Učini kako kažem, ne kako ja činim

Ako odete na neki univerzitetski kampus, gledate televiziju ili uđete u neku knjižaru, sigurno ćete sresti sledeće likove: ljude poput Al Frankena, Majkl Mura, Noama čomskog ili Ralfa Nejdera. Oni govore o čitavom nizu tema. Oni govore o afirmativnoj akciji. Oni govore o ekonomskoj pravdi. Oni govore o značaju regulacije korporacija i izbegavanju bilo kakvog petljanja i veza sa njima.

Tu su takođe i ljudi poput Hilari Klinton, Barbare Strejsend i Nensi Pelosi. Neki od ovih ljudi sa liberalne levice su u stvari na pozicijama moći i vlasti. Ako ste ikada bili u prilici da raspravljate sa njima, verovatno ste imali slično iskustvo kao ja, a to je da ovi ljudi često nastupaju sa pozom moralne superiornosti.

Drugim rečima, kada raspravljate o nekom pitanju, tema prestaje da bude to da li određena politika ima smisla. Tema postaje – ko je moralno čistiji? Ko je superiorniji u moralnom smislu? Na primer, ako osporavate njihovu ekonomsku agendu, vi ste pohlepni. To je kraj debate. Ako se radi o njihovoj ekološkoj agendi, i vi je osporavate, vi ste zagađivač. Kada se dođe do pitanja sindikata, a vi ne podržavate agendu sindikata, vi ste bezdušni – kraj diskusije. I naravno, ako osporavate kvote afirmativne akcije – vi ste rasista i zatucan čovek.

To je nešto kroz šta smo svi verovanto prošli, i ako ste bili na nekom koledž-kampusu skorije, shvatićete da ono što liberalni levičari ovih dana najviše propagiraju nije nikakva određena politika, već etika ili novi način života. Suštinski, ono što oni rade jeste da odu na koledž i govore mladim ljudima da ako zaista žele da žive moralno čistim i superiornim životom, onda treba da prihvate njihovu agendu. Ona je pravi i jedini način na koji mlađi ljudi treba da žive svoj život, i superiorna je u odnosu na materijalistički i kapitalistički načinu života o kome im govore njihovi roditelji.

To je nešto što sam vrlo često slušao. U stvari, imam rođake koji podržavaju Ralfa Nejdera i druge liberalne levičare, i na mene je delovalo otrežnjujuće dok sam ih slušao kako strasno pričaju o ovim temama, na način koji je pokazao da postoji zjapeći jaz između onoga što ovi ljudi kažu i u šta veruju, i toga kako oni žive svoje živote.

Ja sam onda odlučio da se vratim malo unazad u istoriju ideja iz 1960-ih godina. Verovatno se sećate da je ideja 60-ih godina bila da je lično političko. Drugim rečima, stvari koje činite u svom privatnom životu odražavaju vašu moralnu posvećenost ili vašu političku posvećenost cilju. Odlučio sam da sprovedem malo istraživanje i postavim ovu stvar na glavu. Pitam se, da li je političko zaista lično? Drugim rečima, da li ljudi sa liberalne levice u stvari žive u skladu sa idejama koje propagiraju nama ostalima?

Na primer, oni govore o afirmativnoj akciji, ali kada dođemo do zapošljavanja radnika, da li je oni poštuju? Kada zagovaraju da američki narod treba da plaća poreze da li oni sami plaćaju te poreze ili pak prave poreska “skrovišta” (investicije kojima se smanjuje poreska obaveza, prim. prev.) da bi izbegli te iste poreze? Oni govori o ekološkoj agendi i značaju ekoloških politika, ali kada se dođe do njihove privatne imovine, da li se oni ponašaju u skladu sa istim vrednostima?

Dozvolite mi da počnem sa jednom vrlo velikom metom a to je Majkl Mur. Majkl Mur je očigledno najveći lider liberalne levice ne univerzitetskim kampusima danas. Njegova knjiga Bele gluperde izašla je pre nekoliko godina. Da li je neko imao tu zlu sreću da čita ovu knjigu? Dobro. Ja sam odradio posao za vas – pročitao sam tu knjigu, i zaključio da je ono što ona ima da kaže vrlo zanimljivo.

Mur govori o činjenici da je Amerika preplavljena rasizmom i zatucanošću. On naprimer kaže da na poslu mi belci dobijamo najpoželjnije poslove, duplo više smo plaćeni i favorizovani putem biznisa, zbog čega imamo bolje šanse da budemo uspešniji i srećniji od drugih. Njemu je to sve vrlo jasno. Ne postoje nekakvi sporedni džepovi zatucanosti. To je široko rasporostranjen fenomen, čiji smo svi deo.

On zatim govori o svom putovanju u Los Anđeles, osećajan kakav jeste. On kaže: “sada igram igru sa samim sobom pokušavajući da štopujem koliko će vremena proći pre nego što naletim na crnog muškarca ili ženu koji su obučeni u uniformu ili sede za recepcijskim stolom – tokom moja tri poslednja putovanja u LA, štoperica se nije nikad zaustavila. Broj crnih glava je bio – nula.”

Sad, to je jedan vrlo amoralan pristup da kažete kako ćete brojati crne glave. Ali, to je vrlo često ono što se dešava sa liberalnom levicom. Kad raspravljaju o afirmatinvoj akciji, jedini način na koji mogu dokazati svoju posvećenost stvari jeste posmatranje brojeva. Zato, okrenimo se brojevima. Da li imate radnu snagu koja je dovoljno rasno diversifikovana? A ako se brojevi ne uklapaju, vi ste onda svakako rasista i zatucanko.

Majkl Mur, kao posledicu ovog gledišta, zastupa ono što on zove “agresivna afirmativna akcija”. On ne ostavlja nikakve dileme o tome u svojoj knjizi. Majkl Mur u svom najvećma propovedničkom izdanju kaže: “Ako ste belac i zaista želite da promenite stvari, zašto ne počnete od sebe samog”?

Ja sam, stoga, rešio da počnem od samog Majkl Mura. Majkl Mur voli da priča o afirmativnoj akciji. On voli da žigoše nas ostale zbog rasizma. Pogledajmo kakva je politika zapošljavanja Majkl Mura. Ovo je bio vrlo lak zadatak za analizu jer, kao što većina vas koji poznajete industriju zabave verovatno znate, ova industrija je zasnovana na objavljivanju podataka o učesnicima u projektu. Možete da saznate ko je radio na filmu, ko je radio knjigu, ko je radio neki TV šou, jednostavnim uvidom ko je naznačen ili potpisan za određenu poziciju na špici filma, koricama knjige itd. I ja sam to uradio u slučaju Majkl Mursa. Pogledajmo do kakavih sam rezultata došao.

Počevši od njegovog prvog filma Rodžer i ja osoblje je u potpunosti bilo belo. Ali, ne budimo tako strogi u ovom slučaju, pošto je on tek ulazio u biznis. Bio je u Flintu (Mičigen), i to su sve bili njegovi drugari iz belačkog kraja, tako da to mora da je bila aberacija. Drugi njegov film Ljubimci i meso, povratrak u Flint, je dokumentarac. Tu su opet bili sve belci. Kanadska slanina je bio njegov film koji ga je učinio poznatim. Na sreću, niko nije imao taj hendikep da gleda ovaj film. Svi viši saradnici koje je angažovao opet su bili belci.

Onda dolazimo do njegove televizijske serije „TV Nacija”. Skoro svi važniji saradnici su bili belci. Onda imate „Farenhajt 911”. Opet svi viši saradnici su belci, a posebno ironično u vezi ovoga je to što je Mur u Belim gluperdama, dve godine ranije, rekao: “Svi pripadnici manjina koji žele da rade na televiziji i u filmskoj industriji treba da mi pošalju svoj CV jer ja želim da ih zaposlim.” Pa, ja pretpostavljam da je to prvi film koji je on uradio posle ove knjige. Pretpostavljam da su se pomenuti CV-ji izgubili u pošti. Onda dolazi Veliki, još jedan od njegovih dokumentaraca. Opet, svi viši saradnici koji su radili na filmu su bili belci. Bowling for Columbine, slična situacija.

Kakav je ukupni skor? Ja sam utvrdio da je on zaposlio 134 ljudi od početka 90-ih da rade na njegovim filmskim projektima, dokumentarcima i knjigama. Od tih 134-oro, ukupan broj afroamerikanaca je 2! Moram da kažem još i to da sam pronašao jednog belca koji je završio afroameričke studije, tako da se možda i on računa u kvotu.

Ali, zaključak koji imam u vidu jeste da Majkl Mur koji se sa ekstremnom pompeznošću žali na to koliko smo svi rasisti i zatucani, ima apsolutno strašne rezultate kada sam treba da zaposli manjine.

Pređimo na drugu zanimljivu metu, odnosno drugo zanimljivo pitanje povezano s Majkl Murom. To je njegovo viđenje rasizma u Americi. To nije samo pitanje ko koga zapošljava i da li to čini u broju koji on smatra zadovoljavajućim. To je takođe pitanje mesta gde živimo. Da li ste znali da ako odabrete određeno mesto za život, i ispostavi se da je ono dominantno belačko, to znači da ste vi rasista i zatucan čovek? To je opet gledište koje Majkl Mur zastupa. On govori o činjenici da kad se pripadnici manjina dosele u neki kraj, svi se belci odmah odatle odsele. Rasizam je tako sveprisutan u Americi, to je realnost.

Ali, i Majkl Mur živi negde. Pre sedam godina, on se preselio u Centralnu oblast jezera Mičigen. Dakle, za vas koji ne znate geografiju, Centralna oblast Mičigena je na jezeru Torč, koje je jedno od najlepših jezera u Americi. Centralno Jezero Mičigen je na popisu Vlade SAD kao i mesta gde živimo mi ostali. Sada, imajući u vidu Murova gledišta a činjenici da to gde živimo određuje da li smo rasisti ili ne, moglo bi se zaključiti da je to neko mesto sa velikim diverzitetom stanovništva. Ali, po postojećem popisu SAD, Centralna oblast jezera Mičigen ima 25 051 stanovnika, i među njima nema ni jednog jedinog crnca! To je sjajan rezultat za Majkl Mura, zar ne?

Neko bi mogao reći da je to možda samo ekstreman slučaj koji se odnosi na jednu osobu. Uzmimo drugi primer: Ala Frankena. Al Franken ima ista gledišta kao i Majkl Mur. On kaže da su republikanci rasisti zato što se protive afirmativnoj akciji, da konzervativci “nanose štetu crnim ljudima i pomažu bogatim ljudima”. On smatra da je odsustvo diverziteta među konzervativcima znak rasizma. On lamentira nad činjenicom da kad god vidi neko okupljanje konzervativaca ili republikanaca ili korporativne Amerike, ono je dominantno belačko i to je upravo strašna, užasna stvar.

Dakle, Al Franken je u istom biznisu kao i Majkl Mur – zabavi. Opet, možete pogledati ko radi za njega. Ono što ćete naći je da Al Franken ima sličan obrazac zapošljavanja kao i Majkl Mur. Svi ljudi koje je on unajmio da rade na njegovim projektima, sa jednim izuzetkom, bili su belci. U stvari, Al Franken je unajmio 112 ljudi i samo jedan je bio Afroamerikanac. Ovo je takođe vrlo zabavna činjenica. On je napisao knjigu pre nekoliko godina koja se zove Laži i lažljivi lažovi koji ih govore. Da li je iko imao zlu sreću da čita tu knjigu? Ok. Dakle, Al Franken u toj knjizi posvećuje čitavo jedno poglavlje vrlo lakoj meti za liberale, a to je fundamentalistički koledž u Karolini po imenu Univerzitet Bob Jones. To je ono što je Franken učinio, i u tom poglavlju on govori o tome kako je neprihvatljivo da Univerzitet Bob Jones ima studentsku populaciju koja je samo 1% afroamerička. Ironija je naravno u tome što je, na osnovu samih brojki, osoblje koje radi za Al Frankena belje od studentata Bob Jones Univerziteta! To je sjajna stvar, kad malo bolje razmislite.

Porazgovarajmo sada o nekim drugim zapaljivim pitanjima kao što je “Majkl Mur i kapitalizam i korporacije”. Ovo je verovatno njegova omiljena tema, zato što Majkl Mur veruje da su korporacije bez izuzetka veliko zlo. On je rekao nebrojeno puta da misli da kapitalizam nije dobar “ni na jednom nivou”. On je nazvao kapitalizam “drugom imperijom zla”, nasuprot prvoj, Sovjetskom Savezu, koji je nestao. Još uvek nam je, dakle, preostala jedna koju moramo da porazimo. On kaže da su korporativni menadžeri zapravo “korporativni teroristi”. Ljude koji rade za Halibarton on naziva “korporativnim pljačkašima”. Halibarton, zapamtite ime te kompanije.

Mur kaže da naftne kompanije “siluju i uništavaju životnu sredinu”, i da su farmaceutske kompanije “pohlepne” i da “ubijaju ljude”. Ja pretpostavljam da je to njihov poslovni model – da ubijaju svoju potrošačku bazu. On iznova ponavlja, “ja ne posedujem ni jednu jedinu deonicu na berzi jer je to moralno pogrešno”. Ovo je opet nešto o čemu on jako voli da talambasa sve vreme na kampusima koledža. On u stvari dolazi i kaže mladim ljudima: “Vi ne želite da radite za one gore. Vi ne želite da radite za gazdu. Vi ne želite da radite za korporacije. Vi ne želite da investirate na berzi, zato što investiranjem na berzi vi učestvujete u obezvređivanju sveta. Vi eksploatišete ljude u trećem svetu i američke radnike”.

To je ono što Majkl Mur kaže na koledžima. Ono što kaže poreskoj upravi je nešto sasvim različito od toga. Vidite, Majkl Mur i njegova žena su osnovali poresko “sklonište” pre oko 15 godina kada su počeli da prave novac na filmu Rodžer i ja. To je privatna fondacija. Oni je u potpunosti kontrolišu. Fondacija nema zaposlene. Postoje samo dva člana upravnog odbora i ta dva člana su Majkl Mur i njegova žena. Fondacija je registrovana na njihovu kuću. To je jedan od primera kapitalnog dobitka koji su oni stekli prethodnih godina. To je taj anti-deoničarski Majkl Mur.

U dokumentima fondacije se mogu pročitati zanimljive stvari. Tamo nalazite Pfizer naprimer. Oni su kupovali deonice Pfizera. Mur je posedovao deonice u Šlumbergeru (Schlumberger), kompaniji koja se bavi preradom nafte. Posedovao je deonice Plemenite energije (Noble Energy), kompanije za održavanje naftovoda. Ako pogledate u donji deo desne kolone, videćete da je pre nekoliko godina Majkl Mur posedovao deonice, od svih kompanija na svetu – Halibartona! Možete li da zamislite sastanak akcionara Majkl Mura i Dika čejnija?

Poenta je u tome što Majkl Mur itekako učestvuje u berzanskom poslovanju, i to je dobra stvar. On je bogatiji čovek zahvaljujući tome. Dok ide okolo po koledžima i priča studentima: “Ne učestvujte u poslu sa onima gore”, Majkl Mur je u stvari u krevetu sa onima gore. On je osoba koja je investirala na berzi i pretstavlja itekako korporativnog investitora, nad čime inače toliko lamentira i zgražava se.

Zatim, tu je Ralf Nejder, Svetac Ralf, naravno. Ljudi na levici misle da je on možda malo preterao nekoliko puta, ali da je inače potpuno moralno čist. Barem je takva agenda. On ima isto gledište kao i Majkl Mur da su korporacije smanjile naš standard života a ponekad ugrozile i sam život. On se žali na neobuzdane špekulacije na Wall Streetu, i kaže: “ne treba da donosimo odluke zasnovane na prodaji i profitu i korporativnim kriterijumima”. Umesto toga, treba da investiramo u ono što on zove “privatna preduzeća u vlasništvu potrošača na nivou zajednice”.

Ralf Nejder govori dosta o kooperativama. On voli kooperativna preduzeća. Problem je u tome što Ralf Nejder ne investira u kooperative. Vidite, kada je Ralf Nejder učestvovao u trci za predsednika, a učestvovao je nekoliko puta, on je objavio izveštaj o svom imovinskom stanju. Ono što ti izveštaji otkrivaju jeste da Ralf Nejder nema investicije u lokalnim kooperativama, već da poseduje deonice čitavog niza mrskih korporacija. Posebno je zanimljivo da te kompanije uopšte nemaju sindikate. To su hi-tech kompanije koje veliki deo proizvodnje imaju u zemljama u razvoju “trećeg sveta”. To je zaštitnik radničke klase! On želi da drugi ljudi investiraju u kooperative, ali on sam će investirati u neku od 500 vodećih korporacija!

Ali, to nije kraj priče sa Ralf Nejderom, jer je on aktivista više od 40 godina. Vrlo zanimljivo je da kad pogledate Nejderove investicije u deonice tokom godina, kroz “poreska skrovišta” čiji je vlasnik, vi ćete naći vrlo, vrlo zanimljiv obrazac. Naprimer, 2002. godine on je podržao pravedno korišćenje autorskih prava, što je bila pozicija kompanije Verizon, u kojoj je on bio vlasnik deonica u vrednosti od 300 000 dolara. 2000. godine kada je vodio kampanju za razbijanje Microsofta, on je istovremeno držao investicije u celom tucetu konkurentskih hi-tech kompanija koje su želele da vide raspad Microsofta, jer su shvatale da bi to koristilo njihovom biznisu.

Godine 1976, on je vodio kampanju protiv Firestonea, ali je kupio deonice Goodyeara. Ovo je potpuno dokumentovano. 1973 kupio je deonice u Allied Chemical, koji proizvodi vazdušne jastuke u atomobilima, oko mesec dana pre nego što će sam početi javnu kampanju za uvođenje vazdušnih jastuka u automobile! Kada je 1970. godine vodio kamapnju protiv merdžera tiho je prodao te deonice, predviđajući naravno da će ukoliko merdžer ne prođe, zaraditi puno para.

U slučaju koji ga je učinio slavnim 1967. godine, on je vodio kamapnju protiv Dženeral Motorsa, zbog njegovog modela Korver. Međutim, nikada nikome nije priznao da je imao deonice u Fordu. U vezi ovoga je zanimljivo da je jedan reporter pronašao ovaj podatak i upitao Nejdera za komentar. Novinar je rekao: “Znate, gospodine Nejder, ja sam upravo pričao sa vašim brokerom i on mi je rekao da ste vi kupili deonice u Fordu”. Nejderovo objašnjenje je bilo da “te deonice nisu za mene. One pripadaju mojoj majci”. Pretpostavljam da je Nejderova porodica jako uključena u finansijska ulaganja.

Sledeći odeljak bih voleo da nazovem “Radnici sveta ujedinite se – negde drugde”. Tu nailazimo na Nensi Pelosi – demokratskog lidera u Kongresu1 , najvećeg prijatelja sindikata koji se da zamisliti. Ona kaže da su sindikati neophodni da bi pregovorima uspeli da obezbede za radnike dobre nadnice i uslove rada. Dobila je nagradu “Cezar čavez” Ujedinjenih sindikata farmera 2003. godine. Zapamtimo to ime – Ujedninjeni sindikati farmera. Ona je najveći primalac PAC donacija2 od strane Sindikata zaposlenih u hotelima i Sindikata restorana.

Zanimljiv je podatak da je poslednjih godina bilo nekoliko štrajkova u San Francisku, gde je ona snažno stala na stranu zaposlenih u hotelima i sindikata restorana, i vodila agresivnu kampanju za njih, a protiv drugih hotela. Naravno, ona je najpouzdaniji glas za sindikate u Kongresu.

Nensi Pelosi i njen muž nisu samo vrlo uticajni u Demokratskoj partiji, oni su i vrlo bogati. Za Nensi Pelosi svaka posvećenost stvari sindikata se okončava kad se dođe do njenog privatnog biznisa. Nensi Pelosi i njen muž poseduju vinograd u dolini Napa vredan oko 25 miliona dolara. Oni uzgajaju vrlo skupocene vrste grožđa za vrlo skupocena vina, i oni ne zapošlajvaju radnike Ujedinjenih farmerskih sindikata da beru njihovo grožđe. Ovaj dobitnik nagrade Cezar čavez zapošlajva samo ne-sindikalne radnike!

Postoji dosta sindikalizovanih ugovarača za berbu u dolini Napa i postoje druge vinarije koje ih angažuju, samo izgleda da se Pelosijevi ne nalaze među njima. Pelosijevi čak prodaju svoje grožđe vinarijama koje ne zapošljavaju sindikalne radnike. Oni su skoro investirali u dve vinarije koje takođe praktikuju zapošljavanje isključivo ne-sindikalnih radnika.

Ai, ispada da je stvar još mnogo gora. Nesni Pelosi i njen muž takođe imaju u vlasništvu lanac restorana i hotel u dolini Napa, Kalifornija. Uprkos njenoj javnoj posvećensoti sindikatima hotela i restorana, bolje vam je da ne ulazite u te sindikate, ako želite da radite za Pelosijeve, zato što ćete u tom slučaju biti otpušteni. Naprimer, oni su partneri u hotelu sa 250 zaposlenih, koji striktno odbija zapošljavanje sindikalnih radnika. Oni su među samo nekoliko vlasnika Piati-ja, lanca italijanskih restorana sa 900 zaposlenih. Opet, ako probate da uđete u sindikat dok radite za Pelosijeve u njihovom restoranu, bićete otpušteni.

Još jedna stvar vezana za Nensi Pelosi. Ne volim da se bavim njome, ali ona je vrlo izazovna. Kao što kažu u vojsci, ona je okruženje bogato metama. U slučaju Nensi Pelosi drugo važno pitanje je životna sredina. Ona uvek daje izjave da ekologija nije pitanje za javnu debatu već etičko i vrednosno pitanje. Što je lepši način da kažete: “ja volim životnu sredinu, ali ne kad se njena zaštita tiče mog sopstvenog biznisa”. Malo ljudi se seća da su 1996. godine Nensi Pelosi i njen muž, sa još deset svojih prijatelja poželeli da izgrade golf teren i kantri klub na periferiji San Hozea, Kalifornija – kantri klub “Corde Valle”. U želji da dobiju dozvolu da grade na tih 275 akri zemlje, morali su da ispoštuju vrlo striktnu lokalnu ekološku regulaciju. Sada su jezerska kornjača i prugasti kalifornijski gušter ugrožene vrste i vrlo, vrlo su rasprostranjeni na tih 275 akri gde su Pelosijevi želeli da grade.

Oni su postigli sporazum sa lokalnim regulatorima da sagrade golf terene, ali da iskopaju mala jezerca i da stvore prirodne uslove za opstanak ovih ugroženih vrsta.

Naravno, oni su sagradili terene za golf. Otvoreni su 2000-te. Ako želite da se pridružite, članarina je 250 000 dolara. Ali, nikad nisu sproveli zahteve ekološke regulacije. Nikad nisu iskopali ta veštačka jezerca neophodna ugroženim vrstama. Tokom sedam godina oni nisu sastavili ni jedan izveštaj o stanju životne sredine koji zahteva kalifornijska Komisija za ribolov i divljinu (Fish and Wildlife Commission). 2004. godine izveštaj o poštovanju obaveza zaštite životne sredine, donet od strane lokalne zajednice našao je čitav niz ekoloških problema na golf terenima Pelosijevih.

Setite se da za Nensi Pelosi njena posvećensot životnoj sredini nije političko pitanje, već stvar etike i vrednosnog opredeljenja. Šta to u praktičnom smislu znači? Da li su oni okrenuli list i sagradili obećano stanište ugroženih vrsta i zadovoljili ekološke standarde? Ne, oni su rešili problem na staromodniji način: unajmili su lobiste i izdejstvovali da se ekološke regulacije promene. Tako da ako odete u kantri klub CordeValle danas, to je vrlo lep teren za golf, ali tu nema veštačkih jezeraca. Tu neće biti ugroženih vrsta a Pelosijevi izgleda da uopšte nisu nesrećni zbog toga.

Ima još jedna osoba, neka vrsta liberalnog korifeja u američkom Senatu, a to je Ted Kenedi. Ako postoji neka stvar koju Ted Kenedi prosto obožava, onda su to porezi. U sopstvenim očima, on je neka vrsta Robin Huda u američkom Senatu. On će ukrasti od bogatih i dati siromašnima. On govori o smanjenjima poreza kao poklonu i zlatnom rudniku za bogataše. On podržava porez na nasledstvo u ime socijalne pravde i kaže da bi njegovo ukidanje donelo korist milijarderima. On misli da je to vrlo jednostavna stvar.

To je ono što Ted Kenedi kaže o porezima. Ali, kakvi su rezultati Teda Kenedija kao poreskog platiše? Ted Kenedi je naravno milioner. Pomislili biste da će porezi na nasledstvo zakačiti i njega. Kako stoji stvar s tim? Realnost je da su Kenedijevi oformili na desetine trustova širom sveta da bi izbegli plaćanje istog onog poreza za koji nam Ted kaže da je važno plaćati ga u ime socijalne pravde: poreza na nasledstvo. Posebno je ironično da je dugo vremena njihov najveći komad imovine Merchandise Mart, konglomerat nekretnina. Kada su odlučili da oforme trust, gde su ga locirali? Želi li neko da pogađa? Florida? Kalifornija? Delaver?

Kenedijevi su locirali Mechandise Mart, sa više od 600 miliona dolara, na pacifičkom ostrvu Fidži. Da li je Ted Kenedi ikada bio na Fidžiju? Mislim da ne postoje nikakvi dokazi da je bio. Ali, oni su izabrali Fidži zato da bi izbegli gnjavažu od strane IRS3 kakva vam nužno sledi ako formirate trust u Sjedinjenim Državama.

Danas je stvarnost da Ted Kenedi prima novac od trustova osnivanih više puta, od 1926, 1936, 1978, 1987 i 1997, i naravno svi ovi trustovi su osnovani da bi se izbeglo plaćanje poreza na nasledstvo.

Šta ovo znači u praktičnom smislu? Dozvolite mi da vam objasnim slikovito. Ted Kenedi podržava porez na naslestvo od 49%. Dakle, 49% svega što zaradite ide državi posle vaše smrti. Sada, koliko Kenedijevi plaćaju? Kenedijevi su transferisali 300 miliona dolara – i to po njihovim sopstvenim podacima – dakle, preneli su 300 miliona sa jedne generacije na drugu, i od toga, oni su platili 132 000 dolara poreza! Da li je to blizu 49%? U stvari, to je oko 0,04%. Kenedijevi, kao i drugi ljudi sa levice vole ideju plaćanja poreza, ali za druge. Kad se radi o njima samima – nisu toliko zainteresovani.

Ko još ima poverenja u trustove? Osobe koje podržavaju poreze na nekretnine i kažu da su oni važni iz razloga socijalne pravde, ali sami osnivaju trustove da izbegnu plaćanje tih poreza. Dakle, Džordž Soroš, Ralf Nejder, Naom čomski. Noam čomski je posebno zanimljiv. Ovaj samodeklarisani radikalni socijalista je osnovao trust da bi izbegao plaćanje poreza, iako je usvojoj knjizi osudio sve trustove. Ja samo kontaktirao čomskog putem imejla. Ruku na srce, on mi je uredno odgovorio, a ja sam ga pitao: “Kako možete mirne savesti da osuđujete bogate ljude što izbegavaju poreze kad vi sami radite to isto?”. Njegovo objašnjenje je bilo: “Ne izvinjavam se nikome što stavljam na stranu novac za svoju decu i unuke”. Za jednog radikalnog socijalistu ovo zvuči prilično buržoaski, zar ne?

Ja sam mu rekao: “čekajte, pa to je smešna tvrdnja. Zašto biste vi bili različiti od bilo kog drugog roditelja?”. Njegov odgovor je bio da je u njegovom slučaju to u redu jer on i njegova porodica “pokušavaju da pomognu ljudima koji pate”. Drugim rečima, u redu je kad on izbegava da plati porez, ali ne i kad to radimo mi ostali.

Ima još jedna stvar u vezi Teda Kenedija koja je važna i mimo toga što je zabavna, a reč je o temi “Ted Kenedi i zabrana nošenja oružja”. To je važno pitanje za njega već decenijama. On želi strogu zabranu ručnog naouružanja. Traži ograničenja nošenja svih pištolja i kratkih cevi. Njegovo gledište je da oružje ne čini ljude bezbednijim. Vi mislite da vas štiti, ali ono to u stvari ne čini.

Pre nekoliko godina, telohranitelj Teda Kenedija je bio uhapšen na Kapitol Hilu. To nije privuklo puno pažnje medija. Telohranitelj je pokušao da uđe zgradu Senata i uhvaćen je sa neregistrovanim oružjem, uključujući ručni pištolj, dva kratka automata i 146 okvira municije.

Objašnjenje iz Kenedijeve kancelarije? Njegov portparol je rekao: “Senatorova prva briga je bilo napuštanje grada sa odgovarajućim obezbeđenjem”. Naravno, ja sam siguran da bi se sa dva kratka automata svako osećao bezbednije. Praktički gledano, Ted Kenedi nam saopštava da on misli da ono u šta inače veruje, prestaje da važi kad treba da se primeni na njega samog.

Hipokrizija je sastavni deo ljudske prirode. Ako postavimo visoke standarde za sebe same, mi ćemo povremeno svojim ponašanjem prekršiti te standarde. Konzervativci, kao i svako drugi, povremeno ispoljavaju hipokriziju. Postoji političar odan porodičnim vrednostima za koga se ispostavi da vara svoju ženu. Postoji slučaj Ruš Limboa i Oksitocina, ili Bil Beneta i kockanja. Svi ovi slučajevi su bili viđeni kao primer jaza između onog što ljudi govore i onoga kako se ponašaju u realnosti.

Ali, postoji fundamentalna razlika između konzervativne i liberalne hipokrizije. Pomislite na konzervativce koji su napustili svoje principe: Ruša Limboa, Bila Beneta ili političara koji je prevario ženu. Ti ljudi će reći da je to bila dramatična greška, da je to povredilo njih i njihovu porodicu. Drugim rečima, bilo je loše to što su izdali svoje principe. Poenta je u tome što su konzervativni principi neka vrsta ležećeg policajca na prometnom putu. Neće vam se uvek svideti što su oni tu. Mogu vas iritirati i napraviti neprijatnost. Ali, oni su tu da vas zaštite i učine vam život boljim, i to pokazuje iskustvo.

Ali, teško ćete naći konzervativca ogrezlog u hipokriziju i koji će profitirati upravo zbog toga, ili uprkos tome.

Zanimljivo, ali sa liberalima je potpuno suprotna stvar. Liberalni hipokriti vrlo često unapređuju svoje živote kad upražnajvaju hipokriziju. Naprimer, Majkl Muru je mnogo bolje zato što, umesto da u skladu sa svojom retorikom izbegava korporacije, zarađuje pare investirajući u njih. Ted Kenedi se oseća bezbednijim zato što ima naoružanog telohranitelja, umesto da šeta sam okolo.

Poenta je u tome što su liberalni principi često loši po vas. Oni vam oduzimaju prava, slobodu i ugoržavaju vaše blagostanje. Na kraju dana, ono što nam ova hipokrizija po kazuje nije samo lični moralni sunovrat ikona liberalne levice, već i nešto o njihovim idejama, a to je da kad se radi o stvarima do kojih im je u životu najviše stalo ljudi sa liberalne levice ne poveravaju te stvari svojim idejama.

Piter Švajcer

Prevod: Ivan Janković

  1. Predsednik Kongresa posle najnovije pobede demokrata na izborima. Dolazi iz države Kalifornija.  []
  2. Pac – „Public Action Committee“, drugo ime za ono što se kolokvijalno zove lobi.  []
  3. IRS – „Internal Servise Revenue“, američka poreska uprava.  []