„Ništa mi nije jasno“

  • Andrej Stanimirović

    Ovo je već zastrašujuće iskustvo. Kako počnem da pišem neku rečenicu, zapitam se kako će to biti protumačeno. Sto puta se vraćam i proveravam značenje napisanog. Na jednom mestu sam već pročitao nekakvo upozorenje u tom smislu: hermeneutika je najbolji put do blokade komuniciranja. Što više čitam gosn Vladinu pouku, manje mi je jasno ne samo „šta je pesnik hteo da kaže“ nego i šta sam ja rekao i šta hoću da kažem… Preterujem naravno. 

    Gosn Vlado, hvala za pouku ali hajde da budemo praktični. Recimo da nešto (bilo šta) hoćemo da uradimo, dakle realno da uradimo, da jedno stanje stvari promenimo i da ostvarimo neko drugo stanje stvari koje smatramo poželjnim. Potrebna nam je određena količina filozofije, da ne bi tumarali u mraku i završili u još gorem stanju od polaznog. Uzmemo filozofiju u šake, naučimo nešto. Kad malo naučimo, osvrnemo se oko sebe, proverimo da li teorija drži vodu: može li ta teorija da objasni ono što vidimo i da nam pomogne da odredimo kako će se situacija u budućnosti razvijati. Može? Odlično: korisna teorija. E, sad smo pred odlukom: da li da ulazimo još dublje u teoriju (kad nam je već tako dobro krenulo!) ili da zasučemo rukave i da uradimo ono što smo na početku hteli i zbog čega smo se u sve to i upustili? Naravno da teorijski rad nikada ne mora da se završi, možemo da tumačimo, tragamo za značenjima, raspravljamo do sudnjega dana. Imamo ili ćemo imati i vremena i prostora koliko god nam treba. Problem je u tome što više nismo praktični, a složili smo se da naravno treba biti praktičan. Mi ne menjamo situaciju koja nam ne odgovara u situaciju koja nam više odgovara (ili bar manje ne odgovara). Radimo nešto drugo: filozofiramo, opisujemo svet. I šta se dešava? Situacija koja nam iz nekog razloga ne prija – ne menja se. Nismo se mrdnuli od početka. Kulturni smo, sofisticirani, načitani, ali nažalost i jalovi. Čak i ako smo ta svoja razjašnjavanja i tumačenja zapisali – uglavnom pišemo samima sebi. Who the heck cares!? Partikularno? Rekao bih: poprilično autistično. Previše filozofije loše je kao i premalo filozofije, ako nam je cilj da budemo praktični i ostvarimo neke praktične rezultate, pored teorijskih.

    Još malo o „višeznačnosti“ stava „svako ima svoje mišljenje“. Dosledni liberalizam nema ništa sa pogrešnim tumačenjem broj 4. Ne misle SVI da onaj ko negira značenje 4 negira značenje 1. Stav doslednih liberala ili libertarijanaca je da nisu svi u podjednako u pravu (postoji etika slobode), ali da ipak svi imaju pravo na svoje mišljenje. Ali nemaju pravo da ga nameću drugima silom.

  • Andrej Stanimirović

    Ne znam zašto nije izašao ceo naslov: Treba nam dovoljno filozofije, ali ne više od toga!

  • student

    Ne znam sto ste zapeli sa tom pricom o istorijskim nepravdama (neko nekad je ugrabio zemlju neko nije, neko je iskoristio tranziciju, mozda spregom s drzavom, neko nije). Nema pogubnije price od postavljanja “zdravih” temelja. Sta je bilo bilo je – nijedan drzavni funkcioner nikad nece biti opremljen znanjem potrebnim da adekvatno ispravi istorijske nepravde. Jedini lek je ispostavljanje cvrstih pravila igre da se takve stvari ne bi desavale u buducnosti. To sto ce neko u ta pravila da udje sa kucom od trista kvadrata koju mu je ostavio deda komunista je irelevantno.