Ekonomske i političke slobode

Cilj ovog rada jeste da se ispita odnos ekonomskih i političkih sloboda. Da bi ovaj odnos bio sagledan u adekvatnoj perspektivi neophodno je prvo problematizovati pitanje slobode uopšte pa tek onda odgovoriti na pitanje postojanja takozvanih „ekonomskih“ sloboda. Pozitivan odgovor na ovo pitanje pretpostavlja njihovu eksplikaciju i određenje. Ispunjenjem ovih zadatka stvoriće se preduslovi za razumevanje odnosa između dva aspekta slobode. Time će se postaviti okviri osnovne teze ovoga rada po kojoj je postojanje ekonomskih sloboda neophodno ne samo za postizanje ekonomskog blagostanja već i za stvaranje slobodnog društva na duže staze. Na taj način će se istaći značaj ekonomske sfere slobode koji je bio često zanemarivan.

Uvod

Posle kraha koncepta „države blagostanja“ koji je dominirao dobrim delom prošlog veka u zemljama zapadnih demokratija, postalo je jasno da je neophodna izvesna ili čak potpuna revizija dotadašnjeg preovlađujućeg koncepta ekonomske politike. Ova revizija je podrazumevala ponovno uzimanje u obzir i vraćanje na stanovišta onih filozofa i ekonomista koji su branili ideje liberalizma i u vreme kada su one bile krajnje nepopularne.1 Ipak, nedovoljno razumevanje značaja ekonomskih sloboda ostalo je u velikoj meri prisutno. Kao po inerciji (prouzrokovanoj jakom tradicijom socijalističkih ideja) negiran je ekonomski aspekt slobode njenim smeštanjem u delokrug politike. Odvajanjem pitanja slobode od pitanje ekonomskog privređivanja ekonomija postaje samo puka tehnika „planera“. Ekonomija postaje podsistem politike. Loše ekonomske posledice ovog identiteta nisu osetile samo ekonomije pojedinih zemalja. Posledice ovog modernog preokreta najviše su se odrazile na slobodu pojedinca.

Tako je ovaj istorijski tok koji opisuje sve veći porast „demokratičnosti“, pa samim tim „ravnopravnosti“ i „jednakosti“ zapravo kao svoju posledicu imao suženje polja sloboda pojedinaca. Vođen „modernim“ idejama „slobode“ on je imao za cilj da dovede do što demokratskijeg i slobodnijeg društva. Njegov paradoks (koji je počivao na određenom vrednosno nabijenom shvatanju demokratije) se sastojao u tome što je on upravo u najvećoj meri proizvodio posledice suprotne onim koje su prvobitno bile proklamovane kao cilj.

Time je odnos pojmova „sloboda“, „demokratija“ ili „politička sloboda“ postao još više teorijski ali i praktično značajan. Ispostavilo se da međuodnos između „demokratije“ i „slobode“ nije tako jednostavan niti jednoznačan, da ovi pojmovi ne samo da nisu identični (mada se uobičajeno tako shvataju), već da u velikoj meri mogu biti u neskladu jedni sa drugima. I ne samo to, ispostavilo se da postoji pozitivan uticaj „ekonomskih sloboda“ na „političke slobode“ i „demokratiju“ ali da obratan put od „demokratije“ i s njom povezanih „političkih sloboda“ ne vodi ka „ekonomskim slobodama“. Što je najgore, on ne vodi uopšte ka slobodnijem društvu.

Ovaj zaključak nameće pitanje mesta koje „ekonomske slobode“ mogu da imaju u jednom društvu. Šta je konstituens ekonomskih sloboda, šta je to što zahvaljujući njima pomaže očuvanju slobode kao takve?

(I) Sloboda „po sebi“, distinkcija privatnog i javnog

Za nekog ko drži do osnovnih liberalnih shvatanja i stavova postojanje „ekonomskih sloboda“ je neproblematično. Stoga je opravdano pitanje čemu još na ovom mestu dokazivanje njihove posebitosti i egzistencije. Postoje dva razloga za ovaj ovakav postupak. Prvi je čisto teorijske prirode. Naime, osnovno pravilo svakog naučno- teorijskog prisupa jeste da u najvećoj meri opravda upotrebu određenih pojmova2 koji se koriste u nekoj analizi.3 Drugi razlog se sastoji u tome da nije zgoreg više puta ponoviti i obrazložiti određene pojmove koji se nedovoljno tačno razumevaju. To tim više što je uticaj raznih ideja (socijalisičkog beckground-a) toliko jak i toliko poguban za pitanje slobode uopšte da je ovakav postupak u potpunosti opravdan i gotovo nužan. Magija reči „pravda“, „jednakost“, „ravnopranost“ je toliko jaka, privlačna i istrajavajuća da su ljudi zbog njih spremni da žrtvuju i svoju sopstvenu slobodu.4

Individualna i „kolektivna“ sloboda

Liberali najviše drže do onoga što se zove individualna ili lična sloboda. Ovakvu slobodu po njima bi trebala svaka država ili njena vlada da štiti. Međutim, kao što bez problema prihvataju ličnu slobodu kao imperativ i apriori slobodnog društva oni ne smatraju da je moguće braniti ideju o „kolektivnim“ ili pak „grupnim“ slobodama.

Zahtev za „kolektivnim“ pravima pretpostavlja određeni zamišljeni kolektiv koji kao „subjekt“ izvorno poseduje slobodu pa onda logički i prava koja se pozicioniraju u okviru te slobode. Međutim, slobodan može biti samo pojedinac, a grupa slobodnih pojedinaca sačinjavaju slobodnu grupu, narod. Dakle, narod je slobodan ukoliko su slobodni pojedinci. Ni više ni manje. Zahtev za slobodnom grupom podrazumeva nedozvoljenu pretvaranje kolektiviteta u individualitet. Šta to zapravo znači? Ako neko sebe smatra pripadnikom određene grupe, i, ako se on dakle poistovećuje sa „grupom“, on pretpostavlja da je tim činom ali i činom drugih članova te grupe ona konstituisana kao posebna „opšta“ individua. Takav imaginarni entitet bi onda tražio „individualna“ prava i slobode tj. prava i slobode grupe po uzoru na slobodu realno egzistirajućeg pojedinca. Često se ovaj zahtev za slobodom grupe formuliše sledećim sintagmama „sloboda za narod“, „sloboda za moju grupu“ itd. Glavni problem ovakve koncepcije sastoji se zapravo u tome što za razliku od realno postojećeg pojedinca „grupa“ postoji samo na imaginativnom planu. Svaki od njenih članova pridaje određeno značenje svojoj grupi a da ono kao takvo ne postoji kao samostalni subjekt odlučivanja ili delovanja već samo kroz svoje predstavnike. Uvek se zapravo pretpostavlja ono što „grupa želi“, tj, ono što „mi želimo“. U tom „mi“ nestaje pojedinac tako značajan za svakog liberala. Postoji samo neko „uopšteno nešto“ koje određuje „moju“ akciju i „moje“ mišljenje. Ako „grupno mišljenje“ – šta god ono bilo- određuje moje mišljenje i delovanje da li ovde može biti reči o slobodi pojedinca ili slobodi uopšte? Po mišljenju Isaije Berlina iza zahteva za slobodom nalazi se zapravo želja za „statusom i razumevanjem, koja se zatim dalje brka s pojmom društvenog samousmeravanja, gde sopstvo koje treba osloboditi nije više pojedinac već „društvena celina“…“ a to „…omogućuje ljudima da tvrde kako ih potčinjavanje vlasti oligarha ili diktatora u nekom smislu oslobađa“.5 Ljudi tada u stvari zadovoljavaju svoju potrebu za statusom i priznanjem ali time ne postaju nužno i slobodni.

Zapravo, taj „oslobodilački faktor“ pod izgovorom brige za „našu stvar“, naš „kolektiv“, „grupu“ – koju bi opet trebalo da tumači i reprezentuje nekakav platonovski vladar-filozof – nedozvoljeno se upliće i narušava sferu individualne slobode. Liberali su skeptični spram ovakvih podrazumevanih kolektivnih entiteta. Ukoliko sloboda postoji, ona postoji samo kroz mišljenje i delovanje pojedinca a ne grupe ili kolektiva.

Pozitivno i negativno shvatanje slobode

Pozicioniranje slobode na individualnom planu pretpostavlja i njeno dalje određenje. U opticaju su dva shvatanja slobode, mada će se iz daljeg izlaganja videti da zapravo postoji samo jedno njeno opravdano shvatanje. Liberali su pristalice ideje „negativne slobode“. Njihovi protivnici (razni autoritarci, totalitaristi i dr.) na ovaj ili onaj način zagovaraju koncept „pozitivne slobode“.

Hajek negativnu slobodu shvata kao „odsustvo prinude“.6 Berlin pak kao „slobodu od“.7 I kod jednog i kod drugog reč sloboda se pozitivno ne određuje preko bilo kog posebnog sadržaja već se ostavlja samo prazno mesto koje može svaki pojedinac da ispuni svojim mišljenjem i radnjama na način koji je njemu prihvatljiv.

Problem sa ovakvim shvatanjem slobode proizilazi iz problema slobode uopšte, tj. pitanja njene granice. Jer, sve dok se konkretnije ne pozabavi ovim pitanjem eksplikativna moć „negativnog“ određenja slobode deluje veoma jasno i prihvatljivo. Toliko jasno da bi ga čak i neki zagovornici autoritarnih shvatanja mogli prihvatiti. Jer, ukoliko se polje slobode odredi preusko – kako je to između ostalih predlaže na isvestan način Džon Rols – pa se kao njegov domen definiše najnužniji posed pojedinca ali ne i institucija privatnog vlasništva kao takva, onda se zapravo ne može govoriti o slobodi pojedinca jer je sveprožimajuća država već preuzela najveći deo njegove slobode u svoj isključivi posed. Sa druge strane, ako se ovo polje odredi preširoko, u tom smislu da je sve što pojedinac može zamisliti kao svoje njemu i legitimno pripada onda sloboda ovako shvaćene privatnosti sama sebe ukida – jer sloboda je moguća samo pod određenim granicama – i vodi ka anarhiji.8

Zbog toga negativno shvatanje slobode ima jedan dodatak. Pojedinac je slobodan da čini ono što smatra da treba da čini pod uslovom da tim činom ne remeti i ugrožava polje slobode drugog pojedinca. Ali i država takođe ne sme da se meša u zagarantovano polje slobode pojedinca. Dakle, individualna sloboda preko njenog negativnog određenja biva zaštićena podjednako od ugrožavanja od strane drugih pojedinaca i države.

Sada je neophodno da se individualno polje slobode bliže odredi. Da bi se to učinilo nephodno je uvesti u razmatranje razlikovanje privatnog i javnog preko koga se može razumeti i liberalno shvatanje države. Po ovoj koncepciji postoji određen segment ljudskog mišljenja, delovanja, i osećanja koji je isključivo svojina pojedinca u koju niko bez izričitog pristanka njenog vlasnika ne može da se meša a da ne bude sprecen od strane države. Sve ono što se tiče slobode pojedinca tj. njegove privatne sfere ne treba da bude predmet arbitrarne odluke nekog drugog (bilo drugog pojedinca ili države). Ova sfera može biti ispunjena svim onim do čega je stalo samom pojedincu. To može biti njegovo poslovanje, njegovi pogledi na svet (religiozni, filozofski), njegova seksualna opredeljenja itd.

Sa druge strane, sferu javnog čini onaj segment o kome se može odlučivati o zajedničkim stvarima zajedno ili pojedinačno pod uslovom legalnosti i pod uslovom univerzalnosti norme.9 Ukoliko je sfera individualne slobode konstitucionalno zaštićena odlučivanje o pitanjima koja ne ulaze u okvir ovako definisane slobode ne predstavlja pretnju za nju. Štaviše, sfera javnosti postaje polje različitih mišljenja i interesa u kome se može odlučivati demokratskom procedurom.10 A pošto je polje slobode konstitucionalno zaštićeno jasno je da ovakvom procedurom – donošenjem raznih zakona i odluka – nije u teorijskom smislu ugroženo.11

Ali liberali su skeptični kada se priča o „modernim“ zahtevima za mnogovrsnim „novim“ slobodama i pravima. Neki od njih smatraju da ovakvo definisanje polja slobode nužno uvodi u razmatranje pitanje standardizacije (preko zakona ili čak ustava) onih prava i sloboda koje za njih ne pripadaju individualnom polju slobode već potiču od iluzije zasnovane na potrebi uvođenja prava i sloboda grupa. Međutum, upravo pomenuta distinkcija omogućava da se ovo pitanje razjasni. Nemešanjem u stvari koje se tiču privatne sfere jednog pojedinca a ne jedne grupe ili kolektiva se ne ugrožava ideja individualne slobode. Naprotiv, ona se na ovaj način afirmiše jer omogućava odupiranje „tiraniji većine“ koja pokušava da štiti svoje poglede na svet i norme delovanja tako što će ih u najboljem kolektivističkom maniru ispostaviti pojedincu kao račun koji on mora da plati (na jedan ili drugi način…). Pojedinac je slobodan da čini šta god hoće sa svojim životom sve dok ne ugrožava druge. Tako na primer ukoliko nekoga neko prisiljava da se ponaša, misli i sledi ono što mu taj neko drugi nameće (bilo preko raznih vrsta ucena ili primenom sile) kao „pogodan“ i „primeren“ način ponašanja i mišljenja onda je sasvim opravdano da država preko svog aparata stane u odbranu ovako narušene slobode pojedinca. Ali to nikako ne znači da će država u tom slučaju braniti i štititi nekakavo pravo i slobodu „ugrožene“ grupe. Problem nastaje kada se na nivou javne sfere (kroz parlament) odluči o izglasavanju zakona koji štiti prava određene grupe i na taj način omogući „pozitivna diskriminacija“ tj. „priznavanje prava i sloboda“ jedne grupe na račun polja individualne slobode pojedinca. Takva zakonska rešenja mogu na primer u sebi da uključe prednost pri zapošljavanju za pripadnike ove grupe koja će obavezivati kako javna preduzeća tako i privatna. U tom slučaju se vrši prinudno mešanje u sferu slobode drugih pojedinaca na račun preferisanja određene „grupe“.12

Dakle, država ima nekakvog odnosa spram sfere privatnog samo u slučaju njegove zaštite. Ona štiti slobodu od „prinude“ koja znači nedozvoljeno uplitanje u privatnu sferu pojedinaca. „Prinuda“ se vrši kada se ne pravi čvrsta razliku između privatnog i javnog.13 Ovde je bitno napraviti oštru razliku između prinude u smislu upada vlasti u zaštićeni domen slobode pojedinca, i “prinude” kao pritiska okolnosti izvan ljudske kontrole koje takođe mogu imati strašne posledice po pojedinca. Bitno je naglasiti da nije svako osujećenje mojih želja prinuda, kao što ni svaki moj opravdani zahtev nije pravo. Ako vlast spreči pojedinca da uloži kapital u neki biznis (recimo regulacijom putem koje daje ekskluzivno pravo obavljanja nekog posla jednoj ili grupi firmi) onda je to prinuda. Ali, ako vlada ukine pravo na socijalnu pomoć nekoj grupi, onda to nije prinuda, već naprotiv, eliminisanje prinude, jer je redistribucija dohotka na kojoj je tobožnje “pravo” na socijalnu pomoć bilo zasnovano, u stvari predstavljala prinudu. Ako me (privatni) poslodavac uceni nižom platom, onda to nije prinuda zato što njemu na raspolagnju ne stoje zakonska (prisilna) sredstva da me spreči da nađem drugi posao. Njegova “ucena” je zapravo nepristajanje na dobrovoljnu razmenu pod uslovima koje ja želim, pa bi zakonska zabrana takve ucene predstavljala prinudu (kao i naredba meni da radim pod njegovim uslovima). Međutim, ako me uceni poslodavac u državnoj ekonomiji, gde on ima zakonski monopol na zapošljavanje, onda je tu reč o prinudi. Prinuda kao nasilje pojedinca nad drugim pojedincem nije mnogo kontroverzna, problem je što među mnogim teoretičarima postoji konfuzija između prinude vlasti i “prinude” okolnosti.

Sa druge strane postoji i „pozitivni“ koncept slobode koji Isaija Berlin naziva „sloboda za“.14 Po takvom shvatanju pojedinac je slobodan samo u meri u kojoj mu to dozvoljava neko drugi. U takvoj situaciji pojedinac ne polazi od sebe, svojih želja, potreba i ciljeva koje je sam definisao i koje može legitimno da ostvari već mu te želje, potrebe postavlja neko drugi. Kako to kaže Miroslav Prokopijević „„sloboda za“ predstavlja direktnu negaciju ideje slobode, jer iziskuje od pojedinca da čine tačno određene stvari, da sledi ciljeve koje je neko drugi odredio.“15 Zapravo u ovom slučaju i nije reč u slobodi u pravom smislu jer postoji nelegitimno uplitanje u sferu individualne slobode pojedinca. Jer ako se prihvati ideja individualne slobode – koja u sebi uključuje razne komponente ili aspekte slobode svako mešanje neke druge ili treće strane u ovu oblast života pojedinaca nije dozvoljeno. Pošto pozitivno shvatanje slobode ne pravi razliku između privatnog i javnog opravdano je izvući zaključak da ono i ne prihvata koncept individualne slobode insistirajući na principijelnom spoju ili nerazlikovanju privatnog i javnog. Time ovo shvatanje postaje okvir svih autoritarnih i totalitarnih koncepata shvatanja (ne)slobode.

Mera uticaja vlade u sferu slobode pojedinca ovde je tematizovana kroz pitanja o vrstama slobode. Ono što se kao konsekvenca ova dva pristupa u tumačenju slobode može izvesti jeste određeno shvatanje države. U slučaju „negativne“ države prisutna je njena ideja kao „noćnog čuvara“ individualne slobode, ili kao „minimalna država“. Koncept „pozitivne slobode“ zagovara ideju što veće uloge države kroz sveprožimajuću regulaciju. U pitanju je dakle „maksimalna država“ koja je svoje istorijsko uobličenje našla u raznim autoritarnim i totalitarnim porecima.

Postoje li „ekonomske“ slobode?

Prihvatanjem negativnog koncepta slobode kao njenog jedino opravdanog određenja – kako u teorijskom smislu tako i u smislu onoga što proizilazi njegovom primenom u sferi društvenog zbivanja i organizovanja – postavlja se pitanje karaktera same strukture slobode. Negativni pojam slobode preko distinkcije privatnog i javnog upućuje na zaključak po kome se sloboda može shvatiti samo kao jedinstvena i nedeljiva. Ne postoji više različitih sloboda koje bi se onda mogle rangirati po različitim kriterijumima i okolnostima. Za ljude je bitno da mogu da obavljaju svoje poslove kako žele, da misle na ovaj ili onaj način sve dok time ne ugrožavaju druge ljude. Na njima je da eksploatišu u većoj ili manjoj meri neki pojedinačan aspekt svoje slobode. Bitno je da to ne radi neko drugi umesto njih. Sloboda se stoga ispoljava samo kroz različite aspekte. Ovi razni aspekti se često razumevaju kao različite slobode. U tome se i krije zabluda koja proizvodi tako često degradiranje ekonomskih sloboda.

Jedan razlog nipodaštavanja važnosti ekonomskih sloboda može se naći u gledištu koje smatra da je polje ekonomije samo stvar tehnike i da zbog toga, dobro obučeni ekonomista-planer može „pametnom“ redistribucjom sredstva da obezbedi blagostanje. Takav stav je u stvari pretpostavljao da je u oblasti ekonomije moguće u potpunosti sračunati i predvideti sve posledice i faktore u igri i na taj način postići maksimalnu ekonomsku unčinkovitost tj. dobit.16 Motivi ovakvog nipodaštavanja slobode mogu se naći u tome što su ljudi mislili da „odričući se slobode u onome što jesu ili što treba da budu manje značajni aspekti naših života, dobijamo veću slobodu u onome što se zove negovanje viših vrednosti. Ljudi koji se gnušaju ideje političke diktature na ovoj osnovi bučno se zalažu za diktatora na ekonomskom polju.“17 Takva razmišljanja su implicirala kreiranje „lestvice“ sloboda čiji je kriterijum bio značaj za određene (trenutne) ciljeve koje su kreatori ove lestvice postavljali (besklasno društvo, welfare state). U takvom rangiranju, ekonomskim slobodama se zapravo negiralo postojanje na taj način što se njihov delokrug video samo u onome što pripada području samovolje planera. „Posednici“ ekonomske slobode tako postaju samo kreatori planske privrede a ne slobodne individue kojima ona inherentno pripada.

Međutim, „Sloboda u ekonomskom uređenju sama po sebi je komponenta slobode u širem smislu, te je time cilj po sebi.“ govorio je Milton Fridman.18 Koliko god to bilo za ljude neuobičajeno i opšte neprihvatljivo, ekonomske slobode su par exellence slobode i moraju biti zaštićene poput političkih i građanskih sloboda. To iskustvo (ne)slobode u svom ekonomskom ispoljavanju Fridman potkrepljuje sledećim primerima:

„Građanin Velike Britanije koji posle Drugog svetskog rata nije smeo da provede godišnji odmor u SAD zbog kontrole kursa nije bio ništa manje lišen osnovne slobode nego građanin SAD kome je, zbog političkih uverenja, uskraćena prilika da provede godišnji odmor u Rusiji. Prvo je bilo tobože ekonomsko ograničenje slobode, drugo političko, a u stvari nema bitne razlike.“ Ili pak: „Građanin SAD koji je bio zakonom prinuđen da izdvoji oko deset procenta svog dohotka za određenu vrstu penzijskog staža koji je vlada nametnula, lišen je odgovarajućeg dela vlastite slobode. Kako teško ovo lišavanje može da izgleda, vidi se iz sličnosti sa lišavanjem religijske slobode, koju bi svi smatrali kao „građansku“ ili „političku“ pre nego „ekonomsku“, koju je dramatično prikazala jedna epizoda sa farmerima iz sekte Amiša. Prinudne fedralne programe za penzionere ova grupa smatra za kršenje njihove lične individualne slobode i odbija da plati poreze ili da dobije povlastice. Zbog toga su ima na licitaciji prodavali stoku da bi se namirili doprinosi za socijalno osiguranje. Istini za volju, možda je malo onih koji prinudno penzijsko osiguranje smatraju za lišavanje slobode, ali onaj ko veruje u slobodu ne broji pristalice“.

Ovi navodi na najpregnantniji način pokazuju koliko je pogrešno bilo razumevano polje ekonomije i značaja koje ono ima za život pojedinca. Država se i u jednom i u drugom slučaju nedozvoljeno umešala u sferu slobode pojedinca. Pod izgovorom opšteg intresa („zaštita domaće privrede i kursa“, „socijalna sigurnost za sve“) vrši se uplitanje u privatnu sferu na taj način što se neki njeni segmenti premaštaju u polje javnog odlučivanja. Tako se nije smatralo da ekonomske slobode, poput verskih ili seksualnih sloboda, pripadaju privatnoj već javnoj sferi. Ukoliko bi na primer neki vladin službenik u nekoj demokratskoj zemlji uvredio nekog pojedinca na verskoj osnovi to bi odmah prouzrokovalo njegovu smenu, javnu osudu i reakciju tužioca dok bi plan jednog političkog demagoga i člana vlade za oporezivanje legalno i legitimno stečenog imetka i dobiti pojedinaca od strane države bio velikodušno prihvaćen pod izgovorom „ujednačavanja“, „ravnopravnosti“ među ljudima. To je česta praksa demokratskih zemalja.

Međutim, ne samo da ekonomske slobode pripadaju slobodi u „širem smislu“ već one – mada ne u logičkom smislu – vremenski prethode drugim slobodama. Zbog toga se može reći da one pretstavljaju temelj drugim aspektima ispoljavanja slobode. Jer, ukoliko nema ekonomskih sloboda (a videće se kasnije šta se pod tim tačno podrazumeva) ne može biti ni drugih sloboda. Ukoliko polje privatnosti u sebe ne uključuje ekonomski aspekt ispoljavanja slobode ne može se govoriti da je neko u pravom smislu slobodan, ili da bar poseduje osnovnu pretpostavku celokupne slobode. Jer u koliko individua ne može da se brine o sopstvenoj egzistenciji na način koji sama želi – što uključuje svojevoljno planiranje ekonomskih aktivnosti radi preživljavanja – i ukoliko mu je pri tome ukinuta svaka sloboda izbora, zato što o ekonomiji i zapošljavanju misli neko drugi, takva individua je krajnje neslobodna. Nad njom se zapravo vrši prikrivena ili otvorena ucena i u takvoj situaciji čovek nema osnovnu pretpostavku slobode – da može sam da se bori za svoju egzistenciju i preživljanje. I mada ne postoji rangiranje aspekata slobode, treba ponovo istaći, u vremenskom smislu ekonomske slobode prethode drugim slobodama.

Ni jedno polje sloboda nije važnije od drugog zbog toga što je sloboda jedinstvena i nedeljiva. Ali su ekonomske slobode a priori svekolike slobode.19

Ontološke pretpostavke ekonomske slobode

Da bi ekonomska sloboda mogla da se ostvari neophodni su određeni uslovi koji je čine mogućim. To su: privatna vlasnička prava, sloboda ugovora i niski porezi.20 U jačem smislu kao još opštiji preduslov za slobodno društvo uopšte uzima se postojanje konstitucionalne demokratije koja je u stanju da bude garant kako privatnog vlasništva i slobode ugovaranja tako i podelu vlasti i vladavinu prava. Kao slabiji ali i dalje opšti uslov uzima se postojanje minimalnog delokruga pravne države koja može da garantuje slobodno ekonomsko poslovanje (ali ne nužno slobodu u drugim aspektima). Ovi uslovi predstavljaju zapravo ontološke pretpostavke ekonomske slobode. Privatna vlasnička prava garantuju onom ko ih poseduje određenu samostalnost u odnosu na druge pojedince i državu u celini. Sloboda ugovora omogućava slobodnu razmenu na tržištu i na taj način i sama čini jedan od preduslova slobodnog tržišta. Niski porezi pak, upućuju na koncept minimalne države koja oporezuje svoje stanovništvo samo u onoj nužnoj meri koja je potrebna za njeno funkcionisanje. U društvima u kojima su zastupljene komandne ekonomije nedostaju ovi uslovi. U takvim društvima sprega politike i ekonomije je veoma jaka i tamo ne postoje ekonomske ( i druge) slobode.

Pored ovih osnovnih preduslova ekonomskih sloboda neophodno je uvesti još neke njihove činioce na osnovu kojih je moguće njihovo procenjivanje. Renomirana institucija Heritage foundation bavi se (pored drugih) procenom i merenjem stanja ekonomskih sloboda u svetu. U njenim godišnjim analizama procenjuju se sledeći činioci ekonomskih sloboda:

  • trgovina, fiskalno opterećenje,
  • vladin intervencionizam,
  • monetarna politika,
  • strane investicije,
  • bankarstvo/finansije,
  • plate/cene,
  • vlasnička prava,
  • regulacija i
  • crno tržište.21

Tek se sagledavanjem svih ovih elemenata može reći koliki je nivo ekonomskih sloboda prisutan u jednoj zemlji.

(II) Ekonomske i političke slobode

Pošto je dato određenje ekonomskih sloboda neophodno je dati odgovor na pitanje njihovog odnosa spram drugih sfera sloboda, u ovom slučaju pre svega prema političkoj slobodi. Na prvom mestu važno je odgovoriti na pitanje zašto se posmatra baš odnos između političke i ekonomske sfere sloboda? Zašto se na primer ne posmatra odnos između ekonomskih i verskih sloboda? Odgovor se nalazi u činjenici da kada se govori o političkim slobodama pre svega se misli na onaj značaj koje one imaju u kreiranju modernih demokratskih poredaka.

Jedna pogrešna predstava demokratije

Borba za demokratska i slobodna uređenja u najvećoj meri je bila rukovođena interesom za politička prava i slobode. Smatralo se da je u pravom smislu reči slobodno samo ono društvo u kome postoji visok stepen političkih sloboda. Iako se ne poriče značaj i potreba političkih sloboda za formiranje slobodnog i demokratskog društva iz svega što je dosada rečeno može se izvući zaključak po kome političke slobode iako predstavljaju nužan uslov slobodnog društva nikako nisu njegov dovoljan uslov. To zapravo znači da nije samo dovoljno imati političke slobode koje podrazumevaju slobodne i fer izbore, slobodno udruživanje građana u partije i političke organizacije itd, da bi jedno društvo bilo slobodno. Za takvo društvo se može reći da je više ili manje demokratsko jer prihvata osnovne postulate demokratije i demokratskog odlučivanja ali je diskutabilno da li bi se u pravom smislu moglo reći da je slobodno.

Za ovako shvatanje političkih sloboda odgovorna je jedna pogrešna predstava demokratije. Kako se ona često naivno prihvata, idealizovana slika demokratije predstavlja zapravo izraz jednog ubeđenja po kome je moguće ostvariti apsolutnu slobodu i potpunu ravnopravnost ljudi. U korenu takve predstave zapravo leži nešto što je suprotno konstitucionalnoj demokratiji – pogrešan stav po kome demokratija znači „da svako radi šta god mu je volja“- a što predstavlja put u anarhiju. Ovo se najbolje vidi kada se demokratija nađe u opasnosti pred nekakvom antidemokratskom i antiliberalnom pretnjom. U tom slučaju se zagovornici ovako shvaćene demokratije zalažu za tolerenciju spram činilaca i aktera ove pretnje. Njihova vizija demokratije jeste zapravo vizija društva u kome su svi ravnopravni i jednaki bez obzira kako se ponašaju i kakve stavove iznose.22

Tako demokratija, šta god to zapravo značilo, postaje cilj sam po sebi kome sve mora biti podređeno. Sadržina ovog pojma se obogaćuje izvan užeg značenja vladavine većine.23 Njemu se pridaje demagogija potpune jednakosti ljudi, zalaganje za afirmaciju koncepta kolektivnih prava itd. Tako se malo po malo i faktički prekoračuje uski i neophodni pojam demokratije i političkih sloboda na uštrb – po pravilu – sfere ekonomskih sloboda. Međutim, to zapravo i ne treba mnogo da čudi jer upravo svu ovu novu sadržinsku dopunu koju prihvataju i sprovode u delo politički demagozi neko mora da plati, a to je, kako se čini, najlakše moguće postići sve većim povećanjem upliva države u sferu ekonomije.

Ali ova sadržinska dopuna se ne nalazi u izvornom određenju demokratije kao vladavine većine. U tom smisluje je ova vrsta vladavine (ili specifične vrste odlučivanja) ispražnjena kako od pozitivnih tako i od negativno vrednosno nabijenih određenja. Demokratija kao „vladavina većine“ može da završi i u tiraniji ili u socijalističkom društvu ukoliko nisu prisutni drugi uslovi. Pod tim se pre svega misli na konstitucionalno definisanje granice odlučivanja u okviru javne sfere. Ukoliko je konstitucionalno zaštićeno polje ličnih sloboda (u smislu kako su one ranije u ovom radu određene) demokratija ne može da predstavlja pretnju po slobodu.24 U tom slučaju su stvorene osnovne pretpostavke vladavine prava koja počiva na uvažavanju individualnih sloboda. Sfera demokratskog odlučivanja ostaje ograničena samo na sferu javnog.

Sva ova ukazivanja na jedno ekstremno poimanje demokratije imaju zapravo za cij da relativizuju pojmove kao što su političke slobode, demokratija, ravnopravnost itd. radi stvaranja uravnoteženije slike celine problema slobodnog društva. Ovim se nikako ne želi prenebregnuti vrednost političkih sloboda i demokratije za slobodno društvo već samo istaći da oni predstavljaju samo jedan segment priče o njemu koji se valjano ne može racionalizovati bez uvažavanja polja ličnih sloboda (u koje spadaju i ekonomske slobode kao što je rečeno). Stara i istinita grčka izreka ton pan meron25 duh je ovih stavova.

Odnosi ekonomskih i političkih sloboda

Sada je moguće konkretnije se pozabaviti međusobnim odnosom političkih i ekonomskih sloboda. Već pomenuto razlikovanje privatnog i javnog omogućava razumevanje njihovog odnosa. Pošto potpadaju pod širi pojam slobode uopšte one predstavljaju zajedno sa drugim slobodama vrednost po sebi koje u jednoj državi moraju biti zaštićene od strane te iste države. Time se zapravo želi istaći njihov podjednaki značaj za jedno slobodno društvo.

Dalje, u jednom slobodnom društvu one nisu nužno inkompatibilne već zajedno mogu doprineti povećanju slobode u jednom društvu. Na primeru zemalja i sistema u kojima se razlika između privatnog i javnog relativizuje ekonomske slobode se smanjuju i ukidaju bez obzira što postoji visok stepen političkih sloboda. Sa druge strane, ni postojanje samo ekonomskih sloboda iako nužan uslov za formiranje slobodnog društva nije i njegov dovoljan uslov. To znači da se iz činjenice pristunosti zadovoljavajućeg stepena ekonomskih sloboda u jednoj zemlji ne može dedukovati zaključak da je ta zemlja zahvaljujući samo toj činjenici slobodna u celini.

Zapravo u postojećim državama sveta postoje, kako to vidi Miroslav Prokopijević, četiri relacije između političkih i ekonomskih sloboda:

  • zemlja sa ekonomskim i političkim slobodama – zemlje zapadnih demokratija
  • zemlje sa ekonomskim bez političkih sloboda ( Tajvan, Južna Koreja…)
  • zemlje bez ekonomskih sa političkim slobodama (Rolsova koncepcija)
  • zemlje bez ekonomskih i bez političlkih sloboda (komunističke diktature).26

Ova podela pokazuje da su zemlje u kojima su podjednako prisutne i političke i ekonomske slobode zapravo najrazvijenije zemlje zapadne demokratije. Međutim, pored ovoga ova podela može da pomogne u razumevanju još jedne bitne stvari. Naime, na osnovu nje se može tvrditi da demokratija nije ni nužan ni dovoljan uslov slobodnog tržišta.27 Ovo prvo zbog toga što postoji mnogo ekonomski prosperitetnih zemalja u kojima postoji slobodno tržište a koje nisu demokratske, a drugo jer takođe postoji mnogo zemalja koje su demokratske ali nisu ekonomski prosperitetne niti slobodne.28 Dakle, na prvi pogled paradoksalan zaključak da demokratija sama po sebi ne vodi ka slobodnijem društvu već upravo obratno, upućuje na veliki značaj koje ima ekonomska sfera slobode za stvaranje slobodnog društva uopšte. Zapravo može se reći da demokratija i slobodno tržište uzeti zasebno vode različitim smerovima. Dok demokratija zbog same svoje prirode – ukoliko nije konstitucionalno oraničena – proizvodi još nestabilnije i neslobodnije društvo, dotle slobodno tržište inicira obratni smer, ono prirodno vodi ka demokratskom poretku. Na duže staze je slobodno tržište prirodni put ka demokratiji i slobodnom društvu.

Faktičko stanje u pogledu vrsta država prisutnih danas u svetu upućuje na ovakav zaključak. Međutim, postoji i unutrašnje objašnjenje ovakvih odnosa političkih sloboda (i demokratije) i ekonomskih sloboda. Ova tvrdnja se može potkrepiti sa tri argumenta:

  • argument na osnovu uticaja slobodnog tržišta na razvoj slobodnog društva,29
  • argument na osnovu opadajuće granične stope zamene dobara,30
  • argument na osnovu značaja privatnog vlasništva za razvoj demokratskog društva.31

Po prvom argumentu tržište na dva načina predstavlja okrilje slobode. Ono to čini na neposredan način tako što omogućava slobodnu i dobrovoljnu razmenu pojedinaca. Ono to čini na posredan način tako što omogućava razdvajanje političke i ekonomske moći i tako postiže unapređenje i odbranu političkih sloboda. Identifikacije ekonomske i političke moći predstavlja veliku opasnost za svako slobodno društvo. Friedman primećuje32 da je količina političke moći konstantna i teži da se centralizuje pa je zbog toga postojanje posebne i odvojene ekonomske moći u jednom društvu korisno jer inače „ako se ekonomska moć pridruži političkoj moći, koncentracija izgleda skoro neizbežna.“ i sa druge strane „ako se ekonomska moć drži odvojeno od političke moći, ona može da posluži kao kočnica i protivteža političkoj moći.“ Odvajanjem ove dve moći dakle, proizvodi se dodatni mehanizam zaštite poredka slobode jednog društva.

To čini zbog toga što tržište svojom sopstvenom logikom – a ne nekim njemu stranim motivima i vrednostima – uspeva da zaštiti slobodu pojedinca. U slobodnom tržištu dobit je od primarne važnosti. Na prvom mestu, dobit omogućuje da se akteri tržišne utakmice ne povode za nekim drugim razlozima koji idu van tržišnih. U takvoj situaciji, ukoliko je proizvod dobar on će naći svoga kupca bez obzira na to ko je osoba koja ga je ponudila i proizvela, kako ona misli i šta ona radi. Tržište ima svoju logiku koja se razlikuje od drugih sfera života i zbog toga ono predstavlja prirodnu protivtežu politčkoj sferi (i moći). Fridmanov primer holivudske crne liste pokazuje kako je tržište omogućilo da „nepodobni“ scenaristi (komunisti koji su bili na ovoj tajnoj listi) dobiju zaposlenje i na taj način zarade za život. U društvima gde postoji jaka sprega politike i ekonomije ne bi se mogla zamisliti ovakva situacija. Drugi Fridmanov primer pokazuje da tržište potpomože slobodu pojedinaca da „zastupaju i otvoreno propagiraju radikalne promene u strukturi društva – sve dok se zastupanje ograniče na ubeđivanje i ne uključuje silu ili druge oblike prinude.“33 Pošto u slobodnom društvu koje počiva na tržišnoj privredi postoje mnoge privatne štamparije, mediji, organizacije, pa i sami privatnici (kao mecene na primer) koje mogu biti zastupnici određenih radikalnih stavova i mišljenja, moguće je očekivati da će pojedinac koji želi da objavi ili štampa neko svoje razmišljanje (koje zagovara radikalne promene) naći pokrovitelja za ovaj svoj poduhvat. Taj pokrovitelj može finansirati takav projekat bilo iz čistog komercijalnih razloga (iako nužno ne mora da podržava ideje koje se tu propagiraju) bilo zbog toga što su mu bliske takve ideje. Moguće je čak da projekat sam po sebi nije isplativ ali da pokrovitelj želi da se on sprovede iz sebi znanih razloga34 . To u netržištnim privredama nije moguće zbog toga što postoji centralizacija moći pa je sve u jednim rukama. Takav bi se takav pojedinac u takvom društvu najverovatnije našao u zatvoru. Sa druge strane, u netržišnim privredama sa društvenim vlasništvom nema institucije privatnih pokrovitelja ili mecena, polje pokroviteljstva pripada isključivo svemoćnoj državi.

Dakle, tržište ne samo da „nevidljivom rukom“ reguliše slobodu kretanja ljudi, kapitala, roba i usluga, već ono potpomaže i političke slobode upravo na osnovu vlastite logike koja ide za onim što se može prodati.

Drugi argument polazi od jednog u osnovi plauzabilnog gledišta. On kaže da će društvo sa ekonomskim slobodama (dakle institucijom privatnog vlastništva, slobodne razmene, kretanja roba i kapitala itd) i sve većim postignutim stepenom blagostanja početi da teži ka drugim vrednostima koje mu nisu pristupačne. Preduslov za ovaj argument jeste da u takvim društvima ne postoji sprega politike i ekonomije, odnosno da bez obzira na autoritarnu prirodu takvog društva postoji njihova odvojenost. Konkretnije, argument kaže da „što je nekog dobra više njegova relativna vrednost opada, kao što istovremeno raste vrednost dobra koje postoji u manjim količinama.“35 To zapravo znači da bez obzira na početnu vrednost nekog dobra (koja može biti veoma visoka) činjenicom povećanja njegove količine do te mere da ono postane stvar komotnog korišćenja i raspolaganja ono gubi na svojoj vrednosti u odnosu na ona dobra koja se trenutno ne poseduju a za koja se zna da postoje i koja su zbog nečega poželjna. U ovom slučaju argument kaže da kada se ljudima „donekle popune džepovi, onda njihovo dalje punjenje ima manju težinu od dolaska do nekih elementarnih političkih i građanskiih prava.“36

Treći pak argument polazi od osnovnog svojstva i uslova ekonomske slobode – privatnog vlasništva. Privatno vlasništvo omogućava sledeće stvari. Prvo, u društvima bez privatnog vlasništva pojedinci se ponašaju i osećaju neslobodnim i nesamostalnim. U takvim društvima postoji paternalistička država koja stvara ropski duh svojih podanika. Takva država i takvi pojedinci ne predstavljaju preduslove slobodnog i demokratskog društva. Sa druge strane, upravo privatno vlasništvo omogućava stvaranje slobodnih pojedinaca: „samo su ljudi sa stepenom sigurnosti u odnosu na državu u mogućnosti da učestvuju bez straha, i samostalno u demokratskim dogovaranjima.“37 Tek takvi ljudi mogu doprineti razvoju slobodnog društva u kome se poštuju individualna prava i slobode i koje se može nazvati demokratskim.

Drugo, privatno vlasništvo omogućava kreiranje civilnog društva kao srednjeg „nivoa između vlade i individue“.38 Tim se postiže ona društvena raznovrstnost koja nije pristutna u sistemima gde ne postoji privatna svojina. Ova raznovrsnost dodatno doprinosi stvaranju društva mnogovrsnih interesa koji dodatno doprinose decentralizaciji moći. Takvi interesi se onda mogu profilisati u sistemu konstitucionalne demokratije.

Tako dakle, dok prvi argument polazi od tržišta kao toposa sloboda, drugi argument polazi od ekonomske logike koja kaže da ono čega trenutno nema i što nije pristupačno više vredi, treći argument polazi od osnovnog preduslova izgradnje slobodnog društva – odsustva straha. Sva tri argumenta su važna i odlučujuća za uviđanje značaja ekonomskih sloboda zbog toga što ukazuju na ono polje života pojedinca, njegovu privatnu sferu pomoću koje je tek moguće uspostaviti društvo slobodnih pojedinaca i minimalne države.

***

Polazeći od pojma individualnih sloboda i sa tim povezanim formalnim određenjem slobode u negativnom smislu postavljen je okvir za razlikovanje sfere privatnog i javnog i na taj način stvorena važna pretpostavka formiranja slobodnog društva i minimalne države. Takvo društvo, kao što je to ovde više puta istaknuto mora biti slobodno u svim segmentima ispoljavanja individualne slobode. Veliki značaj u njegovom formiranju predstavlja konstituisanje polja ekonomskih sloboda. Ovaj značaj se pre svega vidi u činjenici da upravo one na duže staze omogućuju stvaranje slobodnog i demokratskog društva. Uloga države se pak, vidu u smislu garanta prihvaćenih sloboda i univerzalnih vrednosti.

Aleksandar Novaković

  1. To su pre svih F.A. von Hayek i Milton Friedman. O intelektualnoj klimi u vreme vladavine koncepta države blagostanja videti uvodni deo knjige Kapitalizam i sloboda – Friedman, M. – Kapitalizam i sloboda, N. Sad: Global book, 1996. []
  2. 2 []
  3. Ali iz naučnosti ovakvog pristupa proizilazi i to da nema apsolutne opravdljivosti.  []
  4. O ovom fenomenu pisao je i Isaija Berlinu u svom znamenitom delu Četiri ogleda o slobodi, Filip Višnjić, Beograd, 1992. []
  5. Nav. delo s. 245. []
  6. Videti u: Hayek, F. A. von – Poredak slobode, N. Sad: Global book 1998. []
  7. Nav. delo s. 210. []
  8. Hobsovo prirodno stanje i njegova krilatica homo momini lupus , paradigma je ovako shvaćenog „ostvarenja slobode“.  []
  9. To je zbog toga što nisu dovoljni samo uslovi legalnosti i legitimnosti. Legalan je svaki zakon koji važi u jednoj zemlji bez obzira na njegovu sadržinu, takođe, jedno društvo može usvojiti određeno shvatanje legitimnosti bez obzira na to što ona po sebi ne može da se univerzalizuje i na taj način postane norma za svako društvo uopšte. Na primer, jedno društvo može da prihvati da je legitimno ugrožavati pripadnike druge rase a može i da donese zakone koji to omogućavaju. []
  10. Međutim, jasno je da je u realnosti veoma teško odrediti pravu liniju razgraničenja privatnog i javnog i da svaka država na svoj način uređuje ovu granicu. []
  11. Da li će se neko zakonsko rešenje negativno odraziti po slobodu to je stvar mnogih okolnosti, na ovom mestu je teorijski aspekt primaran.  []
  12. Ovo je posebno slučaj u zemljama u kojima nije konstitucionalno zaštićeno polje ličnih sloboda. []
  13. Važno je reći da ne insistira samo autoritarna ili pak totalitarna država na ukidanju razlike između privatnog i javnog, isto čini i veli broj demokratskih država koje na različite načine i pod različitim izgovorima ograničavaju slobodu pojedinca. S tim u vezi mogao bi se izvući zaključak da kao što je granica slobode javnost tako je granica demokratije privatnost.  []
  14. Nav. delo s. 215. []
  15. Isto, s. 7. []
  16. Racionalistički konstruktivizam (i u izvesnom smislu njegov moderni naslednik pozitivizam) predstavljaju filozofske potke ovog stava.  []
  17. F.A.Hayek, Put u ropstvo, Global Book, Novi Sad, 1997. s.136. []
  18. Nav. delo s. 28. []
  19. Ukoliko stvari tako stoje onda se jasno vidi kakve su katastrofalne posledice po slobodu proizodile i proizvode razne koncepcije koje se opisuju imenom „država blagostanja“. Dosledno sprovođenje ovakve koncepcije na duži rok vodi u socijalizam, a ceo taj proces se može opisati i Hajekovim rečima „road to serfdoom“. []
  20. Prokopijević, M. – Konstitucionalna ekonomija, Beograd: E press, 2000, s. 221. []
  21. http://www.heritage.org/index []
  22. Simptomatičan je slučaj odbrane Lepena pod izvorom očuvanja demokratskih principa. Smatralo se da su francuska država i društvo postupili nedemorkatski ustupajući mu manje prostora na medijima nego drugom kandidatu za predsedničke izbore. Pri tom su ovi branioci demokratije istovremeno prebegavali činjenicu Lepenovih rasističkih ispada. []
  23. Konstitucionalna ekonomija, s. 110. []
  24. Sunstain smatra da je za zemlje u tranziciji neophodno da se konstitucionalno unese „econimic bill of rights“ pored već standardnih građanskih prava i sloboda. To zbog toga što su ove zemlje sklone da u toku svoje tranzicije podlegnu raznim demagoškim pritiscima za očuvanjem „ravnopravnosti“ i na taj način onemoguće izgradnju slobodnog društva. U ekonomsku povelju o pravima po Sanstejnu spadaju sledeća prava: vladavina prava, zaštitu private svojine, sloboda ugovora, sloboda zapošljavanja, pravo slobodnog kretanja u matičnoj zemlji i van nje, zabrana vladinog monopola. Novi ustavi tranzicionih zemalja ne treba da sadrže dužnosti, generalne aspiracije ili pozitivna prava. Sunstein, C. R. (1991) – “Constitutionalism, prosperity, democracy”. []
  25. „sve po meri“ []
  26. Konstitucionalna ekonomija, s. 222. []
  27. Isto, s. 219 []
  28. Kao primer prve grupe M. Prokopijević navodi azijske “tigrove” (Južna Koreja, Tajvamn, Hong-Hong, Malezija, Singapur, itd), Čile, Bahrejn, Kipar, Malta, niz karipskih država. Kao predstavnike druge grupe zemalja on navodi zemlje Latinske Amerike (Peru, Urugvaj, Paravaj, bolivija), niz afričkih zemalja, Izrael i u Aziji Indiju. Isto, s. 219 -222. []
  29. Fridman, nav. delo, s. 33. []
  30. Na ovo upućuje M. Prokopijević Konstitucionalnoj ekonomiji, s. 226. []
  31. Ovaj argument iznosti Sustein u navedenom tekstu, s. 378. []
  32. Isto, s. 40. []
  33. Isto s. 40. []
  34. To čak ne mora da bude ni bliskost u ideološkom pogledu.  []
  35. Konstitucionalna ekonomija, s. 226.  []
  36. Isto, s. 226. []
  37. Constitutionalism, prosperity, democracy, s. 378.  []
  38. Isto, s. 380 []