Kriza bez dna

Svetski režimski mediji nas svakodnevno bombarduju informacijama tipa: “krizi je došao kraj, pad privrednih aktivnosti je dotakao dno, a sada se polako vraćamo u normalu, tj. idemo putem oporavka”. Stranim režimskim medijima se horski pridružuju domaći režimski mediji i ekonomisti koji takođe govore o tome kako je naša privreda zabeležila rast (istina, minimalan), a od “iduće godine” privreda kreće punom parom napred. Nažalost, sve priče o oporavku su najobičnije besmilice, kriza se praktično još nije ni pomerila iz početne faze, a priču o toj “idućoj godini” ćemo slušati i u mnogim narednim godinama.

U klasičnoj ekonomskoj depresiji dubina krize zavisi od veličine bankarskog inflatornog udara u prethodnom periodu, a kriza otpočinje u momentu kada tržište dođe do saznanja da realna tržišna vrednost bankarskih potraživanja vredi znatno manje od onoga što se mislilo da vredi, i kada tržište dođe do spoznaje da je bankarski sektor došao u stanje praktičnog bankrotstva,  tj. da bi bez pomoći centralne banke (kao zajmodavca u poslednjoj instanci) došlo do potpunog sloma celokupnog finansijskog sistema. Takođe, u istom momentu tržište otkrije i to da mnogi investicioni projekti nisu profitabilni, tj. da je njihovo dalje poslovanje neodrživo.

U tekstu “Ekonomska depresija”1 smo naveli mnoge razlike između Velike depresije iz 1929. godine i ove sadašnje “Najveće depresije” iz 2008. godine, ali nismo pomenuli jednu bitnu razliku, tj. da je u vreme Velike depresije bankrotiralo 9.000 banaka. Zašto su banke tada bile na najvećem udaru krize? Odgovor već znamo – “Banke koje posluju po principu frakcionog bankarstva su, po svojoj prirodi, nesolventne”. Ako je to tako, zašto onda danas nema masovnog bankrota banaka?

Nema razlike u pogledu solventnosti između banaka iz vremena Velike depresije i banaka u ovoj sadašnjoj depresiji; i tada i sada banke su bankrotirale, a banke sada ne idu u formalni bankrot samo zato što one (barem one najveće banke) sada u potpunosti kontrolišu centralnu emisionu banku i na taj način same sebe spasavaju novoemitovanim novcem. I ne samo da sada banke ne idu u bankrot, nego čak i nastavljaju sa “uspešnim poslovanjem” i nastavljaju sa raspodelom ogromnih profita. Ceo sistem je pred raspadom, privreda i stanovništvo grcaju u dugovima, realna nezaposlenost vrtoglavo raste, društvo je pred kolapsom, sve propada, a ne propadaju samo glavni krivci za nastali haos – banke i centralne banke.

Kada možemo očekivati oporavak svetske privrede?

Sada se svetski ekonomski sistem nalazi u ogromnoj neravnoteži, a oporavak možemo očekivati tek onda kada se uspostavi novi ravnotežni položaj, tj. kada se stvore uslovi za nesmetanu razmenu dobara, a da bi se stvorili ti uslovi mora se saznati najvažnija stvar – realna tražnja.

Zvuči jednostavno, ali ovde imamo jedan problem: šta je to realna tražnja? Kada biste našoj ekonomskoj eliti postavili to pitanje, došli biste do frapantnog saznanja da naša ekonomska elita (čast izuzecima) nema odgovor na to pitanje. Kako je moguće da neko diplomira, magistrira, doktorira, ili čak postane profesor na nekom ekonomskom fakultetu, a da ne zna šta je to realna tražnja? To je moguće isto tako kao što je moguće da se ne znaju odgovori na pitanja: “šta je to ekonomski ciklus?”, “šta presudno utiče na privredni rast?”, “koja je razlika između inflacije i cenovna inflacije?” itd. Odgovori na ta pitanja se ne znaju jer se ovde nikada nije ni formirala nezavisna, prava, ekonomska elita, već se ekonomska nauka koristila kao instrument održanja na vlasti diktatorskih i polu-diktatorskih režima. Nema razvoja ekonomske nauke u okupiranim državama, tako da su se  ovde forsirale samo lažne ekonomske nauke u obliku: kejnzijanizma, monetarizma, marksizma, neokenzijanizma, neoliberalizma itd., a potpuno se ignorisala jedina prava ekonomska škola – Austrijska škola ekonomije. Princip je sledeći: radite vi šta god hoćete, zabavljajte se marksizmom i liberalizmom, kejnzijanstvom i monetarizmom, socijalizmom i neoliberalizmom, centralističkim planiranjem i ekonometrijom, samoupravljanjem i neupravljanjem, pričajte šta god hoćete, ali ne smete znati samo jednu stvar – tajnu novca.

Snaga i značaj Austrijske škole ekonomije je upravo u tome što sve svoje snage usmerava ka ključnim ekonomskim problemima: otkriva nam tajnu novca,  razotkriva mehanizam inflacije i redistribucije bogatstva putem inflacije, razotkriva “misteriju” ekonomskih ciklusa, objašnjava nam kriminalni mehanizam bankarskog krivotvorenja novca u procesu frakcionog bankarstva, ukazuje na katastrofalne posledice postojanja centralnih emisionih banaka, i tako dalje… Ona nam govori o onome o čemu drugi ne znaju i ne smeju da znaju.

Šta je realna tražnja?

Naravno, nismo zaboravili na postavljeno pitanje, opet se vraćamo na njega, samo zaobilaznim putem kako bismo što jasnije sagledali veličinu problema. Kao što smo u prethodnim tekstovima testirali različite modele tako što smo ih posmatrali u optimalnim uslovima, tako i sada, na isti način, možemo testirati “modernu ekonomiju” i zamisliti da se celom svetu otpišu svi dugovi. Šta bi se desilo? Sve bi se nastavilo po starom: države koje kontrolišu svetske rezervne valute bi nastavile sa starom praksom inflatornih udara i prelivanja inflacije na ostatak sveta; bankarski sektor bi nastavio sa starom praksom masovne kreditne ekspanzije krivotvorenog novca; zemlje izvoznice bi gomilale potraživanja, zemlje uvoznice bi gomilale dugovanja, a pre ili kasnije, ceo svetski finansijski sistem bi se našao u sličnoj, haotičnoj, sitauaciji kao što je i ova sadašnja.

Problem funkcionisanja sadašnjeg svetskog sistema je u tome što on neminovno vodi ka problemu nemogućnosti razmene proizvoda usled “rastezanja” novca kao merne jedinice vrednosti, tj. usled kolapsa svetskih rezervnih valuta. Da bi smo saznali kolika je realna tražnja, potrebno je imati “mernu jedinicu vrednosti”, a mernu jedinicu vrednosti možemo imati samo ako imamo konstantnu novčanu masu, tj. stabilan novac. Dakle, bez konstantne novčane mase nikada nećemo znati kolika je realna tražnja; bez određivanja realne tražnje nikada nećemo znati šta je to održiva proizvodnja; ako ne znamo šta je to održiva proizvodnja nikada nećemo moći planirati optimalni nivo proizvodnih kapaciteta;  kao posledicu neznanja optimalnog nivoa proizvodnih kapaciteta dobijamo predimenzionirane proizvodne kapacitete i promašene investicije; kao posledicu predimenzioniranih kapaciteta i promašenih investicija dobijamo recesiju i depresiju; a posledice recesije i depresije su: blokada razmene dobara, masovni bankrot privrede, masovni bankrot banaka i gubitak štednih uloga, kolaps penzionih fondova i gubitak socijalne sigurnosti stanovništva, ogromna nezaposlenost, potpuna pometnja u funkcionisanju sistema, haos, panika, ogromna patnja čovečanstva i potpuno beznađe.

Zaista je neverovatno da se već preko 60 godina ignoriše nauka koja do u detalje objašnjava sve ključne ekonomske probleme, a koju su nam podaraili: Ludvig von Mizes (Ludwig von Mises), Fridrih Hajek (Friedrich Hayek) i Marej Rodbard (Murray Rothbard). Kako samo proročki zvuče Mizesove reči izgovorene u jednom svom predavanju, još pre 60 godina, kada je rekao:

“Ukoliko se sve ove greške uskoro ne eliminišu, ni sva naša tehnološka i naučna dostignuća neće nas spasiti od strahovite finansijske katastrofe koja će uništiti sve ono što je civilizacija stvorila u poslednjih nekoliko stotina godina.”

Ekonomsko spinovanje

Umesto bavljenja ekonomijom i borbom za odbranu nauke, logike i struke, ekonomisti se utrkuju ko će se više umiliti vlastima zarad privilegija koje se mogu dobiti samo ako ste u blizini vlasti. U takvim uslovima, kada imate jednu potpuno otuđenu ekonomsku vlast, kada imate jednu potpuno nesposobnu i poltronizovanu ekonomsku elitu, i kada, povrh svega, imate potpuno kontrolisane režimske medije, onda se nije čuditi tome da se spas traži u nojevskoj psihologiji, kada se glava zabija u pesak a prava slika ulepšava mnogim izmišljenim terminima. Ali, to nije ništa novo, to je odlika mnogih režima i mnogih vremena, a Mizes o tome kaže:

“Vlast stalno govori o nekakvom inflatornom pritisku, o nekakvoj troškovnoj inflaciji i sličnim izmišljenim terminima. Šta je to troškovna inflacija? Šta je to inflatorni pritisak? Ja ne znam šta je to inflatorni pritisak. Inflatorni pritisak ne postoji. Jedini inflatorni pritisak je povećanje količine novca. Vlast emituje novi novac, time izaziva povećanje cena, a onda koristi neke smešne termine kao što su troškovna inflacija i inflatorni pritisak. Ne, troškovna inflacija i inflatorni pritisak ne postoje – postoji samo značajno povećanje količine novca u opticaju.”2

Rodbard takođe odgovara na zamenu teza, odbacuje napade na kapitalizam, i jasno ukazuje na to ko su glavni krivci:

“Inflacija, kreditna ekspanzija, ekonomski ciklusi, ogromni državni dugovi i visoki porezi, nisu, kao što to neki kažu, neizbežni atributi kapitalizma. Ne, sasvim suprotno – to su antikapitalističke i parazitske izrasline nakalemljene na ekonomski sistem od strane intervencionističke države koja bankarima i povlašćenim klijentima omogućava privilegovan status na račun svih ostalih. Da bismo sačuvali našu ekonomiju od razaranja i od “holokausta” galopirajuće inflacije, mi državi moramo oduzeti pravo na emisiju novca. Novac je previše važan da bismo ga poverili bankarima i ekonomsko-finansijskoj strukturi. Da bi ostvarili taj cilj, novac mora biti vraćen tržišnoj ekonomiji, a sve u skladu sa neotuđivim pravom na ličnu svojinu. Ključno sredstvo za postizanje tog cilja je – likvidacija FED-a, tj. ukidanje centralne emisione banke.”3

Kao što vidimo, Rodbard, kao i uvek, sjajno zapaža i ono što drugima promiče, a to je problem očuvanja lične svojine. Zamislimo da u ovom trenutku imamo 100.000 evra (ili bilo koje druge valute) i da poželimo da ih sačuvamo za starost, tj. za vreme kada ne budemo u stanju da zarađujemo. Ako vlast i banke emituju novi novac po godišnjoj stopi od 10%, to znači da će za samo 15 godina realna vrednost naše ušteđevine pasti za celih 75%, a da će za 30 godina, praktično, izgubiti svu realnu vrednost. Na taj način, građani bivaju primorani da svoju ušteđevinu drže u bankama, penzijskim fondovima itd., a kada dođe do recesije, i kada banke i osiguravajući fondovi bankrotiraju, onda u starosti ostajemo potpuno bez ikakvih sredstava za život, i bivamo primorani da živimo od “državne milostinje”. Dakle, svaki procenat novokreiranog novca, bilo državnog, bilo bankarskog, u svojoj suštini predstavlja legalnu krađu naše ušteđevine, a time država na najgrublji način atakuje na našu ličnu svojinu. Sasvim je jasno da takav sistem razara sam sebe, da predstavlja piramidalni sistem kojim jedna povlašćena grupa ljudi pljačka ostatak stanovništva; takav piramidalni sistem funkcioniše dok je priliv novog novca veći od odliva, a kada toga nestane – onda nastaje vreme haosa, vreme u kome svi postaju svesni učinjene pljačke, a svetska vladajuća bankarska klika nalazi “rešenje” u kreiranju ratova ili nekih drugih metoda depopulacije kako bi se prikrio pravi uzrok drastičnog smanjenja životnog standarda.

I najduži put počinje prvim korakom

Kao što znamo, kada depresija jednom stupi na snagu – nemoguće je sprečiti njene negativne posledice. Posledice se ne mogu sprečiti, ali se uzroci moraju što pre otkloniti kako se kriza ne bi i dalje produbljivala, i da bi se stvorili uslovi da se kriza više nikada ne ponovi.

Pre par meseci, Londonska škola ekonomije je organizovala predavanje u znak sećanja na nobelovca Hajeka, a predavanje pod nazivom: “Ekonomska recesija, bankarska reforma, i budućnost kapitalizma”4 održao je trenutno jedan od najistaknutijih predstavnika Austrijske škole ekonomije – Jesus Huerta De Soto. Predavanje je izuzetno značajno, a ja ću ovde pokušati da u slobodnom prevodu iznesem neke najvažnije delove iz tog predavanja:

Međunarodni knjigovodstveni standard (IAS) se mora odbaciti.

Jedna od ključnih osobina dugog perioda veštačkog privrednog rasta (kako u Americi tako i u Evropi) je – postepena degradacija tradicionalnih knjigovodstvenih principa. Prihvatanje međunarodnih knjigovodstvenih standarda (IAS), i njihovo ugrađivanje u zakonsku regulativu mnogih zemalja, dovelo je do odbacivanja principa opreznog upravljanja kompanijama, i njegovog zamenjivanja principom “tržišne vrednosti” (fair value) u procesu procene vrednosti bilansne imovine, a posebno finansijske imovine.

U periodu naduvavanja balona (speculative bubble) dolazilo je do povratne sprege (feedback loop): rastuće berzansko-tržišne vrednosti su odmah ulazile u knjigovodstvene stavke, a onda su te novo-promenjene vrednosti služile kao opravdanje za nastavak veštačkog povećanja cena na berzi. Lako uočavamo da nova knjigovodstvena pravila deluju prociklično: u vreme prosperiteta stvaraju veštački osećaj bogatstva (wealth effect), koji privredne učesnike ohrabruje na prihvatanje neproporcijalnog rizika; a kada počinjene greške postanu očigledne, pad vrednosti imovine momentalno dekapitalizuje kompanije, tako da one bivaju primorane da prodaju svoju imovinu u najgorem mogućem momentu, tj. u momentu kada dođe do smanjene ponude novca i kada su cene imovine najniže.

Ovde primećujemo da se De Soto i ovoga puta bavi isključivo ekonomskom tematikom i da se ne bavi problemom zloupotrebe postojećih knjigovodstvenih pravila u cilju manipulativnog (veštačkog) povećanja vrednosti imovine.

Dakle, jasno je da postojeća knjigovodstvena pravila moraju biti odbačena i da se moraju vratiti stara pravila – pravila zasnovana na knjigovodstvenim principima koja su važila od početka 15. veka pa sve do usvajanja promašenog knjigovodstva pod nazivom “Međunarodna knjigovodstvena pravila”.

Mora biti naglašeno da svrha knjigovodstva nije u tome da odrazi neku pretpostavljenu “realnu vrednost”, koja se dnevno može menjati, već je svrha knjigovodstva u tome da omogući oprezno i odgovorno upravljanje kompanijama i spreči trošenje kapitala.

Ko je odgovoran za sadašnju situaciju?

Jedna od tipičnih konsekvenci sadašnje krize je ta da narod veruje da je tržište glavni krivac i da “tržišna greška” (ona nevidljiva tržišna greška o kojoj smo ranije već govorili) zahteva državnu intervenciju. Naravno, nije greška u tržištu, već sasvim suprotno – u narušenom tržištu. Kao što smo videli, u periodu krize imamo samo spontanu tržišnu reakciju na prethodnu monetarnu agresiju, ne samo dozvoljenu, već direktno usmeravanu i orkestriranu od strane centralnih banaka. Centralne banke su institucije koje su glavni krivci za sve ekonomske patnje širom sveta koje se manifestuju u periodima recesija i depresija. Da paradoks bude veći, centralne banke u javnosti sebe predstavljaju kao “nevine žrtve krize”, a kao krivce označavaju brojne “žrtvene jarce”, kao: nerazumne privatne bankare, pohlepne menadžere itd. Centralne banke idu čak i korak dalje pa sebe prikazuju i kao spasioce, jer spasavanjem banaka, putem nove emisije novca, sprečavaju mnogo veću tragediju.

Ekonomske analize, one najbolje ekonomske analize, zaključuju da centralne banke (u svojoj suštini – agencije za centralističko planiranje) ne mogu da u svakom momentu pronađu odgovarajuću politiku. To je ista vrsta problema koja je zadesila ekonomiju bivšeg Sovjetskog saveza kada je propao pokušaj planiranja ekonomije sa vrha. Teorema o nemogućem ekonomskom funkcionisanju socijalizma, koju su otkrili Mizes i Hajek, u potpunosti je primenjiva i na centralne banke. Po toj teoremi, nemoguće je organizovati ni jedan ekonomski sektor, a posebno ne – finansijski sektor, putem izdavanja direktiva od strane centralne agencije za planiranje, i to zbog toga što takva agencija nikada neće moći prikupiti sve neophodne i relevantne informacije.

Centralne emisione banke se sada nalaze pred nimalo lakim problemom. One mogu prepustiti recesiju svom prirodnom toku (u svom zdravom, ali bolnom podešavanju) ili pokušati sa novom “inflatornom terapijom” koja sa sobom nosi opasnost izazivanja još veće recesije u bliskoj budućnosti. Ali, ne samo to, ponovno uspostavljanje politike veštački jeftinih kredita, u sadašnjoj fazi ekonomske recesije, samo bi odložilo likvidaciju neprofitabilnih kompanija, a recesija bi se mogla produžiti u nedogled.

Ponašanje FED-a De Soto naziva finansijskom šizofrenijom jer FED jednog dana spasava: Bear Stearns, AIG, Fannie Mae, Freddie Mac i City Group, a sledećeg dana dozvoljava pad Lehman Brothers-a, a sve pod izgovorom – “učenja lekcije”.

USA i EU za efektivu kupuju bezvredne bankarske hartije od vrednosti i tako monetizuju javni dug. Verovatno ćemo to gledati i u budućnosti.

Teorijski posmatrano, u uslovima sadašnjeg pogrešno dizajniranog finansijskog sistema, kada je kriza već stupila na scenu, moguća su četiri scenarija razvoja budućih događaja:

1. Katastrofičan scenario, u kome celokupan bankarski sistem, zasnovan na delimičnim bankarskim rezervama, doživi kolaps.

2. Suprotan prvom, ali jednako tragičan: “inflaciona terapija” jakog intenziteta i stvaranje novog balona, sa kasnije još težim posledicima.

3. “Japanizacija ekonomije”: politika jeftinih kredita, praćena državnim intervencijama, koja prelazi u potpunu blokadu tržišnog mehanizma. Na taj način recesija se produžava u nedogled, a ekonomija prestaje da reaguje na bilo koju stimulaciju: bilo na monetarnu kreditnu ekspanziju, bilo na kejnzijanske metode.

4. Optimistički scenario: spontana tržišna reakcija, uprkos svim prognozama i uprkos svim državnim intervencijama, uspeva da kompletira svoje mikroekonomsko podešavanje, izvrši realokaciju radne snage i ostalih proizvodnih činilaca, i krene putem profitabilne proizvodnje zasnovane na održivim investicionim projektima.

Ovde se mora znati sledeće: neophodno je izbegavati dodatnu kreditnu ekspanziju (osim minimalnih monetarnih injekcija neophodnih za sprečavanje potpunog kolapsa finansijskog sektora zasnovanog na delimičnim bankarskim rezervama). Neophodna je liberalizacija ekonomije na svim nivoima (posebno na tržištu radne snage) koja bi omogućila ubrzanu realokaciju proizvodnih činilaca  od neprofitabilnih ka profitabilnim sektorima. Takođe je neophodno smanjiti javnu potrošnju i poreze.

Kao što smo rekli, kada recesija jednom stupi na snagu, protiv nje je nemoguće boriti se, a oporavak ne može otpočeti sve dok se sistem ne dovede u ravnotežno stanje. Ova kriza će biti duga i bolna, ali, nažalost, sa postojećim modelom, pre ili kasnije, uslediće novi procesi veštačke ekspanzije, koji će opet dovesti do nove recesije.  Sprečavanje pojave novih ciklusa nije moguće ukoliko ne dođe do redizajniranja finansijskog i bankarskog sistema.

Ono što se mora uraditi

1) Ukidanje frakcionog bankarstva i uvođenje 100%-ne bankarske rezerve

Po Hajeku, mere zasnovane na primeni 100%-nih bankarskih rezervi na sve depozite po viđenju i njima jednakim, uz primenu dorađenog Peelovog bankarskog zakona (Peel’s Act, 1844), sprečile bi sve buduće krize jer kreditna ekspanzija ne bi bila moguća bez prethodnog povećanja realne štednje, a time bi se investicije učinile održivim i u potpunom skladu sa prethodnim porastom dobrovoljne štednje.

De Soto na ovom mestu odaje priznanje i daje podršku nekolicini britanskih parlamentaraca u borbi protiv privilegovanog bankarskog sektora i kaže: “Ukoliko budu uspešni u svojoj borbi protiv sadašnjeg finansijskog ropstva, koji u svom čvrstom zagrljaju drži ceo svet, ućiće u istoriju kao i Vilijam Vilberfors (William Wilberforce) sa svojom kampanjom za zabranu trgovine robovima

2) Eliminacija centralnih emisionih banaka

Ukoliko želimo da se oslobodimo nasleđa socijalizma i centralističkog planiranja, koje još postoji u našem monetarnom i kreditnom sektoru, prioritet mora biti – eliminacija centralnih emisionih banaka. Sa uvođenjem 100%-nih bankarskih rezervi, nestaje potreba za “zajmodavcem u poslednjoj instanci”, a mora se i prekinuti sa štetnom praksom delovanja u svojstvu finansijske agencije centralnog planiranja.

3) Uvođenje konstantne (relativno konstantne) novčane mase

Ko će biti zadužen za emisiju novčane mase? Po ovom pitanju (a to je veoma interesantan momenat), De Soto po prvi put navodi dva predloga:

Predlog prvi: Moris Ale (Maurice Allais), nedavno preminuli francuski nobelovac, je predložio da Javna Agencija štampa novac po godišnjoj stopi povećanja od 2%.

Predlog drugi: De Soto kaže da nema poverenja u ovaj prethodni model jer nema poverenje u vlast, plaši se da bi se pravilo prekršilo već prilkom prve krize, i zato kaže:

“Iz tog razloga, a sa ciljem eliminisanja svih budućih vladinih manipulacija našim novcem, potrebno je papirnu, od države izdatu, novčanu masu zameniti punim zlatnim standardom (pure gold standard).”

Kao što vidimo, samim tim što je naveo dva predloga, De Soto ima određenu nedoumicu po ovom pitanju. Otkud ova nedoumica ako se zna da su se i Mizes, i Hajek i Rodbard zalagali za uvođenje zlatnog standarda? Naravno, ne možemo sa sigurnošću znati šta De Soto misli, ali možemo pretpostaviti šta je uzrok te nedoumice.  De Soto je svestan problema vraćanja na zlatni standard jer je došlo do diskontinuiteta zlata kao novca. Zlato je služilo kao novac nekoliko hiljada godina, da je bilo pameti nikada se ne bi ni odustalo od zlatnog standarda, ali je prekid napravljen i to se sada ne može promeniti. Nakon ukidanja zlatnog standarda, zlato je postalo roba, a kao što znamo, zlato nije dobilo svoju ulogu novca zbog svoje upotrebne vrednosti, već zbog svoje konstantnosti, tj. zbog nemogućnosti falsifikovanja. Jedna je stvar tražnja za zlatom kao novcem, a sasvim je druga stvar tražnja za zlatom kao robom. Cena zlata kao robe je znatno zaostajala u odnosu na dolar (veštački jak dolar), a to obaranje cene zlata je dobrim delom činjeno i namerno. Cena zlata je padala, a države sa konvertibilnom valutom su bile u prilici da jeftino kupuju zlato i stvore velike zlatne rezerve. Naravno, osim država, zlatne rezerve su nagomilavali i oni koji su najveći krivci za sadašnju krizu, tj. vlasnici banaka. Ukoliko bi se sada, odjednom, vratili na zlatni standard, nekoliko najvećih država, banaka, i najbogatijih pojedinaca bi tim činom bilo favorizovano, dok bi se mnoge države neopravdano našle u podređenom položaju.

Drugi problem sa zlatom je taj što niko ne zna koliko zlata u svetu sada ima. Zvanične procene se kreću oko 30.000 tona, ali ima procena da ukupne zlatne rezerve mogu biti i znatno veće – od 60.000 tona, preko 90.000 tona, pa sve do 160.000 ili čak blizu 200.000 tona.

Zamislimo da ogromna količina zlata ostane sakrivena, da se uvede zlatna podloga u odnosu na tu smanjenu količinu zlata, i da se ravnotežne cene uspostave u odnosu na tu smanjenu količinu zlata, a da se onda u određenim intervalima vrše “monetarni udari” sa zlatom iz skrivenih rezervi. Iako na prvi pogled znatno rigorozniji, predlog zlata kao novca bi se mogao pokazati kao znatno lošije i daleko opasnije rešenje u odnosu na predlog koji je dao Moris Ale. Dakle, kao što vidimo, to je zaista velika dilema i zato slutimo da je to bio razlog da De Soto iznese dva predloga rešenja.

De Soto svoje izlaganje završava rečima: “Mora se shvatiti, da predložene i preduzete mere od strane evropskih vlada (uključujući Bazel 1 i Bazel 2) samo nervozno atakuju na simptome ali ne i na uzroke problema, i upravo iz tog razloga – njihove mere su osuđene na neuspeh

De Soto je u potpunosti svestan radikalnosti navedenih mera ali ipak kaže:

“A grandes males, grandes remedios” – “Veliki problemi traže radikalna rešenja”.


Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.


  1. Radivoje Ognjanović: Ekonomska depresija http://katalaksija.com/2012/08/17/ekonomska-depresija/ []
  2. Ludwig von Mises:  Money and Inflation []
  3. http://www.lewrockwell.com/rothbard/rothbard200.html []
  4. http://mises.org/daily/4817 []

You may also like...