljao sidro koje je čuvalo „BiH brod od nepotrebnog lutanja na olujnom moru tranzicije“.

Za čitaoce koji nisu posebno upućeni u problematiku funkcionisanja monetarnog odbora i monetarnih vlasti BiH, evo samo osnovnih principa na kojima funkcioniše ovaj sistem:

1. nepromenjivo fiksan devizni kurs

2. posedovanje deviznih rezervi u stabilnoj valuti na nivou neophodnom da se pokrije količina štampanog i kovanog novca

3. neograničena interna konvertibilnost tj. mogućnost pretvaranja domaćeg novaca u valutu rezervi (i obrnuto) po fiksnom i unapred poznatom kursu, pri čemu se u principu garantuje i mogućnost slobodnog iznošenja te strane valute iz zemlje (eksterna konvertibilnost)

Zbog ovih pravila Centralna banka Bosne i Hercegovine ne može da štampa novac bez pokrića kako bi davala pozajmice1 državi, što se smatra pozitivnim, budući da su upravo takve pozajmice najčešći uzrok visokih stopa inflacija u svijetu. Međutim, iz istih razloga CBBH ne određuje, fundamentalno, ni iznos novčane mase u privredi,2 već on zavisi od priliva deviza u zemlju,3 tako da najveća prednost ovog sistema može da postane i njegova najveća mana, ako mu okolnosti ne idu na ruku.

Punih deset godina (1998–2008.) okolnosti su išle na ruku monetarnom sistemu BiH, tj. prilivi deviza u zemlju su prevazilazili odlive što mu je omogućavalo da normalno funkcioniše. Međutim, iza fasade relativne uspješnosti su se akumulirali problemi koji su poledica delimičnog sprovođenja preporuka „Vašingtonskog konsenzusa“ po sistemu „uzmi šta ti se svidi“. To u slučaju BiH konkretno znači da je reformu monetarnog sistema sledila reforma finansijskog sektora, dok je temeljna reforma realnog sektora izostala sve do koraka koje je sprovela Vlada Republike Srpske pred sam početak svetske ekonomske krize. Istine radi, veći broj, nekad državnih preduzeća je privatizovan u celoj BiH, ali se uglavnom radilo o manjim i propalim firmama sa nepokretnom imovinom koja je privukla domaće preduzetnike, dok se primeri uspešnih privatizacija, u kojima je nakon privatizacije došlo do oživljavanja proizvodnje i zapošljavanja novih radnika, mogu nabrojati na prste jedne ruke. Realno, najzdravija i najvrednija preduzeća nisu ni išla u privatizaciju, već su samo promenila pravnu formu, pa se više ne nazivaju „državnim“ već „akcionarskim društvima u većinskom državnom vlasništvu“, gde se pod državom podrazumevaju entiteti.

Iako se ovako „krnja“ tranzicija može, bar delimično, objasniti željom vlasti da građane ne izloži dodatnom stresu koji bi donele sveobuhvatnije reforme, te odsustvo interesovanja stranih investitora za ovo trusno područije, ostaje činjenica da je ovo kašnjenje u reformi realnog sektora usmerilo zemlju u pravcu privrednog rasta zasnovanog na zaduživanju u inostranstvu. To je u prvoj deceniji XXI vijeka bio osnovni model privrednog rasta4 BiH ali i još nekih zemalja u tranziciji. Znači, radilo se o rastu zasnovanom na predimenzioniranoj potrošnji za koju računi tek treba da stignu. Tek 2007. godine je Vlada Republike Srpske preduzela odlučnije reforme u pravcu promene modela rasta tj. privredene strukture i to tako što je uspešno privatizovala nekoliko velikih državnih preduzeća nemonopolskog karaktera i najavila je masivne strane direktne investicije. Međutim, ove reforme su stale na svega nekolicini dovršenih mera dok je za potpunu reforme tada već bilo kasno. Jednostavno, propuštena je decenija i stigla je svetska ekonomska kriza.

BiH i efekat svetske krize

Ovakva struktura i stanje privrede pred početak krize je dovela do zanimljivih efekata krize na Bosnu. U početku je BiH pretrpela mnogo manje štete nego većina mnogo uspešnijih zemalja u tranziciji, dok se prave razmere krize tek očekuju u budućnosti. Kako je to moguće? Radi se o kombinaciji nekolicine faktora.

Prvi je što, kao što smo već istakli, to što BiH nije prethodno stvorila konkurentan izvozni sektor, pa ni značajan pad izvoza koji je usledio nije imao tako veliki efekat na BDP, kao npr. u baltičkim zemljama kod kojih se model tranzicije bazirao na privlačenju stranih direktnih investicija i rastu izvoza, zbog čega su ove zemlje postale mnogo osjetljivije na kretanja na međunarodnom tržištu.

Drugi faktor koji je umanjio efekte krize je bio pozitivan trend rasta BDP-a pre dolaska krize. Tako je nekoliko godina za redom RBDP rastao po stopi od oko 5% godišnje.5 Uz to pomenute mjere Vlada Republike Srpske (privatizacija Telekoma i Naftne industrije), su dale određen dodatni podstsicaj privredi Republike Srpske (pa i FBiH), na više načina.  Državno administriranje u ova dva sektora je značajno smanjeno, stalne dotacije za višedecenijskog gubitnika (rafineriju nafte u Brodu) su ukinute, vlada je došla do nepovratnih sredstava u visini jednog godišnjeg budžeta, pa joj sredstava bar na početku krize nije nedostajalo. Tim sredstvima je formirana Investiciono-razvojna banka Republike Srpske koja je odigrala pozitivnu ulogu na polju podsticanja privredene aktivnosti putem odobravanja poslovnih kredita i kredita posebnim grupama stanovništva čime je delom kompenzovan prvi udar krize. Možda najznačajnije od svega, prodaja Naftne industrije je dala dobre rezultate na polju pokretanja industrijskih kapaciteta koji nisu bili u punoj funkciji još od početka rata u Bosni, što je dovelo do značajnog rasta indeksa industrijske proizvodnje Republike Srpske i to dosta brzo po privatizaciji (u 2008. godini idustrijska proizvodnja Republike Srpske je praktično udvostručena u odnosu na predhodnu godinu), dok je u naredne dve godine taj rast iznosio po 20%. Ipak, sve ove nije bilo dovoljno da recesija bude izbegnuta čak ni u Republici Srpskoj, pa je BiH zabeležila pad NBDP-a u 2009. od oko 3% i značajan rast nezaposlenosti (oko 30.000 radnika). U 2010. godini je došlo do određene stabilizacije. Kretanje NBDP-a će prema najavama biti oko 0, dok je trend otpuštanja radnika značajno usporen (u 2010. je broj nezaposlenih porastao za 10.000 radnika). Da li to znači da je kriza iza nas i da možemo da nastavimo gde smo stali pre ove krize? Ako se ovo pitanje odnosi na model rasta baziran na zaduživanju u inostranstvu, onda je odgovor negativan. Ako je pitanje da li treba da nastavimo reforme koje je započela Vlada Republike Srpske pre početka krize onda je odgovor pozitivan. Štaviše, danas su ove reforme neophodnje nego te 2007. godine. Zašto?

Potrošeni model rasta i naznake dublje krize

Jednostavno, model rasta koji je zemlja koristila deceniju pre dolaska krize  je na zalasku karijere, što bi, u odsustvu reformi, moglo dovesti zemlju do, prvo monetarne, a zatim i opšte ekonomske krize. U objašnjenju ove tvrdnje najlakše je koristiti podatke koji se odnose na kretanje četiri osnovna makroekonomska agregata: deviznih rezervi, privatnog duga, javnog duga i privredne aktivnosti u periodu pre i posle izbijanja krize. Tako je model rasta BiH pre izbijanja krize karakterisao stalni rast deviznih rezervi, rast privatnog duga, stagnacija javnog duga i rast privredne aktivnosti. Od izbijanja krize ti trendovi su dramatično promenjeni i to nagore. Beležimo trend pada deviznih rezervi, stagnaciju privatnog duga, stagnaciju privredne aktivnosti i rast javnog duga. Konkretni podaci koji ovo potkrepljuju su sledeći. Zaključno sa 30.9.2010. godine devizne rezerve CBBH su za oko 440 miliona KM manje nego na kraju 2007. godine (ili oko 7% deviznih rezervi). Javni dug je za oko 1.800 miliona KM veći nego na kraju 2007. godine. Glavni kanal rasta privatnog duga (komercijalne banke) su u poslednje dve godine smanjile kreditne plasmane privatnom sektoru za oko 460 miliona KM, dok je rast RBDP-a za poslednje tri godine blizak 0. U 2011. se očekuje rast BDP-a od 4%, prema najavama MMF-a. Iz ovih podataka se naslućuje opasnost po budući ekonomski rast BiH. Ta opasnost dolazi iz kombinacije trenda pada deviznih rezervi i najavljenog rasta privredne aktivnosti.

Ostvareni i prikriveni pad deviznih rezervi

Iako pad deviznih rezervi od 7%, za tri godine, možda ne deluje alarmantno, taj podatak zapravo ne daje potpunu informaciju, o pravim razmerama krize. Za stvaranje potpune slike treba se prisetiti da bi bez rasta javnog duga (pozajmice od MMF-a, Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i još nekih institucija), pad deviznih rezervi već danas iznosio oko 1 milijardu € (ili oko 1/3 deviznih rezervi). O dubini pada dotoka deviza govori i činjenica da ovaj pad nije uspeo u potpunosti da spreči čak ni pad deficita trgovinskog računa za skoro 1,5 milijardi € godišnje (ili oko 30%) u odnosu na maksimum iz 2008. godine. Znači, pad deviznih rezervi je trend koji je ublažen ali nije spriječen. Međutim, način na koji je pad ublažen (pomoću rasta spoljnog duga, ponajviše kreditom MMF-a) nije dugoročno održiv.

Vraćanje kredita MMF-a kao omča oko vrata CBBH

Aranžman sa MMF-om je sklopljen na tri godine. Sredstva dobijena kreditom MMF-a trebalo bi da posluže za nesmetano servisiranje spoljnih obaveza zemlje u toku krize. Tako se ovde zapravo radilo o reprogramiranju obaveza, a ne treba zaboraviti da ni jedan kredit ne može da posluži kao večiti izvor za pokrivanje starih dugova. Pre ili posle dugovi pristižu za naplatu. To znači da nakon isteka ovog aranžmana (sredinom 2012. godine) ova (i druga) pozajmljena sredstva treba početi vraćati. Tako samo po ovom osnovu aranžmana sa MMF-om iz +4006 miliona € godišnje prelazimo u (oko) –300 miliona.7 Čak i ako je uštedama u javnim budžetima, na kojima je insistirao MMF, moguće prikupiti ova sredstva, ovo će predstavljati udar od oko 700 miliona evra godišnje na račun deviznih rezervi u toku perioda vraćanja zajma. S obzirom da su nam devizne rezerve nešto preko 3 milijarde €, ostaje nejasno na koji izvor deviza vlasti računaju da pokriju ovolike odlive deviza.

Bankarski sektor – stagnacija privatnog duga

Komercijalne banke su od privatizacije do izbijanja krize 2008. godine (znači nekih 7-8 godina), predstavljale važan izvor deviza, jer su svake godine iz inostranstva donosile (deo u obliku ulaganja u kapital banaka, deo u obliku pozajmljivanja) oko 4508 mil. evra godišnje koje su kod CB pretvarale u KM da bi mogle plasirati kredite u domaćoj valuti.9 Na povratak ovog izvora sredstava ni nakon krize ne treba preterano računati i to iz dva razloga. Prvi je što su se stanovništvo i privreda BiH približili gornjoj granici zaduženosti,10 zbog čega se očekuje usporavanje kreditnog rasta u budućnosti. Drugi i neposredniji razlog je što čak i kad bi strane banke motivisane visokim stopama povrata bile voljne da preuzmu rizik i pozajmljuju već prezaduženim subjektima, preporuke Bazelskog komiteta iz ove godine (Bazel III11) će ih u tome ograničiti. Naime, treća preporuka traži smanjenje izloženosti riziku zemlje što znači da će se strane banke, umesto slanja deviza iz zemalja, gde imaju sedište u zemlje u kojima posluju banke-kćeri, morati orjentisati na prikupljanje domaće štednje. Summa summarum, na strane banke kao na izvor deviza u srednjem roku više ne treba računati. Doduše, olakšavajuća okolnost jeste to što je BiH taj pad već iskusila u predhodne dve godine, pa on neće dodatno pogoršati situaciju.

Dakle, ako bi svi ostali faktori ostali nepromenjeni, već za par godina bi nam se moglo desiti da nam odlivi deviza premašuju devizne prilive za preko 700 miliona € godišnje (bar u periodu vraćanja zajma), što je uz devizne rezerve od oko 3 milijarde € i odlučnost da se sačuva sistem monetarnog odbora po svaku cenu, dovoljno da za svega nekoliko godina dovede do dramatičnog pada novčane mase.

Privredni oporavak kao opasnost

Dodajmo ovome i da je u skorije vreme došlo i do oporavka privredene aktivnosti merene BDP-om i da se u projekcijama MMF-a i domaćih vlasti najavljuje njegov brži rast u budućnosti. Ovo će izvršiti dodatni pritisak na novčanu masu i to u dva paralelna smera. Prvi smer je rast RBDP-a koji će tražiti povećenja novčane mase zarad održanja postojećeg nivoa likvidnosti. Drugi smer je činjenica da je zbog ovakve privredne strukture kakvu imamo u BiH, rast NBDP-a čvrsto povezan12 sa rastom trgovinskog deficita.

Tako dolazimo u paradoksalnu situaciju da, iako je svaki rast privredne aktivnosti potreban ovoj zemlji „kao žednom voda“, on istovremeno povećava rizik od izbijanja monetarne krize koja bi se vrlo brzo mogla preneti na slabašni, intraverzni realni sektor. Zašto?

Kada je novca sve manje, a tražnja za njim sve već, to vodi privredu u nelikvidnost koja u najtežim oblicima vodi gašenju čak i zdravih preduzeća. Dok problem nije toliko izražen dolazi do značajanog rasta kamatnih stopa, a rast kamatne stope znači i manje investicija, manje zapošljavanja, a možda i priliv špekulativnog kapitala iz inostranstva (ako BiH sačuva bar političku stabilnost), što bi kratkotrajno doprineo rastu novčane mase, ali i učinilo monetarni sistem  BiH izuzetno osetljivim. To nas dovodi do zaključka da, ako se u BiH ne nađe trajan način da se poveća novčana masa, ugušiće se i ova privredna aktivnost koja sada postoji i tako uspostaviti jedna loša privredna ravnoteža na još nižem nivou korišćenja resursa nego što je to danas.

Odgovor CBBH na krizu

Sistem monetarnog odbora ima i jednu manje uočljivu i manje transparentnu karakteristiku. Naime, ovaj sistem je (kao i većina drugih sistema baziranih na fiksnim deviznim kursevima) stavio na raspolaganje menadžmentu CBBH, za naše uslove, ogromna sredstava po osnovu upravljanja deviznim rezervama BiH. Plasmanom ovih sredstava u prvoklasne strane banke i dugovne hartije od vrednosti, CBBH zarađuje značajna sredstva iz kojih, prije svega, pokriva svoje troškove, a tek onda ostatak sredstava prebacije drugim oblicima vlasti u BiH. Time je Banci omogućena finansijska nezavisnost, što je svakako dobro i što treba podržati, ali ih je istovremeno dovelo u situaciju da osoblje banke ne deli sudbinu zemlje. Zbog toga optimalan izbor za menadžment CBBH ne mora biti i optimalan izbor za zemlju u celini. Tako nije teško zamisliti scenario u kojem pad deviznih rezervi od npr. 25% ne utiče preterano na odlučnost menadžmenta Banke da očuva sistem monetarnog odbora,13 ali utiče na dramatičan rast nelikvidnosti privrede. Ovim potezom, menadžment CB bi sebi izgradio imidž nesalomljivog branioca zdravog monetarnog sistema, a zauzvrat ne bi izgubio ništa, te bi izašao kao svojevrstan moralni pobednik iz situacije u kojoj bi ceh propuštenih reformi platila slabašna privreda i siromašno stanovništvo. To je jedan od razloga zašto od CBBH ne treba očekivati neki dramatičan plan za spašavanje situacije.

U kontekstu takvog načina razmišljanja treba razumeti i mere koje je CBBH do sada preduzela, a koje su ograničenog dejstva i „kozmetičke“ prirode. Mislimo na smanjenje stope obaveznih rezervi i na nedavnu zabranu obavljanja transakcija u stranim valutama na teritoriji BiH. Ova druga mera neodoljivo podsjeća na slične mere koje je svojevremeno preduzimala NB SFRJ. Iako ove mere CBBH mogu da kupe (ili su već kupile) nešto vremena tako što će kratkoročno podići nivo viših novčanih agregata zahvaljujući oslobođenim sredstvima ili će doprineti rastu deviznih rezervi, jer će  stanovništvo i privreda biti primorani da prodaju deo deviza koji su do sada čuvali kod sebe, one ne mogu promeniti fundamentalne faktore koji vode padu deviznih rezervi.

Ipak, u konačnici, menadžment CBBH može se sa puno prava braniti na dva načina.

Prvi je da kažu kako su oni samo revnosni izvršioci uloge koju su im namenile više vlasti kroz Zakon o Centralnoj banci BiH i da se stoga odgovornost za stanje u privredi i prevazilaženje krize treba tražiti na drugoj strani.

Drugi je da objasne kako je pad novčane mase i rast kamatnih stopa deo Hjumovog mehanizma uspostavljanja spoljnotrgovinske ravnoteže (preko pleća radnika) zbog čega ovu pojavu i ne treba sprečavati.

Iz ovoga proizilazi da odgovornost za sudbinu radnika i očuvanje monetarnog sistema leži na drugoj strani.

Reforme koje je potrebno preduzeti

Ta „druga strana“ su vlade entiteta koje imaju realnu moć da sprovedu ili ne sprovedu ekonomske reforme koje će postojeći monetarni sistem učiniti održivim ili ne. Sve mere koje bi vlade trebalo da sprovedu teško je nabrojati. Njih mogu sastaviti timovi eksperata i prevazilaze okvir ovog rada. Zbog toga ćemo se mi, kada govorimo o ovim merama, držati efekata koje je neophodno postići kako bi se predupredila pojava monetarne krize. Tako je reforme moguće sagledati u dva scenarija:

a) Prvi i manje popularan scenario je opšta štednja. Znači smanjiti potrošnju i povećati proizvodnju (pogotovo za izvoz) kako bismo smanjili trgovinski deficit koji vodi padu deviznih rezervi. Ovo je malo veovatno iz dva razloga: već smo suviše siromašni da bismo se imali čega odreći, a i nemamo Bog zna šta da izvezemo i da hoćemo.

b) Drugi scenario je raditi ono što je Vlada Republike Srpske počela da radi još 2007. godine. Znači, izvršiti privatizaciju državnih firmi koje nemaju monopolski karakter i privući strane direktne investicije. Pozitivni efekti onoga što je Vlada uradila za kratak period su očigledni: 800 miliona € je povećalo devizne rezerve,  pokretanjem proizvodnje u rafineriji u Brodu je smanjen trgovinski deficit, a osnivanjem IRBRS-a je smanjen problem nelikvidnosti u Republici Srpskoj. Znači, hitno nastaviti tamo gde smo stali. Alternativa je menjati monetarni sistem što je problem i priča za sebe.

Zaključak

Mnogi se danas utrkuju u izjavama kako je neoliberalizam mrtav i kako ga je sahranila svetska ekonomska kriza. U uzroke krize u razvijenim zemljama nećemo ulaziti. Ipak, primer Bosne koji smo izneli u ovom radu jasno pokazuje da za krizu u zemljama u tranziciji nije odgovoran neoliberalizam, već njegova nepotpuna i nedosledna implementacija. Konkretno, kriza u BiH je posledica kombinacije propuštenih reformi u pravcu stvaranja istinski tržišnog realnog sektora, potrošenog modela privrednog rasta zasnovanog na zaduživanju u inostranstvu i u suštini dobrog, ali rigidnog monetarnog sistema.

Tako je svetska kriza u BiH za kratko vreme preokrenula trendove iz kontinuiranog rasta deviznih rezervi, privatnog duga i privredne aktivnosti u privredno stagniranje, rast javnog duga i pad deviznih rezervi. Ovakav razvoj događaja (kao ni strategija rasta zasnovana na zaduživanju u inostranstvu), doduše nije specifičnost BiH, ali je u njoj situacija dodatno zakomplikovana rigidnim monetarnim sistemom u kojem novčanu masa zavisi od kretanja deviznih rezervi. To postojeće stanje u zemlji čini čak i srednjeročno neodrživim i zahteva hitno sprovođenje reformi bez kojih bi vrlo brzo moglo doći do monetarne a zatim i još dublje opšte ekonomske krize (depresije).

Doduše, u ovom trenutku je još uvek moguće sastaviti plan spašavanja postojećeg (monetarnog) sistema uz izbegavanje depresije, budući da aranžman sa MMF-om još nije istekao, Bazel III još nije poprimio operativnu formu, a komercijalne banke u zemlji još poseduju viškove rezervi i obavezne rezerve. Međutim, ovaj plan ne može ni doneti ni sprovesti CBBH sa svojim ograničenim kapacitetima i pasivnim delovanjem, već vlade entiteta na kojima je prava moć odlučivanja.  Vlada Republike Srpske je u prošlosti pokazala da je svesna u kom pravcu reforme treba da idu, ali je zastala u njihovom sprovođenju pritisnuta rešavanjem gorućih problema koje je donela svetska kriza. Ipak, naš rad pokazuje da su reforme započete 2007. godine danas neophodnije nego ikada pre. Njihov izostanak u najbližoj budućnosti bi doveo zemlju u situaciju da bira između dva zla: napuštanja postojećeg monetarnog sistema, što bi, makar bilo neizbežno, donelo brojne negativne efekte,14 i održavanje postojećeg sistema bez reformi što bi zemlju direktno odvelo u depresiju.

Literatura:

Bilten 4-2009 i 3-2010 CBBH, dostupno na: www.cbbh.ba

– Howerd Schneider, “Basel committee reaches agreement on bank rules”, Washington Post, July 27, 2010.

– Đogo M, „Crawling peg u Bosni i Hercegovini: realna opcija ili nemoguća misija“, dostupno na: markodjogo.blogspot.com

– Đogo M. “Dometi finansijske liberalizacije u BiH – diskrepanca između toga koko  vidimo sebe i kako nas drugi vide”. Internet magazin Katalaksija.

– Đogo M, “Monetarni sitem BiH i trgovinski deficit“, Zbornik radova Ekonomskog fakulteta u Istočnom Sarajevu br 5, Pale, 2011.

– Izvještaj 3-2008, FBA, dostupno na ovoj Internet adresi.

– Izvještaj 3-2008, Agencija za bankarstvo Republike Srpske; dostupno na ovoj Internet adresi.

– Predrag Jovanović-Gavrilović, „Međunarodne poslovne finansije“, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd 2000.

www.nbs.rs

 

Komentari:

1. CBBH u suštini ne daje kredite nikome. Ipak, iz bilansa stanja CBBH vidi se da su jedini izuzetak  krediti  radnicima same Centralne banke. Active Image

2. CBBH ne utiče na iznos papirnog i metalnog novca, jer se on može štampati samo na osnovu kupljenih deviza, ali može donekle da utiče na sposobnost komercijalnih banaka da stvaraju žiralni novac i to tako što menja stopu obaveznih rezervi (iznos novca koji komercijalne banke moraju da čuvaju kod centralne banke, a koji služi kao garancija da će banke u svakom trenutku biti sposobne da vrate primljene depozite onima koji to žele). Active Image

3. Od deviznih rezervi zavisi novčana baza, dok viši novčani agregati zavise i od sklonosti stanovništva štednji i sposobnosti komercijalnih banaka da plasiraju prikupljena sredstva. Active Image

4. Više o ovome pogledati u: “Dometi finansijske liberalizacije u BiH – diskrepanca između toga kako  vidimo sebe i kako nas drugi vide”, Internet magazin KatalaksijaActive Image

5. Pogledati  “Glavni ekonomski indikatori”, Bilten 4-2009, CBBH, str. 16. Active Image

6. Dinamika povlačenja sredstava od MMF-a nije ujednačena tako da se ne povlači isti iznos sredstava svake godine, a postoje i naznake da BiH neće povući svih 1,2 milijarde € kredita. Ipak, aproksimativno se radi o sredstvima od oko 400 miliona € godišnje. Active Image

7. Pod pretpostavkom da je rok dospelosti kredita 5 godina. Iako nismo došli do tačnog podatka o periodu u kojem će BiH vraćati ovaj kredit, znajući da su uobičajni rokovi za ovu vrstu kredita kod MMF-a kreću između 3 i 7 godina, ovo je realna pretpostavka. Active Image

8. Pogledati Bilten 4-2009, CBBH, tabela br.11, str. 166. Active Image

9. Ali sa valutnom klauzulom čime su devizni rizik prebacile na klijente, što se može videti iz izveštaja Agencije za bankarstvo Republike Srpske i Federalne bankarske agencije. Active Image

10. O čemu možete više saznati u članku:  „Dometi finansijske liberalizacije u BiH – diskrepanca između toga kako  vidimo sebe i kako nas drugi vide“, Internet magazin Katalaksija Active Image

11. Zanimljivo je da se u informaciji o Bazelu III koja se našla na sajtu CBBH izveštava o povećanju minimalnog iznosa kapitala, što za BiH uopšte nije bitno budući da su domaće banke prekapitalizovane, dok se ne govori o merama za smanjenje izloženosti stranih banaka riziku zemlje što može imati značajne reperkusije na BiH. Namerno izostavljanje ili nekompetentnost? Active Image

12. O ovome pogledati više u „Monetarni sitem BiH i trgovinski deficit“, Zbornik radova Ekonomskog fakulteta u Istočnom Sarajevu br. 5, Pale, 2011. godina. Active Image

13. Ovoj odlučnosti da se brani sistem monetarnog odbora po svaku cenu i do u nedogled, treba pripisati i činjenicu da CBBH nije iskoristila značajne prihode kojima raspolaže kako bi privukla kadrove kojima bi sebe učinila elitnom ekonomskom institucijom u zemlji. Jednostavno, ako ne nameravate da vodite aktivnu monetarnu politiku onda vam timovi eksperata i nisu neophodni, već je dovoljno da stvorite aparat koji će izvršavati unapred definisane principe, što je CBBH i postala. Tako se moglo desiti, da dok su čak i CB susednih nam zemalja formirale timove vrhunskih stručnjaka (mahom renomiranih profesora univerziteta, direktora velikih banaka, bivših ministara, ljudi sa iskustvom rada za MMF, Svetsku banku i slično), dok to u Bosni nije slučaj. Čak ni na nižem nivou (Odjela za ekonomska istraživanja) nisu izvršena bazična istraživanja koja bi dala bar osnovne pokazatelje neophodne za praćenje situacije i vođenje ekonomske politike, zbog čega ostaje nejasno kako naše monetarne vlasti uopšte komuniciraju sa kolegama iz uređenijih zemalja, osim ako se ta komunikacija ne svodi na protokolarno učešće i monolog druge strane (Kakve podatke iznose predstavnici CBBH kada dođe do pitanja kao što su npr: Kolika je cenovna elastičnost uvozne tražnje ili cenovna elastičnost izvozne tražnje? Koliko je efekat devalvacije/apresijacije recimo američkog dolara ili srpskog dinara na inflaciju u BiH? Kako procenjujemo kretanje tražnje za domaćom valutom kako bismo je uporedili sa kretanjem makroekonomskih agregata kada nemamo izračunatu čak ni kratkoročnu kamatnu stopu na međubankarskom tržištu? Itd). Active Image

14. Više o ovome se može pročitati u već pomenutom člancima: „Monetarni sistem BiH i trgovinski deficit“ i  „Crawling peg u Bosni i Hercegovini: realna opcija ili nemoguća misija“. Active Image

 


mr Marko Đogo je viši asistent na predmetu Monetarna ekonomija na Ekonomskom fakultetu u Istočnom Sarajevu. Urednik je bloga koji se bavi analizom ekonomskih dešavanja u BIH.


You may also like...