Od totalitarne demokratije ka libertarijanskoj poliarhiji

Do sada su političke partije i pojedinci na različite načine pokušavali da transformišu državu i primene demokratiju. Vreme je da se prevaziđe institucija države i savremena forma demokratije. Da bi ovo ostvarili, moramo tražiti i otkriti novu paradigmu ličnog i društvenog života koja se ne zasniva na nasilju države već na oslobađanju ljudi, pojedinaca i njihovih zajednica koje omogućavaju neposredno zadovoljenje zajedničkih potreba.

Politika kao demokratija

Forma savremene politike u većini zemalja je demokratska. Ne postoji ni jedan političar niti politička partija koji sebe neće nazvati demokratskim. Demokratija je magična reč, a njena magija ima poreklo i u stvarnim istorijskim događajima i u bajkovitim pričama za naivne.

Magijska aura koja obavija reč demokratija zasniva se na:

  • istorijskim razlozima:Određena društva iz prošlosti (na primer, starogrčka Atina, države u ranoj Američkoj federaciji) koja su bila relativno uspešna, navodno su bila demokratska;
  • teorijskoj privlačnosti:Mnogi čuveni i poštovani akteri istorije (Ruso, Tokvil, Linkoln, Džeferson, itd.) slavili su vrline demokratije kao najboljeg načina upravljanja društvom.

Tokom XX veka, pojavom masa i masovnih pokreta (socijalizam, sindikalizam) na političkoj i ekonomskoj sceni, sa naglašenim zahtevima za priznavanje njihove uloge i prava, dolazi do sve većeg uticaja demokratije, njenih zahteva i ciljeva. Od tada se u mnogim zemljama politika vezuje za demokratiju ili borbu za demokratiju.

Imajući u vidu značaj koji se pripisuje pojmu demokratije, treba analizirati njegovu:

  • etimologiju (šta znači reč demokratija),
  • etiku (šta bi demokratija trebalo da bude), i
  • praksu (šta je demokratija u stvarnosti).

Demokratija: etimologija

Reč demokratija potiče od Grčkog δημος (ljudi, mnoštvo) i κρατος (moć). Ako u vidu imamo najjednostavniji, etimološki smisao reči demokratija, koji označava moć u rukama mnoštva (ljudi), demokratija bi se odnosila na svaku situaciju u kojoj mnoštvo ljudi donosi neku odluku o bilo čemu.

Iz ovoga bi proizilazilo da gomila koja nekog linčuje ili klub bogate gospode(u oba slučaja oni koji poseduju moć) treba da budu shvaćeni kao instance demokratije. Naravno da intuitivno odbacujemo ovako široku primenu pojma demokratije, ali logička doslednost upravo to zahteva u nedostatku dodatnih određenja.

Stoga zaključujemo da se, samo na osnovu etimologije, demokratija ne može smatrati ni za plemenitu niti za progresivnu ideju, već da mora biti dopunjena etikom.

Demokratija: etika

U svojoj čuvenoj definiciji, Abraham Linkoln je opisao demokratiju kao “vlast naroda, od naroda, za narod” (1863). Jednostavnim rečnikom, ova definicija naglašava činjenicu da je moć u rukama svih (celog naroda) i da je svi direktno sprovode, u zajedničkom interesu.

Prema ovoj vrlo upečatljivoj definiciji, demokratska organizacija je ona u kojoj je vlast, dakle telo koje vlada i odluke koje to telo donosi:

  • sastavljena od svih – to je skupština celog naroda,
  • direktno vršena od svih – odluke donosi ceo narod, i
  • u interesu svih – na dobrobit celog naroda.

U skladu s tim, samo istovremena ispunjenost sva tri uslova:

  • opšte lično učešće,
  • opšta aktivna uključenost, i
  • opšta dobrobit,

dovodi do toga da je demokratija poželjna.

Zaista, privlačnost demokratije sledi iz implicitno pretpostavljene istovremene ispunjenosti, ili utiska o ispunjenosti, sva tri navedena uslova. Stoga je neophodno da se pojmu demokratija dodaju ovi strogi uslovi, imajući u vidu da je široko korišćen da označi, sa etičkog aspekta, najbolji način upravljanja društvom, odnosno upravljanje opštim poslovima i rešavanje zajedničkih problema. Usled široko prihvaćene i duboko ukorenjene pozitivne predstave o demokratiji, reč ne bi smela da bude neprecizno upotrebljavana, jer bi u suprotnom mogla da posluži kao maska za sve moguće zloupotrebe.

Sada ćemo proveriti kako demokratija danas stvarno funkcioniše.

Demokratija: praksa

U toku istorije, pojam demokratije je, zadržavajući pozitivni emotivni naboj, postepeno postao nešto sasvim različito od onoga što je Linkoln izrazio plemenitim rečima. Zadržavanje privlačnog imena, uz istovremeno menjanje ili razvodnjavanje oblika i značenja pojma, jedan je od najčešće (zlo)upotrebljavanih trikova u političkoj teoriji i praksi.

Suprotno njenoj pretpostavljenoj prirodi, stvarnost demokratije, naročito tokom XX veka, karakterišu:

  • delegiranje: Opšte lično učešće (kao što je, na primer, skup svih stanovnika sela koji diskutuju o nekoj temi od zajedničkog interesa) postalo je neostvarivo i nepraktično; prvo sa rastom broja stanovnika gradova, a zatim sa pojavom nacionalnih država koje kontrolišu vrlo veliku teritoriju. Stoga je učešće u političkim aktivnostima za najveći broj ljudisvedeno na samo jedan postupak – izborni proces. Delegiranje odgovornosti preko izbora postalo je pravilo, a građani su isključeni iz stvarne diskusije o stvarima od zajedničkog interesa, izuzev ako izbornu propagandu smatramo nekom vrstom “diskusije”.
  • predstavljanje: Nakon nestanka neposrednog, ličnog učešća, bilo je po logici stvari neizbežno da nestane i opšta aktivna uključenost, koja je u osnovi doslednije i potpunije učešće u političkom odlučivanju. Posledica delegiranja je pojava domišljatih pojedinaca koji nude svoje usluge na ogromnom tržištu političkog predstavljanja (reprezentacije) kao plaćeni “glas naroda”. Promišljanje društvenih problema i sprovođenje političkih odluka postalo je povlastica nekolicine osoba koje su delovale u ime mnoštva ljudi. Tako su pravo na (političko) odlučivanje monopolizovali profesionalni političari, dok su građani potpuno isključeni iz politike, izuzev u momentima kada glasaju, svakih nekoliko godina, da bi izabrali svoje “predstavnike”.
  • nametanje: Očuvanje i unapređenje opšteg interesa, ako dosledno shvatimo opšti interes kao interes svih ljudi od kojih se narod sastoji, smatra se nepraktičnim i nemogućim u novoj verziji demokratije (delegirana reprezentativna demokratija). U novoj demokratiji, većina vlada u ime takozvanog “javnog interesa”. Skoro da je potpuno izostao prigovor da takozvani “javni interes“ može vrlo lako da bude u suprotnosti da interesom značajnog broja ljudi i da skoro sasvim sigurno nije u interesu svih ljudi. Postizanje opšteg dobra kroz politički proces zamenjeno je nametanjem volje većine svim građanima (stvarne ili fiktivne većine, imajući u vidu izborne sisteme kroz istoriju). Posebni interesi nekih ljudi (takozvane većine) postali su zakonito obeležje demokratije, iako je to povlačilo uništavanje načina života, a ponekad i samog života drugih ljudi (takozvanih manjina). Da bi sprovela svoju volju, “većina” je koristila i oružje, kad god bi manjina pokušala da ode svojim putem (od Amerike u XIX, do Evrope u XX veku).

Ukratko, nova verzija demokratije mogla bi se opisati kao nasilna vlast nametnuta svim ljudima u jednoj zemlji, bez pristanka mnogih od tih ljudi, a koja istovremeno vlada u ime svih tih ljudi.

Preduslovi demokratije

Nova (lažna) verzija demokratije preovladala je i postala sama suština politike u XX veku, jer su preduslovi za postojanje originalne (prave) demokratije gotovo potpuno nestali. Istorijska je činjenica da su se ideja i praksa demokratije pojavile u nekim od antičkih grčkih gradova, lokalnim skupštinama Vikinga, planinskim naseobinama u Švajcarskoj, u vladavini građana srednjevekovnih gradova i kasnije u gradskom životu Nove Engleske.

Sve ove pokušaje da se društvom upravlja demokratski karakterišu tri uslova:

  • malo: Demokratija se razvila u okviru malog entiteta i što je bila manja po obimu, demokratija je kao eksperiment bila uspešnija i bolje je funkcionisala.
  • slobodno: Gradovi u kojima su se pokušaji demokratije javljali bili su ili slobodne teritorije ili teritorije slobodnije nego okolina. Iz tog vremena je izreka “gradski vazduh slobodnije se diše”. Što je grad bio slobodniji, to je njegova vlada bila demokratskija a život u njemu ugodniji.
  • ograničeno: Ograničena teritorija i ograničena moć intervencije, usmerena samo na mali skup određenih aspekata života odlikovala je odmerene, uzdržane i nenametljive vlade u najboljim demokratskim eksperimentima.

Ove tri osobine klasične demokratije su se međusobno podržavale i jačale. Silom nametnuta ograničenja slobode u jednom gradu navela bi ljude da se presele u susedni, ili da čak osnuju novo naselje, sprečavajući time koncentraciju moći. Suvišno mešanje vladara u živote građana dovodilo je do ustanka i progona vlastodržaca kada postanu prevelika smetnja za građane.

Nestanak preduslova demokratije

Verovatno je da su sva tri navedena uslova bila ispunjena u vrlo malo slučajeva u istoriji; možda u nekim gradovima Nove Engleske u ranoj fazi kolonizacije Severne Amerike, na primer, ili u nekim planinskim naseljima u švajcarskim Alpima. Izbijanjem Prvog svetskog rata i nastupanjem sveopšte dominacije nacionalnih država, idilična slika gradskog života u malom gradu i odgovarajućoj demokratskoj praksi je potpuno nestala, bar u Evropi.

Umesto toga, novu realnost nacionalnih država odlikuju sledeći antagonizmi:

  • veliko protiv malog: Kult velikog postao je nova vera XX veka: “Veliko je lepo, više je bolje” bi mogao da bude tipičan slogan ovog vremena. Najviši neboder, najveći brod, najveći grad, najbogatija zemlja – superlativi inspirišu nacionalni ponos i propagandu, čak i onda kada su ogromne razmere donosile i ogromne probleme.
  • nasilni monopol protiv slobode: Nasilna državna monopolizacija sredstava komunikacija (radio, TV), monopolizacija teritorije (nazvana državni suverenitet), monopolizacija korišćenja moći i nasilja, monopolizacija izdavanja dozvola za obavljanje brojnih delatnosti i profesionalnih zvanja, monopolizacija internog tržišta (protekcionizam); ovo su samo neki aspekti nove verzije demokratije u XX veku.
  • apsolutno (totalno) protiv ograničenog: Centralizovana nacionalna država neprestano interveniše u svim oblastima privatnog i javnog života, zakonom reguliše sve i svašta i ima apsolutni suverenitet nad svakim i svačim na “svojoj” teritoriji. Takozvani apsolutizam kraljeva “starog režima” izgleda sasvim bezazleno u poređenju sa opsegom moći kontrole i intervencije takozvanih demokratskih država (tj. u rukama njihovih “demokratskih” gospodara) i sredstvima koja su im na raspolaganju da silom nametnu “volju većine”, u stvari – svoju volju.

Ovi novi aspekti čine praktično nemogućim opstanak demokratije kakvu Linkoln opisuje i zagovara. Njeno mesto zauzima sve jača centralizovana vlast, sa sve većom moći intervencije u svakom aspektu društvenog i privatnog života. Uprkos svemu, magičan osećaj vezan za reč demokratija je očuvan, tako da je reč i dalje u upotrebi, iako je pojam koji označava potpuno promenio oblik i sadržaj.

U suštini, nestanak preduslova demokratije je tokom XX veka doveo do nestanka klasične ograničene demokratije, zasnovane na pojedincima i malim zajednicama i njene zamene savremenom totalitarnom demokratijom zasnovanom na nacionalnim državama i ogromnim birokratijama.

Totalitarna demokratija

Totalitarna demokratija označava sistem vlasti zasnovan na nacionalnoj državi i na prećutnom prihvatanju njene svemoći. To znači:

  • ekskluzivni teritorijalni suverenitet: Država prisvaja vrhovnu moć nad svim stvarima (tj. pravo na eksproprijaciju) i nad svim ljudima (tj. pravo na nametanje) u okviru određene teritorije. Od pokoravanja američkih Indijanaca do razaranja čečenskog grada Grozni, ekskluzivni teritorijalni suverenitet označava isto: pravo države na uništenje svakog entiteta na njenoj teritoriji, koji je makar delimično nezavisan od nje.
  • ekstenzivni suverenitet u odlučivanju: Država u totalitarnoj demokratiji ima moć da interveniše u gotovo svim aspektima života ljudi u okviru svoje teritorije. Da bi opravdala ovako sveobuhvatnu moć, totalitarna demokratija propagira mit o opštoj volji kao izrazu želja i potreba većine. Preciznije rečeno, mit o opštoj volji znači sledeće: pojedinci su nula, generali su sve (generali: vojna “elita”, politička “elita”, ekonomska “elita” itd.). Moć brojeva u formi većinskog odlučivanja “daje pravo” nekolicini da nametnu svoje odluke o svemu – svima.

Na ovom mestu možda bi se trebalo setiti da su u prošlosti Sokrat i Isus Hrist, između ostalih, osuđeni na smrt voljom većine ili voljom predstavnika većine. U novijoj istoriji, velika većina podržala je fašizam, nacional-socijalizam i komunizam (da pomenemo samo najpoznatije slučajeve) ili je bila manje ili više voljan saučesnik zlodela koje je državna vlast počinila u ime većine. Tokom istorije, kada je u nečijim rukama bila velika vlast (bio to pojedinac ili organizacija) u bilo kojoj oblasti, gotovo uvek su činjeni zločini i nedela.

U drugoj polovini XX veka, mnoge države izgubile su deo svojih agresivnih manira ali i dalje ostaju velike organizacije sa monopolom moći koju koriste apsolutistički. Drugim rečima, kozmetičke promene ka liberalnijoj praksi vladanja samo prikrivaju totalitarnu demokratiju, čije se brutalno lice otkriva u kriznim situacijama i iznova potvrđuje postojanje etatističke moći na uobičajene načine: bombardovanje, razaranje i premlaćivanje.

Demokratija kao državokratija

Tokom XX veka, društvo je postepeno ugušeno jer je država napala i okupirala sav prostor koji su ljudi nekada koristili pojedinačno ili dobrovoljno saradjujući. Totalitarna demokratija je zato sinonim za demokratiju u vreme etatizma; totalitarna demokratija se može nazvati i državokratijom. Da parafraziramo Linkolna: vlast države, od države, za državu.

Glavne karakteristike totalitarne demokratije tj. državokratije, su:

  • minokratija: Lično osećanje nemoći da se politička situacija promeni glasanjem za političke partije, stvorili su kod glasača beznađe i odbojnost: sve partije govore isto a isto i rade. Velika izborna apstinencija ima za posledicu da dobro organizovana manjina može, koristeći državnu moć, da kontroliše celo društvo. Na primer, ukoliko samo 60% upisanih birača zaista i glasa, u većinskom sistemu sa dve partije 31% glasačkog tela može da nametne svoju volju na preostalih 69% glasača; a ako su u konkurenciji tri partije, 21% može potpuno da vlada zemljom. Tako svega 21% glasača može doneti jednoj partiji ogromnu parlamentarnu većinu, koja omogućava usvajanje zakona, čak i kada za to ne glasaju ni svi predstavnici same te partije. Malobrojno partijsko jezgro tako stiče moć da odlučuje i silom nametne svoje odluke svima, dok je uloga parlamenta samo da obezbedi masku “demokratičnosti” (legalno pokriće za ničim ograničeno delovanje) i paravan (zaštitu od neželjenih pogleda spolja). Dalje, američkog predsednika, čija se neverovatna moć prostire na čitav svet, može izabrati manje od 30% biračkog tela (Regana je 1980. izabralo 27%). Na izborima za predstavnike u američkom Kongresu, telu koje navodno bira većina punoletnih građana, 1978. godine je glasalo svega 35% birača. U Velikoj Britaniji 1974. godine, Radnička (Labour) partija je stekla parlamentarnu većinu sa svega 39,2% glasova. 1983. godine, Konzervativna partija je dobila 61% predstavnika Donjeg doma sa svega 43% glasova. Situacija se od tada dodatno pogoršala sa daljim padom izlaznosti i sve većom apstinencijom birača.
  • mediokratija: Totalitarnom demokratijom dominiraju lideri koje podržava i okružuje svita mediokriteta (okružuju se ljudima podaničkog mentaliteta). Posledica toga je da, pre ili kasnije, na uticajne pozicije dospevaju kompletni idioti. A kada kompletan idiot dobije veliku moć, on predstavlja ogromnu opasnost za mir i dobrobit društva (kao primer može da posluži predsednik i/ili premijer bilo koje države). Mediokritetstvo postaje pravilo, beskonačno odlaganje svega je stalna praksa, a neograničena neodgovornost jedna od privilegija koje donosi totalitarna demokratija. Sa mandatom dobijenim glasanjem kao pokrićem, političar dobija blanko ček da rasipa sve resurse i unosi haos u društvo, a da za to nikada i nikome ne odgovara.
  • birokratija: Država i političke partije koje dominiraju državom sastoje se od profesionalnih političara, ljudi čija je jedina delatnost u životu bavljenje politikom i državnom administracijom. U tome je stvarna moć, koja omogućava postojanje i neprekidno funkcionisanje totalitarne demokratije. Uloga birokrata je, jednostavno, da upravljaju ljudskim životima; oni će se staviti u službu svakoga ko im omogući da to čine, tj. svakoga ko ne dovede u pitanje njihovu egzistenciju. Birokratija je stub-nosač totalitarne demokratije.

Nakon totalitarne demokratije: poliarhija

Ekskluzivniisveobuhvatnisuverenitetdržavesve više nakrajuXXveka jepodložanpromenama. Pa ipak, i dalje nas koči prazna reč – demokratija – i zastareo sistem koji državna propaganda naziva najvećim dostignućem čovečanstva, odnosno najboljim mogućim sistemom organizacije društva.

Stvarnost je potpuno suprotna od propagande. Ova revidirana verzija demokratije, u realnosti mino-medio-biro-kratija, jednom rečju monstruozna državokratija, je zaostala i zastarela organizaciona forma, koja preživljava samo zahvaljujući inertnosti mnogih ljudi i prevari manjine (ponekad relativno brojne manjine) kojoj je u interesu da nastavi svoju parazitsku egzistenciju. Ljudi izvan državne birokratije su uglavnom nesvesni činjenice da su zarobljenici države.

Pojedincima i grupama ljudi koji žele da se pitaju, koji žele da upravljaju svojim životima, danas demokratija nudi jedan jedini odgovor: hajde da organizujemo još jedne izbore. Izbore čiji će rezultat biti neograničena vlast u rukama istih ili sličnih neodgovornih “predstavnika” naroda, izabranih od sve malobrojnije manjine i spremnih da svima nametnu još smrtonosnije zapovesti u formi zakona.

Za prevazilaženje konfuzije do koje dolazi usled krađe i zloupotrebe magične reči “demokratija” možda će biti neophodno da i samu reč odbacimo. Da bi to postigli, ne treba nam nikakva revolucija – revolucije su uvek nasilne. Potrebna je lična re-evaluacija, tiha ali temeljna preorijentacija uma, osećanja i delovanja motivisanih, svesnih, odgovornih pojedinaca i grupa takvih ljudi. Da bi bila stvarna i efektivna, demokratija mora da zadovolji neophodne uslove ograničenog obima, poštovanja individualne slobode i, iznad svega, uzdržavanja od mešanja u privatne živote ljudi čak i pod izgovorom da se to čini “u ime naroda”.

Pogodnija reč za demokratiju budućnosti je možda “poliarhija” (grčki, otprilike: mnoštvo različitih “vlasti”), jer izražava ideju koegzistencije različitosti bez sukoba. To je moguće samo ukoliko su zadovoljena pomenuta tri neophodna uslova (ograničen obim, individualna sloboda, uzdržavanje od nasilne intervencije).

Savremena demokratija, posebno predstavnička demokratija, zasniva se na dominantnoj većini i potčinjenim manjinama. Poliarhija prevazilazi sukob između većine i manjina, jer na mesto inherentnog antagonizma većine i manjine postavlja ideju prihvatanja različitosti, dostojanstva i tolerancije bilo kog entiteta koji svoju volju neće nametati drugima i time ponovo stvarati sukob.

Poliarhija vodi napuštanju ideje centralizovane države, jedne i nedeljive. To je pokret ka emancipaciji pojedinaca koji slobodno formiraju zajednice, mnogobrojne i fleksibilne. Nasuprot maksimi E pluribus unum (“iz mnoštva – jedno”) poliarhija je “iz jednog – mnoštvo”.

Poliarhija je mreža organizacija odgovarajućeg obima (najčešće malih), zasnovanih na

  • univerzalnim principima,
  • lokalnim tradicijama, i
  • specifičnim i opštim pravilima,

koje omogućavaju i potpomažu

  • oslobođenje individua: Tehnološki napredak dostignut krajem XX veka obezbeđuje ljudima slobodno vreme koje mogu da posvete građanskom životu (specifičnim zajedničkim interesima). U sprezi sa kulturnim napretkom, ovo znači da možemo da napustimo delegiranje ovih poslova profesionalnim političarima (ljudima kojima je profesija predstavljanje građana) i da svoje probleme sve više sami rešavamo. Problemi i rešenja treba da budu: a) ograničeni na ono što zanima i ima uticaja na dotične pojedince, i b) ograničeni prirodnim pravima i slobodom drugih pojedinaca. Ovo znači, na primer, da mora biti odbačen veliki broj represivnih zakona koji ograničavaju ponašanje koje se tiče pojedinca i koje nikom drugom ne šteti, dakle zakona čiji je jedini cilj da ograniči slobodu kretanja, naseljavanja i uopšte, da ograniči nenasilno delovanje ljudi.
  • oslobođenje zajednica: Zajednice nastaju dobrovoljnim povezivanjem sklonosti i nastankom bliskosti među pojedincima (koji ne moraju da budu na malom prostornom rastojanju). Jedna od uloga zajednice je da rešava probleme i nalazi rešenja: a) ograničena na ono što se tiče pripadnika dotične zajednice, i b) ograničena prirodnim pravima i slobodom drugih zajednica.

Svaka zajednica u poliarhiji mora da poštuje prava i slobodu svojih članova:

  • da je napuste: mogućnost da se jedna zajednica napusti i da se eventualno priđe drugoj, bilo gde na svetu;
  • da se razlikuju: mogućnost da neko od pravila i običaja zajednice ne poštuju, pod uslovom da time ne oštećuju nikoga;
  • da se izdvoje: mogućnost za grupu ljudi da zajedno napuste jednu zajednicu i da eventualno formiraju novu;
  • da se povezuju: mogućnost da formiraju veze sa onima koji pripadaju drugim zajednicama (na primer, kada rešavaju probleme od opšteg interesa);
  • da odrede pravila: mogućnost da odrede uslove delimične pripadnosti zajednici, tako da to ne povređuje prirodna prava ljudi (na primer pravo na slobodu kretanja, naseljavanja, delovanja u širem smislu).

Do sada su političke partije i pojedinci na različite načine pokušavali da transformišu državu i primene demokratiju. Vreme je da se prevaziđe institucija države i savremena forma demokratije. Da bi ovo ostvarili, moramo tražiti i otkriti novu paradigmu ličnog i društvenog života koja se ne zasniva na nasilju države već na oslobađanju ljudi, pojedinaca i njihovih zajednica koje omogućavaju neposredno zadovoljenje zajedničkih potreba. Neophodan uslov za to je slobodno eksperimentisanje, učenje na greškama i preuzimanje uspešnih rešenja između pojedinaca i zajednica, kako bi bilo moguće otkrivanje novih i boljih načina rešavanja starih i novih problema i kopiranje uspešnih rešenja. Na taj način će ponovo biti otvorena mogućnost razvoja čoveka i čovečanstva.


_______________________________________________________________________________________________________
Tekst “From totalitarian democracy to libertarian polyarchy” preuzet je sa sajta www.polyarchy.org. Prevod i dorada: Andrej Stanimirović
_______________________________________________________________________________________________________