Branitelji slobodnog društva o liberalizmu i konzervativizmu
Sličnosti i razlike između pojmova “liberalizam” i “konzervativizam” su često veoma zbunjujuće. Ovaj rad ima za cilj da predstavi stavove pojedinih branitelja slobodnog društva o ovoj dilemi. Termin “branitelji slobodnog društva” biće korišćen jer je veoma teško opisati ih jednom rečju a da takva etiketa ne otvori dalje probleme vezane za definisanje tih novih termina. Neki od njih sebe su nazivali liberalima, libertarijancima, konzervativcima, fuzionistima, objektivistima.
Budući da je većina tekstova koje sam koristio pišući ovaj rad dostupna isljučivo ili najlakše preko interneta, dakle, na engleskom jeziku, smatrao sam da nije potrebno prevoditi izvesne delove koje sam koristio kao citate.
Tradicija, poredak i sloboda
Sloboda je majka, a ne ćerka poretka! – Marej N. Rotbard
Termin “konzervativizam” vezuje se za dva pojma, pojam tradicije i pojam poretka.. Konzervativac brani tradicionalne vrednosti društva u kojem živi. Sistem vrednosti koji je u jednom društvu ustanovljen i ustanovljavan u dužem periodu se mora poštovati i svaka konkretna akcija koja negira tradiciju za konzervativca je neprihvatljiva. Pojam poretka se vezuje za konkretno uređenje, ali je i sam poredak posledica dugogodišnje tradicije, tj – tradicija je stvorila poredak. Na prvi pogled, jednostavno je odrediti šta u konkretnom slučaju konzervativac podržava a šta kritikuje. Međutim, problem nastaje kada se želi dati precizna definicija konzervativizma kao ideologije.
Ideologija je vanvermenska. Ovo ne znači da ideologija postoji odvojeno od vremena, već da osnovni postulati ideologije ne smeju zavisiti od trenutne situacije. Kada se ovo ima na umu, teško je dati odgovor na pitanje “Ko je bio 1970. konzervativac u Sovjetskom Savezu?”. Da li je to pristalica carizma? U tom slučaju, možemo govoriti o reakcionarnom konzervativizmu, budući da takav čovek podržava tradiciju, ali ne i aktuelni poredak koji tu tradiciju negira. Da li je svaka osoba na vlasti nakon određenog perioda postaje konzervativac, budući da brani poredak i vrednosti koje sve više postaju dominantne u odnostu na one tradicionalne, “preteći” da i same postanu deo izmenjene tradicije?
Ova pitanja upućuju na osnovni nedostatak ideologije konzervativizma, nepostojanje “osnovnih principa koji su uvek isti”. Hajek izražava sumnju da zbog ovog problema uopšte postoji politička filozofija koja odgovara konzervativizmu. ((F.A.Hayek, “Why I am not a conservative”. “In this sense I doubt whether there can be such a thing as a conservative political philosophy.”))
Ovaj nedostatak ne postoji kod ideologije liberalizma. Osnovni principi su jasni. Oni su najefikasnije izraženi u radu Očeva osnivača, koji su se posvetili trima slobodama, ekonomskoj slobodi, političkoj slobodi, i slobodi govora i religije. U Deklaraciji o nezavisnosti pominju se tri prava, pravo na život, pravo na slobodu i pravo na traganje za srećom. Teorije koje polaze od ideje prirodnog prava, kao npr teorija Džona Loka o pravu na život, telo, slobodu i imovinu, nalaze se u osnovi liberalizma. Ovo sve ukazuje na prednost liberalizma jer je moguće predvideti kakav će odgovor dosledan liberal dati na bilo koje postavljeno mu pitanje. Ova ideologija poseduje koherentnost i vanvremenska je u smislu da, nezavisno od istorijskog trenutka, društveno-ekonomskog sistema, vladara, pravnog poretka, uvek ima isti odgovor i iste zahteve – poštovanje individualnih prava svakog pojedinca.
Konzervativizam, naprotiv, poseduje nedostatak koji se manifestuje u činjenici da uvek mora biti postavljen u konkretno okruženje. Zagovornik Britanske tradicije, a ne tradicije kao takve, će podržati promene koje van granica njegove zemlje idu u pravcu uspostavljanja vrednosti koje su u skladu sa tom Britanskom tradicijom. Imajući na umu specifičnosti te tradicije, on će u Britaniji biti nazvan konzervativcem dok će u nekoj drugoj zemlji biti dočekan kao progresivac, liberal, protivnik “ancient regime”. Konzervativizam mora da poseduje referentni sistem; braniti ideje konzervativizma nije svuda i uvek isto.
Konzervativac se, podržavajući tradiciju, suprodstavlja svakoj radikalnoj promeni. Ali, poverenje u tradiciju nije toliko značajan faktor, koliko sumnja u ono što tu tradiciju može da zameni. Jedna od fundamentalnih karakteristika konzervativizma je strah od promene i nepoverljivost prema novom, kao takvom. ((Hayek, isto)) Konzervativac veruje da je vreme protiv njega ((Murray N.Rothbard, “Why conservatives love war and state” )) i jedina vera u uspeh nalazi se u ovom konkretnom trenutku i iz ovog trenutka treba izvući maksimum. Konzervativac je pesimista; ((Rothbard, isto: “The error of pessimism is first step down the slippery slope that leads to Conservativism.” )) on nema poverenja u ljudsku akciju usmerenu ka promeni poretka. On ne ume da ponudi alternativu sadašnjem pravcu kretanja. ((Hayek, isto)) Konzervativizam se plaši novih ideja jer ne poseduje sopstvene kojima bi im se suprodstvavio. ((Hayek, isto)) Liberal, pak, veruje u mogućnost promene poretka i veruje u sposobnost čoveka da to učini; on je spreman da pokrene promene i omogući im da idu svojim tokom, čak iako ne može predvideti njihov tok. ((Hayek, isto. Ipak ovde Hayek dodaje da liberal mora imati na umu i posledice svog delovanja a ne promenu per se: “Without preferring new merely because it is new….” “What the liberal must ask, first of all, is not how fast or how far we should move, but where we should move.” )) Sama promena poretka, nije uvek dobra, liberal se sa tim može saglasiti, međutim, konzervativac neće odbiti mogućnost da upotrebi mehanizme državne vlasti u cilju sprečavanja promene. ((Hayek, isto)) Liberal se ne zadovoljava postignutim, ((Hayek, isto: “But the main point about liberalism is that it wants to go elsewhere, not to stand still.” )) niti želi povratak u prošlost. ((Hayek, isto: “It (liberalism) has never been a backward looking doctrine.” )) On ne žali za prošlim vremenima samo zato što su ta vremena deo tradicije.
Treba napomenuti da liberal želi društvo izvesnosti. Izvesnost je neostvariva izvan poretka. Stabilnost i poredak za liberala jesu vrednosti kojima teži. On želi poredak zasnovan na ideji slobode i spreman je da ga brani od nasrtaja svih onih koji nivo ustanovljenih sloboda žele da umanje. Isto tako, spreman je da podrži i pokrene svaku akciju koja teži uvećanju dostignutog nivoa slobode. Za liberala cilj je jasan; to je društvo slobodnih individua, možemo reći – stabilan poredak slobode.
Pitanje slobode je ono što razdvaja konzervativizam i liberalizam. Da li čovekova delatnost u cilju samoostvarenja treba biti kontrolisana ili prepuštena slobodnoj volji pojedinca? Po Rotbardu, ((Rothbard, The trouble with conservatives. U ovom tekstu, Rotbard deli konzervativni spektar na libertarijance I tradicionaliste. Radi jednostavnijeg prikaza i fokusiranja na najvažnija zapažanja Rotbarda, u daljem tekstu koristiće se termini “liberal”, odnosno “konzervativac”. )) ovde postoje samo dva odgovora koja se međusobno isključuju, ne postoji “srednje rešenje”. Prvu soluciju odabraće tradicionalisti-konzervativci, a drugu – dosledne pristalice liberalizma. Da bi čovekovo delanje bilo svrsishodno, ono mora biti slobodno. ((Rothbard, isto: “By attempting to compel virtue, we eliminate its possibility.” )) Frenk Mejer kaže da čovek mora biti jednako slobodan da izabere loše i da izabere dobro. ((Frank S. Meyer, citirano u: Rotbard, The trouble. Mejer sebe definiše kao “fuzionistu”, tj između tradicionaliste i libertarijanca, tvrdeći da preuzima pozitivne osobine obe strane. Rotbard u ovom tekstu pokazuje da je fuzionizam “mit” i da ne postoji srednje rešenje, tj da je Mejer libertarijanac. )) Samim činom prinude, Mejer nastavlja, osobi je onemogućeno moralno delanje. Prinuda prema pojedincu je dozvoljena samo u cilju sputavanja onog delovanja koje ugrožava prava drugih pojedinaca. Konzervativci su, već je rečeno, spremni da upitrebe prisilu u cilju sprečavanja promena, ali isto tako i da nametnu vrednosti koje oni smatraju “moralnim”, “društveno prihvatljivim”. Ono što razdvaja liberale i konzervativce jeste da prvi nikada neće svoje vrednosti nametati drugima i da su moral i vrednosti stvar izbora i ličnih preferencija, te da ne smeju biti uspostavljani kriterijumi za graduiranje legitimnosti ideja. ((Hajek, Why – “What distinguishes the liberal from the conservative here is that, however profound his own spiritual beliefs, he will never regard himself as entitled to impose them to others, and that for him the spiritual and the temporal are different sphere which ought not to be confused.”)) Liberal je spreman da prizna koliko malo zna, zato i ne namerava da nameće svoje vrednosti kao istinite. ((Hajek, isto)) Konzervativci idu dalje od toga, i spremni su da svoje interpretacije morala, vrline i istine ozakone kao legitimnije ili jedine legitimne. Zajednica (društvo, država) je za konzervativca centralni objekt interesovanja, za liberala društvo nije više od dobrovoljnog udruženja individua. ((Rothbard, The trouble. “the only entity that thinks, values, makes choices, is the individual.” ))
Kako je konzervativac spreman da državnom aparatu prinude nameni ulogu “zaštitnika vrednosti”, možemo ga smatrati elitistom. Mala grupa odabranih ljudi sposobna je da čuva pojedine vrednosti koje mase mogu uništiti mnogo lakše nego što su te vrednosti stvarane i čuvane. Konzervativac sumnja u sposobnost masa da delaju, što je direktna posledica pesimističkog pogleda na promenu spontanih odnosa. Za liberale, neprijatelj je država. Liberal je, Rotbard nastavlja, “izuzetno realističan, jer jedino on u potpunosti shvata prirodu države i njenu žeđ za moći”. ((Marej Rotbard, “Argument za radikalni idealizam”))
To sve ne znači da liberal negira potrebu za državom. Jedino država može preuzeti prava individue, druga individua to ne može, ili ako to učini uloga države ( jedina uloga države) jeste da takvo narušavanje slobode spreči ili sankcioniše ukoliko se već dogodilo. Dakle, i pored ozbiljnih nasrtaja na slobodu individue od strane države, upravo je država garant istih tih prava. “Država predstavlja sredstvo pomoću kojeg se upotreba fizičke sile stavlja pod objektivnu kontrolu…njeno delanje mora biti strogo određeno, ograničeno i propisano; u toj delatnosti ne sme biti ni traga proizvoljnosti”. ((Ejn Rend, Kapitalizam: nepoznati ideal, Global Book, 1994, str: 371 ))
Privrženost tradiciji kao takvoj je suprodstavljena aktivnoj ulozi razuma. Verovanje u tradiciju i verovanje u razum su dve međusobno isključive opcije. ((Murray N. Rothbard, The trouble)) Ovo ne znači da je svaka tradicija i sve u tradiciji suprotno razumu. Budući da postoji više tradicija, razum pravi izbor između njih. I pri raspoznavanju dobrog i lošeg u tradiciji centralnu ulogu ima razum. Isto tako, koristeći razum, liberal je u stanju da da odgovor na “šta treba”, nezavisno od “šta jeste”.
Radikalna promena i pozicioniranje ideologija
Liberalism wishes for what ought to be, irrespective of what is. ((Rotbard za Lord Ektona kaže da je “one of the few figures in the history of thought who, charmingly, grew more radical as he grew older”. Rotbard, isto)) – Lord Acton
U kontinentalnoj evropi, liberalizam je nastao kao ideologija koja se suprodstavlja srednjevekovnom feudalizmu, privilegijama, arbitrarnoj vlasti monarha. Liberalna ideologija zahtevala je radikalnu promenu postojećeg. Rotbard ovu horizontalnu podelu vidi tako što konzervativizam zauzima poziciju desnice, zaštitnika aktuelnog poretka, a liberalizam – levu poziciju. ((U zemljama severne Evrope neke partije liberalne orijentacije imaju u svom nazivu termin ”venstre” – “levo”: “Radikale Venstre” i “Venstre” u Danskoj”. Slično je I u Norveškoj)) Tako je socijalizam, kada se pojavio, zauzeo poziciju centra jer je želeo da ostvari ideale za koje se liberalizam borio, ali sredstvom kojim se služi konzervativizam – državom. ((Rothbard, Why))
Da li je liberalizam i dalje radikalna ideologija? Da li i dalje zagovara odlučnu akciju?
Po Rotbardu, dva su razloga napuštanja radikalnog kursa, i oba su vezana za političku misao XIX veka. Prvi je prihvatanje utilitarizma koji daje primat efikasnosti i korisnosti nad principom prirodnog prava. Ukoliko se prirodna prava građana krše onda se nikakav kompromis ne sme praviti sa onima koji ta prava ugrožavaju, pod izgovorom da je ostvaren utilitaristički ideal “najveće sreće za najveći broj ljudi”. ((Rothbard, Why. “Utilitarians…in abandoning justice for expediency, also abandon immediacy for quiet stagnation and inevitably end up as objective apologists for the existing order.” ))
Drugi uzrok “deradikalizacije” liberalne misli je i jačanje evolucionizma, odnosno socijal-darvinizma. Liberali su počeli zanemarivati činjenicu da niti jedna vlast u istoriji nije sama i dobrovoljno umanjila svoje nadležnosti. Umesto revolucionarnih ideja, umesto ostvarivanja apsolutnog cilja radikalnim sredstvima, progres je tretiran kao neminovnost. Doduše spora, ali dostižna u jednom trenutku, sloboda dolazi spontano. Herbert Spenser je u svojim prvim radovima, privržen izvorno liberalnim vrednostima, zagovarao radikalnu promenu postojećeg, da bi zatim napustio takvo shvatanje i priklonio se ideji “gradualne evolucije”. ((Rothbard, Why. Spenser se u jednom trenutku odrekao svog dela iz ranijeg, “radikalnog” perioda “The right to ignore the state”))
Hajek je, zagovarajući povratak liberalizma na radikalni kurs, pisao: “Mi moramo izgradnju slobodnog društva ponovo učiniti intelektualnom pustolovinom, činom hrabrosti…Potrebne su nam intelektualne vođe spremne da se odupru slatkorečivosti moćnika i uticajnih ljudi, spremne da rade za ideal, ma koliko mali izgledi bili za njegovu skorašnju realizaciju….Ali, ako bismo ponovo zadobili poverenje u moć ideja, što je bilo obeležje liberalizma u njegovim najboljim danima, bitka ne bi bila izgubljena. ((Hajek, citirano u: Rotbard, “Argument…”)) “Socijalizam je i ostvario toliko uspeha baš zato što je stalno naglašavao ideju “idealnog cilja”. Rotbard smatra da bi istinski borac za ostvarivanje liberalnih vrednosti “trebalo da bude osoba koja bi pritisnula dugme, kada bi ono postojalo, za trenutno ukidanje svih nasrtaja na slobodu…za njeno ostvarivanje najbržim i najdelotvornijim sredstvima.” ((Rotbard, “Argument”: “Zagovaranje gradualizma u teoriji znači praktično otezanje u nedogled…”)) Ipak, liberal je svestan da se cilj ne može ostvariti odjednom, već serijom akcija.
Kriterijum koji Rotbard uspostavlja za uvrđivanje legitimnosti konkretnih akcija u cilju ostvarivanja vrhunskih vrednosti liberalizma jeste:
- Da, ma o kakvom se tranzicionom zahtevu radilo, krajnji cilj slobode mora uvek biti držan ispred sebe kao željeni cilj.
- Da niti jedan korak niti sredstvo nikada ne smeju, ni implicitno ni eksplicitno, biti u suprotnosti sa krajnjim ciljem. ((Rotbard, isto ))
Ejn Rend primećuje da je umerenjaštvo, centristička politika, postala dominantna u današnje vreme. Svako ko se dosledno drži izvornih principa, biva proglašen ekstremistom. “…izjaviti da je svaki ekstrem zlo jer je ekstrem, smatrati stupanj neke osobine, bez obzira kakve, za rđav – predstavlja besmislicu (uprkos nekakvom pogrešno shvaćenom aristotelizmu). Srazmere, same po sebi, nemaju vrednosti niti značenja, dobijaju ga iz prirode onoga što se meri.” ((Ejn Rend, Kapitalizam… str.195, dalje se dodaje : “Kakav je moralni status čoveka umerenog integriteta?”)) Drugim rečima, doslednost se odbacuje, hvali se kompromis, bez obzira na stavove koje druga strana zagovara. Ovakav stav počiva na ideji da istina mora biti “negde između”. U tom smislu, Hajek odbacuje podelu po kojoj konzervativizam zauzima poziciju desnice, socijalizam levice, dok liberalizam balansira između dve pomenute ideologije, dakle u centru. Centristička politika uvek mora da osluškuje šta se događa sa obe “ekstremne strane” i da svoju politiku, ideju, ideologiju formuliše zavisno od tuđih. ((Hajek, “Why…“…with the result that they have shifted their position every time a more extreme movement appeared on either wing”)) “Ovoj zemlji nije potrebno jedninstvo, već intelektualna doslednost. Ta doslednost se može postići samo usklađivanjem sa osnovnim načelima, a ne kompromisom ljudi; dakle, primatom ideja.” ((Rend, Kapitalizam…, str. 260 , U svom tekstu “Novi fašizam: vladavina konsenzusom” Ejn Rend je vladavinu konsenzuson nazvala “antiideologijom”))
New Deal
People who lack life’s necessities are not free – F.D. Roosevelt
Branitelji tradicije Sjedinjenih Američkih Država privrženi su vrednostima koje su izvorno liberalne. Tridesetih godina XX veka, s politikom Ruzvelta, dolazi do delimičnog napuštanja tih vrednosti, do jačanja uloge države. Smatra se da je najveći iskorak napravljen onoga trenutka kada je prihvaćen stav da se ne može biti slobodan u siromaštvu. Time je potpuno promenjeno značenje termina “sloboda”. Sloboda je pretvorena u nešto što država dozvoljava, čije je uživanje nagrada države. Drugim rečima, dominantno shvatanje postalo je ono koje vrednuje državu ne više kao garanta, već kao darodavca slobode; prava se poseduju ne na osnovu koncepta prava koje predhodi državi, već na osnovu državnog dopuštenja da se konzumiraju prava. Smatralo se da je poredak proistekao iz ideja Očeva osnivača pokazao svoje mane i da je vreme da se uspostavi humnaniji, pravičniji poredak, dakako, uz pomoć države. Mnoge slobode, naročito u oblasti ekonomije su redukovane i izmeštene iz ruku privrednika u ruke države.
Branitelji tradicionalnog shvatanja koncepta slobode okupili su se u jedan tabor koji je nazvan konzervativnim. Ipak, konzervativni pokret je imao mnogo unutrašnjih razlika. Budući da je nastao kao reakcija na new-deal, definisan je više u odnosu na ono čemu se protivio, nego na ono što je podržavao. ((Rotbard, The trouble)) Protivljenje egalitarizmu, prisilnom pojednjačenju uz pomoć sredstava državne prinude – bili su glavni razlozi takve “koalicije” vrednosno različitih grupa i pojedinaca. Nikada nije razjašnjeno da li se treba protiviti konceptu “new-deal” u potpunosti ili samo u pojedinačnostima koje je tek trebalo definisati. U okviru ovok pokreta vremenom su razlike počele da izlaze na videlo i da se prepoznaju dva tabora; jedan u kojem su okupljeni poštovaoci ideje slobode, i drugi, gde je tradicija tretirana kao vrhovna vrednost.
Branitelji slobodnog društva napadali su intervencionizam u privredi. Smatrali su da je nedozvoljeno meriti odnos pretrpljene štete jedne osobe i ostvarene koristi druge osobe ili grupe ljudi. Ovakvim utilitarističkim merama suprodstavili su se stavom da neprikosnovenost individualnih prava i sloboda ne sme biti ugrožena voljom države. “Ustav predstavlja ograničenje za državu, a ne za privatna lica, on ne propisuje upravu nad privatnim licima, već samo upravljanje državom; on nije povelja za državnu moć, već povelja kojom se građani štite od države.” ((Rend, Kapitalizam…, str. 376)) “Kada nije sputana i ograničena individualnim pravima, država predstavlja čovekovog najsmrtonosnijeg neprijatelja.” ((Rend, Isto. str. 365)) Ekonomske slobode ovi mislioci su tretirali kao branu od nasrtaja na sve druge slobode, uz konstataciju da “ne postoji takva stvar kao preterano zalaganje za ekonomsku slobodu.” ((Ludvig Fon Mizes, Od plana do haosa, Global book, 1999. str. 40))
Ejn Rend prepoznaje sledeće argumente koje američki “konzervativci” koriste za odbranu poretka:
“Osećajući sopstvenu potrebu za moralnim polazištem, mnogi “konzervativci” su se opredelili za religiju kao moralno opravdanje; oni tvrde da se američki kapitalizam ((Rend smatra da je pojam “slobode” I američkog načina života neodvojiv od kapitalizma i da je svako podržavanje drugačijeg uređenja ekonomskih odnosa suprotstavljeno ideji slobode I morala. Isto tako, narušavanje vrednosti koje su uspostavili “Očevi osnivači” intervencionističkim postupcima države, narušava pojam slobode i preti da društvo odvede ka “statizmu”. )) zasniva na veri u Boga…zasnivanje nečijih razloga na poverenju znači priznavanje da je razum na strani neprijatelja.” ((Ejn Rend, Kapitalizam…, str. 217 dalje – “Politički, takva je tvrdnja u suprotnosti sa osnovnim načelima Sjedinjenih Država: u Americi se religija smatra privatnom stvari čije uplitanje u politička pitanja nije dopušteno)) Verovati u nešto znači neargumentovanu tvrdnju, zasnovanu na unutrašnjem osećaju da to nešto postoji.
Odbrana poretka sa stanovišta tradicije znači da je sistem dobar ” ne zbog njegove ispravnosti već samo zato što su ga naši preci odabrali, ne zato što je dobar već zato što je star.” Ljudi ovakvog stanovišta apeluju na vrednovanje ideje samo zato što je drevna. “To je molba koja se obraća samo onom najgorem u čoveku, a odbacuje najbolje: obraća se strahu, tromosti, kukavičluku, konformizaciji, sumnji u sebe a odbacuje kreativnost, izvornost, hrabrost, nezavisnost, samouverenost…Ameriku su stvorili ljudi koji su raskinuli sa svim političkim tradicijama i koji su izgradili sistem bez premca u istoriji, oslanjajući se samo na moć sopstvenog intelekta.” ((Rend, Isto. str. 218-219 )) Američki konzervativci se, drugim rečima, pozivaju na slavnu prošlost, ne shvatajući da je ta prošlost tako slavna baš zbog želje određenih ljudi da radikalno promene aktuelne društvene odnose.
Hajek je još precizniji: “The difference between liberalism and conservativism must not be obscured by the fact that in the United States it is still possible to defend individual liberty by defending long-established institutions. To the liberal they are valuable not mainly because they are long established or because they are American but because they correspond to the ideals which he cherishes.” ((Hayek, The Constitution of Liberty, citirano u: Vic Jones: The classical liberal tradition))
Zaključak
Sama činjenica da zagovornici izvorno liberalnih vrednosti danas moraju da pronalaze druge nazive za svoje stavove, govori da je taj termin danas uzurpiran i da se ne želi intelektualna i praktična saradnja sa “pristalicama mera koje bi uništile slobodu”. ((Milton Fridman, Kapitalizam i sloboda, Global Book, 1997. iz Uvoda))
“Liberalno” kao etiketa svakim danom postaje sve više popularna. Ipak, liberalizam, kao sistem vrednosti, kao politička filozofija, ideologija, sve više se napušta i smatra retrogradnom. Dominantne postaju druge ideologije, pre svega ideologija socijalizma u oblasti ekonomije antitržišnim merama politike ekonomskog nacionalizma, tj protekcionizma, a zatim i nedovoljno struktuirana, ali za mnoge veoma privlačna, ideologija konzervativizma u izvanekonomskim pitanjima.
Uroš Mišljenović
