Ljudska priroda

U prošlosti je to činila crkva, a sada to čini država: uporno prikazuju ljude kao slabe i često zle kreature, naglašavajući posebno (ili čak isključivo) njihove negativne osobine ili pripisujući svim ljudima (bilo kao mogućnost ili kao realnost) najgore osobine ozloglašene manjine ljudi.

Ovo čine zato da sebe i svoju organizaciju (crkvu ili državu) prikažu kao neophodne predstavnike, od Boga ili naroda izabrane, koji će stvari dovesti u red, obezbeđujući spasenje na nebu ili bezbednost na zemlji. Prema religijskim, odnosno sekularnim sveštenicima ove dve organizacije, život ljudskih bića, bez ograničavajućeg i disciplinujućeg prisustva ovih institucija, bio bi karakterisan neprestanim žestokim sukobom svakog sa svakim, ekstremnom sebičnošću i opštom nebrigom za buduću (ličnu ili kolektivnu)dobrobit.

Ovo je tako, prema stavovima sociologa – prvosveštenika društvenog života, jer je u odsustvu ograničenja koje nameće nadređeni entitet, ljudska priroda

  • agresivna i nasilna,
  • egoistična i egotistična,
  • neodgovorna i nepromišljena.

 … svoju decu moramo učiti altruizmu jer ne možemo očekivati da bude deo njihove biološke prirode. – Richard Dawkins, The Selfish Gene, 1976

Međutim, čak i površno posmatranje ili analiza istorijskih podataka dovoljna je da se pokaže da ove negativne osobine, nasuprot mišljenju da su imanentne velikoj većini ljudi, dolaze do izražaja posebno, ako ne isključivo, kod onih koji imaju moć nad drugim ljudima ili pokušavaju da je steknu.

Naše stoleće zaista će biti stoleće intelektualne organizacije političke mržnje.

Naše vreme je sasvim sigurno vreme politike. – Julien Benda, La Trahison des clercs, 1927

U prirodnom stanju koje je Hobs zamislio, nasilje je jedini zakon, a život je ružan, nasilan i kratak. Iako pojedinci nikad nisu živeli u ovom prirodnom stanju, evropske velike sile su uvek bile u njemu. – A. J. P. Taylor, The Struggle for Mastery in Europe 1848-1918, 1954

Svakodnevni život milijardi ljudi sa njihovim bližnjima daleko je od nasilnih sukoba a agresivnim, samoživim i bezobzirnim individuama, izuzev u situacijama potpune nemoći, koje najbolje predstavljaju odnosi između pojedinca i države.

Lično iskustvo, očišćeno od mitova i laži iz prošlosti i sadašnjosti, jeste da je ljudska priroda, izuzimajući relativno malu grupu ljudi gladnih moći, određena osobinama jako različitim od onih kakve se najčešće prikazuju. Obični ljudi
najčešće su:

  • popustljivi i trpeljivi,
  • od pomoći i brižni,
  • saosećajni i samilosni.

Da ovo nije slučaj, brojne i složene ljudske zajednice nikada ne bi nastale ili bi davno prestale da funkcionišu, bez obzira na svu disciplinu i represiju koju primenjuje država ili neka druga, mitska viša sila.

Međutim, činjenica da su ovo najraširenije osobine ljudske prirode odnosno osobine najvećeg broja ljudi, ne rešava problem s kojim se suočavamo. U stvari, navedene ljudske osobine, ako ih ne prate manje prirodni odnosno više svesno osmišljeni stavovi (kao što je kritičko mišljenje i spremnost na nekonformističko ponašanje), mogu da budu sam izvor problema. Da vidimo zašto je to tako.

Iz istorije je poznato da veliku većinu ljudi uopšte ne interesuje sticanje moći nad drugima (nad mnoštvom) već samo da žive svoj život i gledaju svoja posla, mirno i zadovoljno. Takođe postoji i uporna, relativno malobrojna manjina, rešena da stekne moć nad većinom. Da bi ostvarili svoj cilj, pojedinci koji pripadaju ovoj manjini gladnoj vlasti pribegavaju neverovatnoj intelektualnoj akrobaciji, koja je istovremeno potpuno apsurdna i prikriveno zlonamerna. Jasno je da će ovu svoju nameru moći da izvedu poduslovom da je velika većina ljudi kojima se obraćaju kratke pameti i pamćenja, što je nažalost uvek bio i još uvek jeste slučaj.

Čovek koji hoće da vlada masama uspeće jedino ako ubedi naivne i zaboravne:

  • prvo, da im je neophodna zaštita, jer su ljudi po prirodi zli i nasilni, ili bar vrlo, vrlo sebični;
  • drugo, da je on (mogući predstavnik naroda) izuzetak od ovog pravila, divan čovek, neviđeno darežljiv i iznad svega posvećen dobrobiti svih, sposoban da reši svaki problem i naročito rešen da ispravi svaku nepravdu;
  • treće, da birač (odnosno čovek čiju podršku budući vladalac traži na izborima) nije probisvet kao ostali ljudi (tj. članovi i simpatizeri drugih partija), uvek namerni da iskoriste druge i spremni da ugroze život i dobrobit poštenih ljudi.

A u stvarnosti:

  1. Ne postoji tako hitna i sveobuhvatna potreba za bezbednošću i zaštitom, jer ljudi (izvan državnog aparata) uglavnom nisu agresivni, egotistični i bezobzirni, jer da su takvi, odmah bi budućeg vladaoca napali i sasvim sigurno mu ne bi poverili vlast (kroz političko predstavljanje) i novac (kroz poreze).
  2. Vrlo su male šanse da će izabrana osoba biti u bilo čemu bolja od ljudi koji su je izabrali, tako da ne postoji razlog da njemu ili njoj povere moć odlučivanja o važnim pitanjima u ime svih;
  3. Imajući u vidu pravu ljudsku prirodu, ne postoji potreba za profesionalnim braniteljima koji dobijaju monopol na neograničenu moć, posebno zato što je upravo ovo situacija u kojoj će se i pošten čovek najverovatnije pretvoriti u nitkova.

Stvarno je teško poverovati da su ljudi koji potpuno odustanu od odnošenja autonomnih odluka u stanju da naprave dobar izbor onih koji je ih voditi; nezamislivo je da liberalna, aktivna i mudra vlast bude rezultat izbora velikog broja servilnih ljudi. – Alexis de Tocqueville, De la Démocratie en Amérique, vol II, 1840

Ovo je kao da poverujemo da su ljudi toliko ludi da izbegavaju probleme sa tvorovima i lisicama, a ne brinu ili čak priželjkuju da ih pojedu lavovi.” – John Locke, “Concerning Civil Government”, Second Essay, 1690

Ako su ljudi uglavnom agresivni i zli, sociolozi bi trebalo da nam objasne kako je neko ko je izabran (i time stekao moć), postao manje agresivan i zao nego drugi, naročito imajući u vidu da je izabran od strane većine navodno agresivnih i zlih ljudi. S druge strane, ako su ljudi ili bar većina njih, u osnovi dobri i ljubazni, onda sociolozi treba da objasne zašto je potreban ogroman birokratski i policijski aparat za regulaciju, kontrolu i represiju.

I ne shvatam, ako su ljudi kao ovce, zašto im je potrebna bilo kakva vlast; a ako su kao vukovi, kako to da se bilo kojoj vlasti pokoravaju. – Sir William Temple, An essay upon the origin and nature of government, 1751

Ovo su misterije savršene kastracije koju država sprovodi (koristeći manipulaciju obrazovanjem i policijsko ugnjetavanje) nad mentalnim i fizičkim sposobnostima običnih ljudi. Majstorski vešto i savršeno bestidno, sadašnji i budući vladari lupetaju o navodno zloj i opasnoj ljudskoj prirodi, a u isto vreme koriste osobine prave ljudske prirode da ostvare svoje podle ciljeve. Na taj način se upravo osobine koje omogućuju postojanje slobodnog ljudskog društva zloupotrebljavaju da se uspostavi neodgovorna totalitarna moć za dobrobit vladajuće elite. Dobrovoljno ropstvo ljudskih bića postiže se zloupotrebom upravo onih ljudskih osobina koje omogućavaju slobodan (samoorganizovan) društveni život.

Ako je manipulacija uspešna:

  • popustljivi i trpeljivi ljudi postaju servilni, krotki podanici države;
  • od ljudi spremnih da pomognu i da brinu o bližnjima nastaju lako iskoristivi radnici/vojnici/građani/poreski obveznici ili šta god je već potrebno vođama države;
  • saosećajni i samilosni ljudi postaju lakoverni i podložni svim mogućim lažima i zastrašivanjima koje šire vladari države i njihovi servilni saučesnici, sociolozi.

Život u društvu zahteva konsenzus kao neophodan uslov. Ali taj konsenzus, da bi bio produktivan, zahteva da svaki pojedinac doprinese na osnovu svog iskustva i shvatanja. Kada se do konsenzusa dođe pod uticajem konformizma, društveni proces je zagađen i istovremeno individue gube sposobnosti koje ih čine bićima sposobnim da misle i osećaju. Trebalo bi da nas zabrine tendencija širenja konformizma u našem društvu, tako jaka da su relativno inteligentni i dobronamerni mladi ljudi spremni da kažu da je belo u stvari crno. Postavlja se pitanje načina obrazovanja i vrednosti koje nas vode. – Solomon A. Asch, Opinions and Social Pressure, 1955

Značajan broj ljudi rade ono što im se kaže, sve dok su uvereni da komanda dolazi od legitimnog autoriteta.

Obični ljudi, radeći svoj posao i bez zle namere, mogu da postanu izvršioci užasno destruktivnog procesa. Štaviše, čak i kada razorne posledice njihovih akcija postanu savršeno očigledne a od njih se traži da nastave da rade stvari nespojive sa osnovnim pravilima morala, relativno malo ljudi je u stanju da se odupre autoritetu. – Stanley Milgram, Obedience to Authority, 1974

Sve ovo može da bude vrlo korisno za državu i državnu vlast dok država traje, a prevara funkcioniše.

_______________________________________________________________________________________________________
Poliarhija – Izvor: www.polyarchy.org. Prevod: Andrej Stanimirović

_______________________________________________________________________________________________________