Anatomija države (IV)

Čega se država boji

Ono čega se država najviše boji, naravno, to je svaka pretnja njenoj moći i postojanju. Država može da nestane na dva osnovna načina: (a) osvajanjem od strane druge države, ili (b) kroz revolucionarnu pobunu njenih podanika – ukratko, ratom ili revolucijom. Rat i revolucija, kao dve osnovne pretnje, uvek podstiču vladare na najveće napore i najjaču propagandu prema građanima. Kao što je ranije rečeno, na svaki način treba mobilisati ljude da brane državu verujući da brane same sebe. Obmana postaje očigledna kada se vrši regrutovanje i onih koji odbijaju da se „brane“ i koji su prema tome prisiljeni da se pridruže državnoj vojničkoj družini. Podrazumeva se da njima nije dozvoljena „odbrana“ od „njihove sopstvene“ države.

Sila države dostiže svoj maksimum u ratu. Pod parolama “odbrane” i “vanrednog stanja” uvodi se tiranija kojoj bi se građani otvoreno suprotstavili u doba mira. Rat tako ima mnoge prednosti za državu i zaista svi moderni ratovi ostavili su zaraćenim narodima u nasledstvo povećani teret države na društvo. Dalje, rat državi nudi primamljive šanse da zauzme novu teritoriju na kojoj može da sprovodi monopol sile. Randolf Born je svakako bio u pravu kada je pisao “rat je zdrav za državu”, iako bilo koju konkretnu državu rat može da dovede kako do zdravlja tako i do smrtonosnih povreda.1

Možemo da testiramo hipotezu da je država mnogo više zainteresovana da zaštiti samu sebe nego svoje podanike tako što ćemo postaviti sledeće pitanje: Koju vrstu zločina država više progoni i kažnjava – one protiv pojedinih građana ili one protiv sebe? Najteži zločini u skoro svakoj državi nisu napadi na građane i njihovu imovinu, već ugrožavanje same države, na primer izdaja, dezertiranje, izbegavanje mobilizacije, subverzija i zavera, atentat, kao i ekonomski zločini kao što su falsifikovanje novca i izbegavanje plaćanja poreza. Uporedimo žestinu sa kojom se progoni čovek koji napadne policajca sa pažnjom koju država poklanja napadu na običnog građanina. Pa ipak, to što država stavlja najveći prioritet na sopstvenu zaštitu od građana, iz nekog nepoznatog razloga malom broju ljudi izgleda nespojivo sa pretpostavljnim raison d’etredržave.2

Kako se države odnose međusobno

Pošto je zemljina površina podeljena između država, međudržavni odnosi svakako troše značajan deo raspoloživog vremena i energije države. Prirodna sklonost države je da širi svoju moć, a izvan države ovo širenje znači osvajanje nove teritorije. Izuzev u slučaju da na toj teritoriji nema države ili stanovništva, takvo širenje uključuje i sukob interesa vladara dotičnih država. U jednom trenutku, samo jedna vlast može imati monopol sile na jednoj teritoriji. Potpunu kontrolu nad jednom teritorijom država X može steći samo ako iz nje prethodno odstrani državu Y. Iako je rat rizičan, države će mu u svako doba biti sklone, osim za vreme kratkih perioda mira i pregrupisanja saveza i koalicija između država.

Videli smo da je pokušaj da se država ograniči na “unutrašnjem” ili “domaćem” planu, između XVII i XIX veka dostigao svoj najrazvijeniji oblik u konstitucionalizmu. Pandan ovome na “spoljnom” ili “međunarodnom” planu je razvoj “međunarodnog prava”, naročito u formi “pravila rata” i “prava neutralnih zemalja”.3 U vreme nastanka, delovi međunarodnog prava bili su potpuno privatni, nastali iz potrebe trgovaca da svuda zaštite svoju imovinu i sudski rešavaju sukobe. Primeri su Zakon admiraliteta i Trgovački zakon. Ali čak i državna pravila nastala su i primenjivana dobrovoljno, bez potrebe za međunarodnom super-državom. Namera “zakona rata” bila je da razaranje, kao posledicu međudržavnog sukoba ograniči na sam državni aparat i da tako zaštiti nedužnu “civilnu” javnost od ratnog uništenja i klanice. Razvoj prava neutralnih zemalja imao je za cilj da zaštiti privatno civilno međunarodno poslovanje, čak i sa “neprijateljskim” zemljama, od konfiskacije od strane jedne od zaraćenih strana. Glavni cilj, prema tome, bio je da se postave granice svakom ratu i naročito da se ograniči razorni uticaj na građane neutralnih, pa čak i zaraćenih država.

Pravnik F.J.P. Vil bajkovito opisuje “civilizovano ratovanje” koje je upražnjavano u Italiji u XV veku:

[B]ogati građani i trgovci srednjevekovne Italije bili su previše zauzeti zarađivanjem i uživanjem u životu da bi oni sami podnosili teškoće i opasnosti ratovanja. Zato su ustanovili praksu unajmljivanja plaćenika da za njih ratuju, a pošto su bili štedljivi poslovni ljudi, otpuštali su svoje plaćenike onog trenutka kada im njihove usluge više nisu bile potrebne. Dakle, za svaku ratnu kampanju trebalo je uvek iznova angažovati ljude i stvoriti armiju. … Prvi put u istoriji, vojna služba je postala razumno i relativno bezopasno zanimanje. Generali tog doba su komandovali pokretima svojih vojski, često sa izuzetnom veštinom, ali kada bi jedan stekao prednost, njegov protivnik se ili povlačio ili predavao. Poštovano je pravilo da se grad može pustošiti samo ukoliko je pružio otpor. Imunitet se uvek mogao kupiti plaćanjem otkupa. … Prirodna posledica bila je da se nijedan grad nije branio, jer je bilo očigledno da je gradska vlast koja nije u stanju da odbrani svoje građane sama sebe lišila njihove pokornosti. Civili nisu imali razloga da se boje rata, koji je bio briga samo profesionalnih vojnika.4

Skoro potpunu zaštićenost civila od ratova koje je vodila država u Evropi XVII veka ovako opisuje Nef:

Čak i poštanske pošiljke nisu mogle zadugo biti zaustavljane tokom rata. Pisma su putovala bez cenzure, sa slobodom koja zadivljuje um dvadesetog veka. … Građani zaraćenih nacija razgovarali su kada se sretnu, a kada se nisu mogli sresti, razmenjivali su pisma, ne kao protivnici već kao prijatelji. Skoro da uopšte nije postojala savremena zamisao da … su građani neprijateljske države delimično odgovorni za agresivne postupke njihovih vladara. Ni sukobljeni vladari nisu pokazivali nikakvu čvrstu nameru da prekinu komunikacije sa podanicima neprijatelja. Stara inkvizitorska praksa špijuniranja u vezi sa religijom nestajala je i nije bilo ni pomisli o sličnom nadgledanju političkih ili ekonomskih komunikacija. Pasoši su nastali kao način da se obezbedi sigurnost u doba rata. Tokom većeg dela XVIII veka Evopljanin je retko odlučivao da otkaže put u stranu zemlju s kojom je njegova bila u ratu.5

A trgovina je smatrana korisnom za obe strane koje u njoj učestvuju. U XVIII veku ratovanje je velikim delom bilo u ravnoteži sa “trgovinom sa neprijateljem”.6

Meru u kojoj su države prekršile pravila civilizovanog ratovanja u XX veku ne treba opširno opisivati. U savremeno doba totalnog rata kombinovanog sa tehnologijom potpunog uništenja, sama ideja ograničavanja rata na pripadnike državnog aparata zvuči slabije i zastarelije nego originalni ustav SAD.

Kada države nisu u ratu, sporazumi su često neophodni da bi se sukobi održali na minimumu. Jedno učenje koje je začudo steklo široko odobravanje je navodna “nepovredivost sporazuma”. Ovaj pojam tretira se kao pandan “nepovredivosti ugovora”. U stvari, sporazum i pravi ugovor nemaju ništa zajedničko. Ugovor prenosi, na precizan način, prava na privatnu svojinu. Pošto vlast ni u kom preciznom smislu ne “poseduje” svoju teritoriju, nikakav sporazum koji sklopi ne prenosi prava na svojinu. Ako, na primer g. Džons proda ili pokloni svoju zemlju g. Smitu, Džonsov naslednik ne može legitimno da napadne Smitovog naslednika i da tvrdi da je zemlja po pravdi njegova. Pravo na svojinu je već preneseno. Ugovor Džonsa starijeg automatski važi i za Džonsa mlađeg, jer je stariji već preneo svojinu. Džons mlađi stoga ne može polagati pravo svojine. Džons mlađi može da poseduje samo ono što nasledi od Džonsa starijeg, a Džons stariji može mu zaveštati samo svojinu koju još uvek poseduje. Međutim ako u jednom trenutku državna vlast recimo Ruritanije bude naterana ili čak podmićena od strane državne vlasti Valdavije da preda deo svoje teritorije, apsurdna je tvrdnja da vlasti ili stanovnici dve zemlje nikada neće moći da zahtevaju ponovno ujedinjenje Ruritanije na temelju nepovredivosti sporazuma. Ni ljude ni zemlju severozapadne Ruritanije ne poseduje ni jedna ni druga vlast. Posledica je da jedna vlast svakako ne može nečim iz prošlosti – nekakvim sporazumom – obavezati neku kasniju vlast. Revolucionarna vlast koja svrgne kralja Ruritanije tešlo da bi mogla biti smatrana odgovornom za njegova dela ili dugove, jer vlast, za razliku od deteta, nije “naslednik” svojine prethodnika.


Istorija kao borba između sile države i sile društva

Kao što su dva osnovna i međusobno isključiva odnosa između ljudi miroljubiva saradnja i nasilno iskorišćavanje, proizvodnja i otimačina, tako se istorija ljudske vrste, posebno ekonomska istorija, može sagledati kao sukob ova dva principa. S jedne strane je kreativna proizvodnja, miroljubiva razmena i saradnja. S druge su nasilje i otimačina. Albert Džej Nok izabrao je odgovarajuća imena za sukobljene sile: “sila društva” i “sila države”.7 Sila društva je čovekova vlast nad prirodom, saradnja u transformaciji prirodnih resursa i saznanje o zakonima prirode, na korist svih učesnika. Sila društva je pobeda nad prirodom, kvalitet života koji postižu ljudi koji učestvuju u međusobnoj razmeni. Sila države, kao što smo videli, to je nasilno i parazitsko otimanje proizvedenog – iscrpljivanje društva u korist neproduktivnih (u stvari kontraproduktivnih) vladara. Dok je sila društva moć nad prirodom, sila države je vlast nad čovekom. Kroz istoriju, čovekova produktivna i kreativna moć uvek je iznova pronalazila nove načine da transformiše prirodu na dobrobit čoveka. U takvim vremenima sila društva nadjačavala je silu države i uticaj države na društvo značajno je smanjivan. Ali pre ili kasnije, država je jačala i širila se, iznova sakatila i prisvajala silu društva.8 Ako je period od XVII do XIX veka u mnogim zapadnim zemljama vreme jačanja sile društva i posledičnog napretka slobode, mira i materijalnog blagostanja, dvadeseti vek bio je pre svega vreme narastajuće sile države – i posledičnog povratka u ropstvo, rat i razaranje.9

U ovo naše vreme ljudska rasa ponovo se suočava sa rastućom moći države – sada naoružane rezultatima čovekove kreativnosti, prisvojenim i deformisanim za svoje svrhe. U prethodnim stolećima ljudi su pokušali da postave ustavna i druga ograničenja države, ali su svi pokušaji propali. Nijedan od brojnih oblika koje je država uzela tokom stoleća, nijedan od isprobanih koncepata i institucija nije uspeo da zadrži vlast pod kontrolom. Problem države očigledno je još uvek daleko od rešenja. Ako će se ikada doći do konačnog rešenja pitanja države, možda treba krenuti sasvim novim pravcem istraživanja.10

Marej Rotbard

Prevod: Andrej Stanimirović

  1. Videli smo da je za državu ključna podrška intelektualaca – podrška državi protiv dve akutne pretnje. U tom smislu, o ulozi američkih intelektualaca u ulasku Amerike u Prvi svetski rat, videti Randolf Born, “Rat i intelektualci” (Randolph Bourne, “The War and the Intellectuals,” in: The History of a Literary Radical and Other Papers, New York: S.A. Russell, 1956) str. 205–22. Prema Bornu, uobičajeni način na koji intelektualci pridobijaju podršku građana za postupke države je da svaku diskusiju kanališu unutar granica osnovne državne politike i da obeshrabre svaku temeljnu ili opštu kritiku ove osnovne matrice.  []
  2. Kao što to Menken kaže svojim originalnim stilom:

    Ova banda (“izrabljivači od kojih se vlast sastoji”) je takoreći vakcinisana protiv kazne. Ni njene najveće pljačke, čak i kada je očigledno da je jedini motiv privatna dobit, ne moraju biti kažnjene po zakonu. Još od prvih dana Republike, manje od nekoliko desetina njenih članova bili su oterani sa vlasti a svega nekoliko opskurnih pomagača je oterano u zatvor. Broj zatvorenika u zatvoru u Atlanti i Levenvortu osuđenih zbog pobune protiv malverzacija vlasti je uvek deset puta veći nego broj državnih službenika osuđenih zbog nasilja nad poreskim obveznicima radi sticanja lične koristi. Menken, Menkenov izbor (Mencken, A Mencken Chrestomathy) str. 147–48.

    Za rečit i zabavan opis nedostatka zaštite pojedinca od narušavanja njegove slobode od strane njegovih “zaštitnika”, videti Menken, “Priroda slobode” (H.L. Mencken, “The Nature of Liberty,” in: Prejudices: A Selection, New York: Vintage Books, 1958) str. 138–43.

    []

  3. Ovo treba razlikovati od savremenog međunarodnog prava, koje naglasak stavlja na najveće moguće širenje rata kroz konstrukcije kao što je “kolektivna bezbednost”.  []
  4. Vil, Napredak u varvarstvo (F.J.P. Veale, Advance to Barbarism, Appleton, Wis.: C.C. Nelson, 1953) str. 63. Slično tome, profesor Nef piše o Don Karlosovom ratu vođenom u Italiji između Francuske, Španije i Sardinije s jedne i Austrije s druge strane, u XVIII veku:

    [T]okom opsade Milana od strane saveznika, kao i nekoliko nedelja kasnije kod Parme … sukobljene armije vodile su žestoke bitke izvan gradova. Nigde stanovništvo nije podržavalo ni jednu ni drugu stranu. Jedino su se plašili prodora vojnika u grad i pljačke. Pokazalo se da je strah bez osnova. U Parmi su se građani popeli na zidine da posmatraju bitku na otvorenom prostoru izvan grada. Džon Nef, Rat i napredak ljudi (John U. Nef, War and Human Progress, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1950) str. 158. Takođe videti Hofman Nikerson, Može li se ograničiti rat? (Hoffman Nickerson, Can We Limit War?, New York: Frederick A. Stoke, 1934)  []

  5. Nef, Rat i napredak ljudi (Nef, War and Human Progress) str. 162.  []
  6. Isto, str. 161. O liderima američke revolucije i njihovom zagovaranju trgovine sa neprijateljem, videti Džozef Dorfman, Ekonomski um u američkoj civilizaciji (Joseph Dorfman, The Economic Mind in American Civilization, New York: Viking Press, 1946, vol. 1) str. 210–11.  []
  7. O pojmovima sile države i sile društva videti Albert Nok, Država, naš neprijatelj (Albert J. Nock, Our Enemy the State, Caldwell, Idaho: Caxton Printers, 1946). Takođe videti Nok, Sećanja suvišnog čoveka (Albert J. Nock, Memoirs of a Superfluous Man, New York: Harpers, 1943) i Frank Hodorov, Uspon i pad društva (Frank Chodorov, The Rise and Fall of Society, New York: Devin-Adair, 1959).  []
  8. Tokom neprekidnog širenja ili sužavanja, država uvek osigurava kontrolu nad određenim ključnim “komandnim mestima” u privredi i društvu. Ova komandna mesta obuhvataju monopol na silu, monopol na konačnu sudsku moć, komunikacione i saobraćajne kanale (pošta, putevi, reke, vazdušni koridori), vodu za navodnjavanje u orijentalnim despotijama i obrazovanje – da bi se oblikovala uverenja budućih građana. U modernoj privredi, novac je kritično komandno mesto. []
  9. Karl Marks skoro otvoreno zagovara ovaj parazitski proces “narastanja”, kada kaže da se socijalizam mora utemeljiti preotimanjem kapitala prvobitno akumuliranog u kapitalizmu.  []
  10. Neophodni sastojak rešenja mora biti raskidanje saveza između intelektualaca i države, stvaranjem centara intelektualnog istraživanja i obrazovanja nezavisnih od države. Kristofer Doson primećuje da su veliki intelektualni pokreti renesanse i prosvetiteljstva postignuti radom izvan a ponekad i protiv etabliranih univerziteta. Nezavisni univerziteti bili su rasadnici novih ideja. Videti Kristofer Doson, Kriza zapadnog obrazovanja (Christopher Dawson, The Crisis of Western Education, New York: Sheed and Ward, 1961). []