Liberalizam, neoliberalizam i globalizacija

Kada je pre nekoliko godina antiglobalistički pokret izišao iz senke, na nasilnim demonstrcijama protiv STO u Sijetlu, jedna od glavnih parola bio je otpor “neoliberalnoj globalizaciji”. Ovaj čudni termin – “neoliberalizam” – lansiran je sa ciljem da se istakne kontrast između navodno “pravog” i prihvatljivog liberalizma ranijeg vremena (Mil, Poper, itd) i novog liberalizma Regan-tačerovskog tipa koji oživljava tradicionalni lese fer model društva iz XIX veka, odnosno “divlji” i neregulisani kapitalizam.

Retorički trik koji je ovde upotrebljen je vrlo star: prvi su ga primenili francuski radikali XIX veka a najveću slavu je stekao u upotrebi od strane američkih socijalista u XX veku: promovisati socijalističke ideje centralizacije, nacionalizacije i političke kontrole nad društvom pod krinkom “liberalizma”. Tako su radikalni levičari, pa čak i otvoreni komunisti u Americi tridesetih godina prošlog veka sebe nazvali “liberalima”, u nadi da će ovim jezičkim preokretanjem, od američkog naroda sakriti totalitarističku suštinu svojih ideja koje su negirale koncept slobode iz američkog Ustava. I to im je u velikoj meri uspelo. Kad danas pitate Amerikanca ko su to liberali, on neće pomenuti ni Mizesa ni Hajeka, ni Berka, ni Adama Smita, čak ni Medisona ili Džefersona, – rečju nikog ko bi se u skladu sa izvornim značenjem reči mogao opisati kao liberal, već recimo Djuija ili Santajanu, otovrene socijaliste i egalitariste. Od političara recimo, Karter bi po ovoj podeli bio liberal, ali Regan ne bi, bez obzira na Karterov intervencionizam i Reganov pretežni ekonomski liberalizam. U skladu sa tom notifikacijom, socijalisti, komunisti, ili, u najboljem slučaju socijaldemokrati, bi bili liberali, dok bi sami liberali bili opisani kao “konzervativci”, “libertarijanci”, ili, u novije vreme kao “neoliberali”.

Cilj ovog jezičkog izokretanja je da iskoristi normativno značenje termina “liberalizam” i “sloboda” da bi se pod njihovom etiketom progurao sadržaj koji sa liberalizmom u izvornom značenju i samom slobodom nema nikakve veze – apologiju paternalističke vlasti, kolektivne svojine i ograničavanja slobode pojedinca. To je klasični primer onog što Stivenson zove ubeđivačkim definicijama” – zadržavanjem normativnog i emotivnog značenja pojma uz promenu njegovog saznajnog značenja. Danas se, na primer, Mil jednodušno smatra arhetipskim misliocem liberalizma, dok je on zapravo (posebno u poznom periodu) u potpunosti odbacio klasični liberalizam i prihvatio većinu socijalističkih ideja. Ser Ajzeja Berlin poznog Mila čak naziva radikalnim humanističkim socijalistom, i kao takvim, glavnom idejnom inspiracijom Ruzveltovog “Nju Dila”. S druge strane, mnogi liberali Popera smatraju liberalnim misliocem. Ali, svako ko je pročitao “Otvoreno društvo” našao je bar na pedeset mesta Poperovo odlučno distanciranje od klasičnog liberalizma, i zalaganje za sistem koji on opisuje kao “demokratski intervencionizam”, a što je jedva nešto malo više od fabijanskog socijalizma Poperovog vremena. Poper zapravo sve vreme kritikuje Marksa zato što ne uviđa da se svi ciljevi komunizma mogu ostvariti i bez krvi i revolucije, mirnom reformom u duhu fabijanskog ili njudilovskog socijalizma.

U takvom kontekstu, termin neoliberalizam je smišljen da bi prikrio ovo krivotvorenje ideja koje ide u korist socijalista; da bi se prikrilo da Regan-Tačer tradicija, idejno utemeljena na Mizesu i Hajeku, klasičnim liberalima XX veka, nije nešto novo i nelegitimno, već oživljavanje istih onih ideja iz kojih se sastojao onaj izvorni liberalizam XIX, koji je doneo procvat zapadnoj civilizaciji – slobodna trgovina, niski porezi i ograničena vlada. Ta nova tradicija je opisana kao “neoliberalna”, što je zvučalo više kao vulgarno liberalna, ili iz druge ruke liberalna, nego stvarno liberalna. Možda vrhunac ove terminološke zabune vezane za pojam liberalizma predstavlja savremena politička filozofija, gde se vodećim “liberalnim” misliocem ovog vremena smatra egalitarista i socijalista Džon Rols koji prihvata i mnoge komunističke principe, poput razlike između privatnog i ličnog vlasništva, dok se klasični liberali poput Nozika nazivaju izveštačenim, nejasnim i na brzinu sklepanim imenom – “libertarijanci”.

Glavni “argument” protiv libertarijanizma i neoliberalizma koji danas potežu levičarski antiglobalisti jeste moralne prirode; da oni redukuju ljudske potrebe na njihov tržišno-ekonomski aspekt, potiskujući sve druge potrebe i vrednosti, i težeći da ukinu autonomiju samog “društva”, potčinjavajući ga ekonomskim nužnostima i zakonitostima. Ovaj klasični kolektivistički “argument” stvara privid kako kapitalizam apsolutizuje ekonomske potrebe i materijalističko viđenje sveta, ukidajući ili marginalizujući sve one vrednosti i prava koji su “višeg”, kulturnog ili “socijalnog” reda.

No, ovo je iz osnova pogrešno viđenje kapitalizma, jer je to u izvesnom smislu najmanje materijalistički sistem od svih do sada poznatih. Ekonomske potrebe, o kojima često pričaju levičari, zapravo ne postoje kao neki zasebni entiteti; ekonomija slobodnog tržišta jeste sistem decentralizovanog odlučivanja koji nam omogućava da sledeći slobodu izbora profitiramao iz miroljubive saradnje sa drugim pojedincima, a ne neki ideološki svetonazor. Kao takva, ona nam ostavlja potpunu slobodu da sami odredimo šta su to lične vrednosti kojima ćemo težiti, i šta je to svetonazor koji ćemo usvojiti. Alternativa tom sistemu nije marksistički raj u kome bi ljudi bili pošteđeni nužde da vrše izbor i rizikuju, već društvo u kome bi svemoćna despotska vlast određivala svima šta treba da rade i kako da se ponašaju. Kapitalizam slobodnog tržišta je najprogresivniji sistem koji je do sada nastao upravo zato što je opstanak i dobrobit pojedinca vezao za njegovu sposobnost dobrovoljne saradnje sa drugima, a ne za poslušnost nekoj vladajućoj kliki koja ima moć prinude nad njim. U skladu sa tim, pojedinac ima mnogo veću slobodu izbora ličnih vrednosti u kapitalizmu nego u raznim varijantama socijalizma i kolektivizma; on je naime u kapitalizmu mnogo manje materijalno uslovljen u svom izboru ličnih vrednosti nego u bilo kom drugom sistemu. Fizički opstanak i napredak ne zavise od izbora određenih vrednosti, odnosno taj izbor (deljenje zajedničkih uverenja sa nekom grupom) ne definiše, kao u socijalizmu, i materijalni položaj pojedinca. Čovek može imati kakva god želi uverenja – ono od čega zavisi njegov položaj na lestvici bogatstva nije njegova poslušnost nekoj grupi ili vera u neke određene stvari, već sposobnost da drugima ponudi proizvod za koji su oni spremni da plate. Ponovo valja naglasiti da je jedina alternativa ovom otuđujućem i frustrirajućem tržišnom sistemu koji od nas zahteva da donosimo odluke kao odrasli ljudi (i izlaže nas riziku da neki od svojih planova ne ostvarimo), paternalistička država koja će umesto nas odlučivati, infantilna utopija gde ćemo mi na “prihodnoj” strani živeti sa standardom kao u kapitalizmu ( i predavati se duhovnim “neekonomskim” uživanjima), a na troškovnoj, ostati deca koja ne snose odgovornost za svoje odluke, već stalno kukaju i krive državu za svoje neuspehe. U tom smislu je napad na slobodno tržište u ime “neekonomskih potreba” zapravo “smokvin list” za autorizaciju državne prinude kao sredstva za nametanje vizije stvari koju neka avangarda “društvenih kritičara” smatra ispravnom.

Protivstavljati ekonomske vrednosti duhovnim ili kulturnim, čista je besmislica, jer ne postoje nikakve “ekonomske vrednosti” same po sebi; slobodna konkurencija je samo jedini do sada pronađeni metod korišćenja široko rasutog znanja za zadovoljavanje potreba pojedinaca u miroljubivoj zajednici, a ne jedan od alternativnih predloga u skladu sa kojim vrednostima da se totalitarno oblikuje celina društva. Kada neki “društveni kritičar” kaže da tržište ugrožava ili uništava “društvo”, samo pokazuje svoje neznanje o suštini samog tržišta. On ne shvata da je reč o jednom anonimnom i neutralnom mehanizmu koordinacije individualnih stremljenja, koji ne može ugrožavati neekonomske potrebe, jer tržišni poredak, za razliku od raznih oblika socijalizma i komunizma, nema ambiciju da ljudima nameće nikakvu partikularnu viziju “vrednosti” i “opšteg dobra” kao jedino ispravnu, i da ih kažnjava ukoliko odluče da tu viziju odbace. Naprotiv, on im obezbeđuje prostor, mnogo veći od bilo kog zamislivog alternativnog sistema, da u izboru te vizije ne zavise ni od koga. Taj poredak zakonima ograničava slobodu pojedinca u domenu u kome ona može zadirati u slobodu drugih, i ostavlja ga da u tako omeđenom delokrugu upražnjava “vrednosti” koje sam izabere. Protest “antiglobalista” protiv slobodnog tržišta kao totalitarnog oblikovatelja materijalističke civilizacije jeste zapravo protest protiv slobode drugih ljudi da slede vrednosti koje su različite od njihovih. Oni žele da ojačaju “društvo” (čitaj: državu sa prinudnim diskriminatornim moćima) koje će imati mogućnost vršenja nasilja nad slobodom pojedinca da bi ostvarivalo one rezultate koje oni žele. Njima nije dovoljno da svako ima slobodu da izabere ono što oni smatraju ispravnim, već traže da svako na to bude prinuđen državnom silom.

U bliskoj vezi sa ovim je vera u “socijalnu pravdu” i “solidarnost”, kao na principe čijom primenom se “divlji kapitalizam” navodno “humanizuje”. Taj princip implicira da postoji neka jedinstvena lestvica vrednosti u skladu sa kojom je moguće urediti ekonomske i druge odnose u društvu. Fridrih Hajek je u knjizi “Opsena socijalne pravde” rigorozno dokazao da niko ne zna šta je to socijalna pravda, odnosno da je to na kognitivnom nivou potpuno besmislen pojam. Naravno, to ne znači da je i politički besmislen, jer se u tekućoj upotrebi koristi kao oznaka za insinuaciju da postoje neke grupe sa čijim se zahtevom da im se dodeli nezarađeni dohodak treba saglasiti, i koje imaju pravo da koriste državu kao oruđe redistributivne eksploatacije produktivnijih pojedinaca (a često i manje produktivnih). Te grupe su najčešće dobro organizovani rentijerski lobiji (trustovi, sindikati, farmeri, itd) koji uzurpiraju državnu politiku u cilju ostvarivanja vantržišne koristi, i nametanja dodatnih troškova široko disperzovanim i neorganizovanim potrošačima. Aktivnosti tih grupa ne proističu iz logike slobodnog tržišta, već naprotiv iz logike državne regulacije, planiranja i ograničavanja slobodne konkurencije. U tom pogledu, socijalna pravda je samo fasada reči koja skriva zahtev da neko plati za nečiji tuđ nezarađen dohodak, odnosno da neko nekoga opljačka putem zakona. Jedini logičan načelni smisao koji ova fraza uopšte može imati jeste zahtev da svi moraju imati isto, odnosno da ne smeju postojati nikakve razlike u posedovanju resursa, što podrazumeva potpuno podržavljenje čitavog društva i svakog pojedinca u njemu, i pretvaranje samog društva u kasarnu i centralno usmeravani ured u kome niko ne donosi autonomne odluke, već samo sledi naloge autoriteta. Čim dozvolimo bilo kakvu slobodu individualnog izbora više nismo u situaciji da propisujemo u kakvom će odnosu biti ekonomske razlike među ljudima, odnosno sa kakvim će uspehom pojedinci koristiti svoju slobodu da donose autonomne odluke sa ciljem sticanja koristi na tržištu. Da bismo na bilo koji način te razlike kontrolisali moramo u onom obimu u kome želimo da ih kontrolišemo da ovlastimo neki politički autoritet da ljudima oduzme slobodu izbora i donošenja njihovih nezavisnih odluka. Jedini smisao koji fraza “socijalna pravda” može imati u društvu gde je slobodna konkurencija za resurse dozvoljena, jeste korišćenje države kao sredstva ograničene konfiskacije imovine neke grupe da bi se dodelila nekoj drugoj grupi. Takav ideal ne može da “humanizuje” ništa, naprotiv, reč je o uzdizanju krađe na moralni pijadestal i promociji zavisti prema uspešnijima od sebe kao vrline, što ugrožava moralne osnove ljudske slobode i vladavine prava.

Na kraju, nekoliko napomena o vezi slobodnog tržišta sa globalizacijom i antiglobalizmom.

Antiglobalistički pokret najčešće svoju viziju opisuje kao “globalizaciju odozdo”, suprotstavljajući je navodno odozgo orkestiranoj “neoliberalnoj” globalizaciji koju promovišu političke i finansijske elite. Reči znače ono što mi želimo da znače, ali nazivati nasilje antiglobalističkih militanata i antiliberalne doktrine njihovih gurua, poput Čomskog ili Arundati Roj, “globalizacijom odozdo” predstavlja čistu zloupotrebu pojmova. Taj pokret svakako jeste “odozdo” u smislu intelektualnog i moralnog konteksta iz koga potiče, ali sa globalizacijom ima veze samo ako je shvatimo kao zahtev da se vladavina birokrata ili trgovinskog restrikcionizma učini globalnom. Globalizacija koja se odvija pred našim očima, predstavlja proces postupnog uklanjanja veštačkih prepreka koje je slobodnoj kooperaciji između pojedinaca na međunarodnim tržištima postavio politički restrikcionizam inspirisan upravo željom da se kapitalizam “humanizuje”. To nije nikakav proces globalnog nametanja nekih “vrednosti”, već proširivanje slobode i autonomije pojedinca, a sužavanje arbitrarne moći države. Težnja da se u ime “globalne solidarnosti”, ljudi u svetu (uključujući u prvom redu “siromašne”) spreče da uživaju posledice smanjenja političkih barijera poslovanju, znači opravdanje potčinjavanja pojedinca državi, i zagovaranje povećanja siromaštva, te tako istrajavanje na logici koja sprečava veliki deo sveta da izađe iz zaostalosti. U tom smislu, ekonomska globalizacija kojoj sada prisustvujemo jeste globalizacija odozdo. To nije nametanje odozgo nekog moralnog ili pravnog šablona od strane neke samosvesne elite koja zna bolje od samih ljudi šta je njihovo dobro, već upravo proces postupnog uklanjanja svih pokušaja da birokratske elite na nacionalnom ili nadnacionalnom nivou nameću ljudima ograničenja njihove slobode u ime nekih principa koje te elite smatraju opravdanim. U toku je proces izgradnje sveta u čijem centru će biti pojedinac sa svojom slobodom, sveta slobodne konkurencije i saradnje nesputane veštačkim restrikcijama, bez diskriminacije ali i bez garancija rezultata za bilo koga. I mada je taj svet još u nastajanju, razumljivo je zašto “antiglobalistima” i svim drugim neprijateljima ljudske slobode ritam tog sveta mora izgledati kao muzika samog pakla.

Ivan Janković

You may also like...