Komplikovani balet doktora Slavoja Žižeka

Knjiga neobičnog i provokativnog naslova, Manje ljubavi – više mržnje, nudi nam dobar retrospektivni uvid u poslednjih desetak godina teorijske (hiper)produkcije poznatog slovenačkog filozofskog publiciste, Slavoja Žižeka. (Izbor tekstova je napravio sam autor, specijalno za srpskog izdavača – Beogradski krug.) Naime, na pozadini interesantnih filozofskih “proboja”, koje je ovaj autor ostvario svojim (marksistički obojenim) političkim čitanjem Lakana u svojim “ranim radovima”, devedestih godina smo imali prilike da prisustvujemo njegovom preobraćenju u pravog-pravcatog filozofskog super-stara i institucionalizovanog ekscentrika na svetskoj intelektualnoj sceni – čemu je neminovno usledilo “štancovanje” dajdžest izdanja i reizdanja njegovih knjiga u, za standarde filozofske literature, enormnim količinama (blizu stotinu naslova + Reading… kod Blackwell-a!), tako da bismo danas, bez mnogo preterivanja, mogli govoriti i o fenomenu svojevrsne internacionalne “žižekovske” filozofske kulture devedesetih. Žižek bi, u stvari, danas – pored Bodrijara, Sloterdajka i Čomskog – zauzimao istaknuto mesto u onoj “poetizovanoj”, komercijalizovanoj i medijski vrlo atraktivnoj, raspevanoj rortijevskoj “post-filozofskoj kulturi”, čije je dominantno obeležje odsustvo poštovanja za nauku i racionalni argument i predavanje literarnim afektacijama i romantičnim propovedima.

Iako bi prva, gotovo prirodna reakcija na ovu okolnost od strane nekog filozofskog puritanca mogla biti reakcija optuživanja za “tezgarenje”, “prostituisanje” i “laicizaciju” jedne ugledne profesije, kao i sumnjičenja autora za “površnost” i “nekompetentnost” u stvarima filozofije (što su sve kvalifikacije koje su na Žižekovu adresu stizale od strane njemu nesklonih i ne toliko popularnih kolega), ove reakcije treba najčešće pripisati, i kao takve odmah odbaciti, histeričnim izlivima i nemoćnom revoltu “nesrećne svesti” jedne branše koja je sebi namenila povlašćenu poziciju u korpusu ljudskog znanja i koja već vekovima ne ume da izađe iz svoje duboke adolescentske krize identiteta. U stvari, moguće je da ovo Žižekovo “mekdonaldizovanje” Lakanove teorijske psihoanalize, i gotovo opsceno “profanizovanje” tradicionalne opskurno-aristokratske poz(icij)e filozofije u njenoj samonametnutoj getoizaciji, predstavlja najpozitivniju stranu celokupnog njegovog rada. Međutim, ono što relativizuje ovaj utisak jeste činjenica da pomenuta Žižekova holivudski razigrana popul(ar)izacija teorije, istovremeno nije uspela da razgradi sopstveno tvrdo doktrinarno jezgro marksističke ortodoksije, zaostale iz njegovih prvih, “čisto-filozofskih” spisa. Naime, u većini knjiga iz devedesetih (uključiv i ovu koja je pred nama) ovog, po vlastitom (“samoironičnom”) priznanju, “poslednjeg živog staljiniste”, možemo naići na mnoštvo duhovitih, vrcavih i lucidnih ironizacija i zajedljivih komentarisanja na račun svega i svačega, ali ono što, po definiciji, nikakvom komentarisanju i ironizaciji ne podleže, ono smrtno-ozbiljno, posvećeno “mesto” čitavog njegovog “opusa”, jeste autorovo fundamentalno-ontološko osećanje da je kapitalizam najveće zlo ovoga sveta. Paradoksalno, ovaj Žižekov para-teorijski, emotivno-ideološki a priori, daje neku vrstu perverzne unutrašnje kohezije njegovom, inače, po sebi neintegrisanom tematskom i idejnom galimatijasu dosetki, pošalica i polumisli na zadatu temu “poznavanja svega”. Tako, sa ovim našim omniologom opšte prakse, nekako uvek unapred znamo na čemu smo. Bilo da je reč o političkoj ekonomiji ili lakanovskoj psihoanalizi, bombardovanju Jugoslavije ili Hičkokovim filmovima, ratu u Čečeniji ili, pak, o šostakovičevoj “Petoj simfoniji”, uvek unapred znamo da će se “na kraju balade”, u ulozi “loših momaka”, pojaviti omnipotentna američka administracija sa svojim sveobuhvatnim, “totalitarnim” pretenzijama da u ime “anonimne logike Kapitala”, potčini ceo-celcati svet svojoj satanskoj i neprirodnoj vladavini.

A upravo je ovaj Žižekov radikalni anti-amerikanizam, ovo njegovo “tvrdo”, nereflektovano proto-staljinističko doktrinarno “jezgro”, kao što je poznato, ono što ga u najvećoj meri preporučuje pažnji ove naše srbijansko-malovaroške javnosti. Doduše, Žižek neće impozantnom konspirološko-političkom idejnom masivu onoga-ovde-oduvek-znanog pridodati nijednu novu istinu (gledano iz tog ugla, Žižek bi ovde u najboljem slučaju mogao zadobiti status tek priučenog šegrta u Centru za geopolitičke studije, tj. običnog antiamerikaniste-amatera); međutim, ono čime će Žižek neminovno na sebe skrenuti pozornost našeg čitateljstva, jeste njegova nesporna elegancija stila, njegova lakanovska “analitička” konzistentnost i filozofska kompetencija, što su sve kvaliteti koji će odsad krasiti ono naše starostavno “znano”. A sve to još iz pera jednog objektivnog i nepristrasnog svetskog pisca! Umesto da se i dalje zamajavamo logički nezgrapnim, politički sumnjivim i teorijski restringiranim “verifikacijama” svoje temeljne ideološko-političke intuicije – “skrparenim” od strane domaće ćiril-filosofske intelektualne “avangarde” (kompromitovane saradnjom sa Miloševićevim režimom) – Žižek će nam sada, u svom lepršavom hip-hop stilu i metodološki besprekornom maniru čoveka koji jednim jedinim “gestom” ume da raskrinka i razobliči sve to beskrajno mnoštvo “iskazivanja” fundamentalnog i ubikvitetnog Američkog Zla (čija mnogostrukost i sveprisuće može vrlo lako da pokoleba, zavede i obmane one bez dovoljno filozofskog obrazovanja i lakanovske posvećenosti u Tajnu – jer, mi najteže spoznajemo ono što nam je najbliže…), lepo objasniti i pokazati kako se artikuliše autentična idejno-politička borba protiv ove vrhunaravne svetske pošasti na međunarodnom planu i u novim i vrlo nepovoljnim okolnostima.

Uostalom, zar nam se i sam autor, već u svom Predgovoru… (u svojoj “poruci srpskoj javnosti nakon hapšenja Miloševića”), svesrdno ne preporučuje svojim lucidnim zapažanjem – istovremeno nam in nuce demonstrirajući čitav svoj filozofski prosede – jedne logički trivijalne, analitičke istine? Naime, prema našem autoru, Tribunal u Hagu je lažan (jer američki) Sud, (a američki je) budući da ne želi da uhapsi bivšeg američkog državnog sekretara, Henrija Kisindžera, i aktuelnog američkog predsednika, Džordža Buša. U prilog istinitosti svojih optužbi na račun ove dvojice zlikovaca, Žižek za prvog kandidata “haške pravde” navodi “gest” jednog britanskog novinara i jedan svoj san, dok bi za drugog ovejanog ratnog zločinca bilo već po sebi blasfemično i deplasirano uopšte dovoditi u sumnju ovu tvrdnju. Ergo, da bi se dokazala nepobitna istina o lažnosti i ispolitizovanosti haškog Tribunala, i time konačno doakalo beskrupuloznim svetskim moćnicima, prava, autentična, strateška reakcija srpske javnosti, treba, umesto jadikovanja nad Miloševićevim hapšenjem, da bude beskompromisno insistiranje na tome da se u Hag smeste (ili psihoanalitički situiraju!) i “krupne zverke”, Kisindžer i Buš (uporedi, str. 7-11). “Umesto osude ekstradicije treba svi da se borimo da se ona univerzalizuje, jer će se na taj način njena lažnost pokazati na politički mnogo efikasniji način” (ibid).

Zaista, “ponekad je najlukavija politika, politika potpune naivnosti” (ibid). Za ovo postoje dublji, strukturni razlozi. Ako nam je Lakanov genij frojdovsko (mistično-biologističko) nesvesno učinio pristupačnim svojom tezom da je “nesvesno strukturisano kao jezik”, na tragu Žižekove ingenioznosti i njegovog “materijalističkog” čitanja Lakana, konačno shvatamo da su viševekovni napori generacija filozofa i naučnika da razumeju stvaran svet oko sebe, bili potpuno besmisleni, čak geo-politički sumnjivi i u funkciji besprimerne vladavine multinacionalnog Kapitala, u čiju su “logiku” ovi jadnici bili upregnuti, a da toga nisu bili ni svesni, jer u svom slepilu nisu umeli da dođu do jednostavnog uvida (do kojeg danas dolazi Žižek) – naime, da je svet strukturisan kao tautologija! Kad ovu istinu shvatimo u svoj njenoj naivnoj, ali zato ne i manje lukavoj jednostavnosti, sve će nam biti jasnije. Svet za nas više neće predstavljati nedokučivu Tajnu. Shvatićemo da ne postoji nikakva Tajna, da je svet samo “ništa kao privid nečega”, tek “puki omotač praznine”, a da je ono što nas nagoni da verujemo svojim očima i zdravom razumu, ono što “posreduje i podržava naš pristup realnosti”, jedan grozni mali crv, objet petit a, u stvari, isto to Ništa – ideologija u svom čistom vidu. Ništa, čisto Ništa, bez ikakvog daljeg određenja, čujemo kako kroz vekove odzvanja hegelovsko spekulativno-dijalektičko prevazilaženje logike i zdravog razuma u ovom Žižekovom razobličavanju kapitalističke ideologije Tajne.

Na tragu ove svoje jednostavno-lukave (tautološke) istine – u stvari, pravog malog filozofskog otkrića – Žižek nam na raznim primerima ilustruje kako u savremenom svetu funkcioniše ova “skrivena” (tautologična) priroda stvari. Tako, na primer, odmah proziremo zašto američka vlada neizostavno mora imati svoje prste u podloj zaveri nametanja bljutavog Coca-Cola bućkuriša svetskom javnom mnenju (str. 31), ali istovremeno i u Čečenskom ratu, gde ona (pogađate) iz pozadine “vuče konce” ovog marionetskog “komplikovanog baleta”, koji se odigrava na vrućem krompiru naftnih bušotina (a ne ljudskih prava, kako tvrde oni koji ne proziru “logiku Kapitala”), a sve u “trouglu” između Rusije, Čečenije, Turske i Azerbejdžana (trougao je, doduše, geometrijska slika sa tri ugla, ali ova okolnost ne sme da nam zamrači pogled na ono bitno), kao pukih nesvesnih objekata prepredenih Gospodara Sveta u njihovoj nameri da zavladaju strateški važnom regijom kaspijskog basena (str. 19). Isto tako, odmah nam se razbistrava ontološko-politička etiologija naše rak-rane, naime, “perverzna strategija NATO-a” pri intervenciji na Kosovu, tako što uviđamo da NATO svojom intervencijom uopšte nije hteo da, u ime humanitarnog prava, zaštiti Albance od terora srbijanskog režima, već je svim snagama pokušao da blokira istinsku alterantivu i NATO-u i Miloševiću (koje Žižek vidi samo kao različite “izraze” pomenute kapitalističke logike – jer, koja bi ih “logika” mogla inače povezati?), alternativu koju Žižek vidi u “najširem oružanom otporu samih Albanaca” (str. 166) pod vođstvom (žižekovski viđene) OVK, kao zalozi (ili supstitutu?) buduće svetske antikapitalističke revolucije.

Ali, zadržimo se za trenutak na ovom mestu, jer nam ono može poslužiti kao dobar model za razumevanje, kako to sam autor formuliše, “krajnje političkog horizonta ove knjige” (str. 23). Naime, autor uviđa da se povodom bombardovanja Jugoslavije može govoriti o izvesnom orvelovski intoniranom “paradoksu”, paradoksu “humanitarne intervencije”, ili “militarističkom humanizmu” (Ulrih Bek); takođe, znamo da autor nije neko ko bi se plašio paradoksa, naprotiv: uprkos svom radikalnom antiamerikanizmu, autor je smatrao da treba “herojski podržati militaristički pacifizam”, iako je jasno da su za njega svi drugi koji su činili to isto – Havel recimo – sluge retrogradnih proto-fašističkih tendencija kapitalizma! Pa, kako onda Žižek razrešava ovaj svoj paradoks, kako objašnjava ovakav svoj samo-protivrečni politički stav? Evo u čemu je kvaka: “Problem nije ni to što se mete bombardovanja očigledno ne biraju iz čisto moralnih razloga, već selektivno, u skladu s neobjavljenim geopolitičkim i ekonomskim strateškim interesima (kritika u marksističkom stilu). Problem je, zapravo, u tome što takva čisto humanitarno-etička legitimizacija (ponovo) do kraja depolitizuje vojnu intervenciju u jasno definisanu političku borbu. Drugim rečima, problem s ‘militarističkim humanizmom/pacifizmom’ nije u ‘militarizmu’, nego u ‘humanizmu/pacifizmu’: u načinu na koji se ‘militaristička’ intervencija (u društvenu borbu) predstavlja kao pomoć žrtvama (etničke, itd.) mržnje i nasilja, i direktno opravdava depolitizovanim ljudskim pravima. Prema tome, ono što nam je potrebno nije ‘istinski’ (demilitarizovani) humanizam/pacifizam, nego ‘militaristička’ društvena intervencija bez svoje depolitizovane humanističke/pacifističke politure” (str. 164-165). Žižek se, dakle, uprkos svojoj načelnoj podršci NATO intervenciji u SRJ, istovremeno distancira od humanitarno-etičke legitimizacije te intervencije. NATO intervencija je opravdana ne zbog njenog humanizma, već zbog militarizma – i tu Žižek čini sledeći korak: distancire se od samog NATO-a kao organizacije i nudi svoju podršku onom, u ovu “organizaciju” neintegrisanom elementu, a to je OVK. NATO je kao organizacija neprihvatljiv za Žižeka, zbog toga što je isuviše prožet humanitarnim obzirima (po tome on Žižeka podseća na instituciju Crkve), ali i zato što je agent sveopšte liberalno-kapitalističke depolitizacije političkog prostora. NATO je previše institucija (Crkva), a premalo organizacija, autonomni vojni činilac, sposoban da po sopstvenom nahođenju, samostalno interveniše u jasno definisanu političku borbu.

Tu dolazimo i do Žižekovog shvatanja političkog. Aluzija na Karla Šmita nije ovde slučajna. Naime, poput Šmita, i Žižek razdvaja politiku od normalne političke delatnosti; i za njega politika poseduje jednu eminentno konfliktnu prirodu, gde je institucija kompromisa potpuno odstranjena iz političkog života; i za Žižeka političko prožima čitav društveni prostor, a Neprijatelj nije empirijska kategorija – Neprijatelj nije strogo definisan, tj. Neprijatelj može postati bilo ko; takođe, Žižek, poput svog ideološkog pandana sa desnice, zazire od svakog upliva morala u politiku. Ono, pak, gde se Žižek i Šmit razilaze jeste Šmitovo shvatanje krajnje političke instance, naime njegovo shvatanje Suverena. Šmitov Suveren, onaj ko “odlučuje o vanrednom stanju”, za Žižeka je još uvek jedna predmoderna politička kategorija, isuviše “stabilizujući” činilac, isuviše institucija. Žižek bi se od Karla šmita distancirao upravo u shvatanju onog političkog entiteta, u definisanju one eminentno političke institucije, zbog koje se ovaj nacistički pravnik zamerio i svojim političkim tutorima. Naime, Šmit je svom Suverenu namenio jedno povlašćeno političko mesto, ali ga je istovremeno shvatao isuviše etatistički, naime, poistovetio je Suverena sa Državom, stavljajući ga iznad Pokreta i Naroda. Upravo na ovoj liniji rezonovanja Žižek i optira za OVK i odbacuje NATO, izvlačeći sasvim dosledno svoju krajnju političku poentu sloganom: “Tamo gde je bila Crkva, treba da dođe Vojska!” (str. 129). O kojoj je vojsci reč, koja će militaristička organizacija zauzeti mesto Žižekovog “Suverena”, mora ostati potpuno otvoreno pitanje; odnosno, Žižek se mora, u slučaju bilo koje radikalne militarističke organizacije, pojaviti u ulozi onih mudraca, iz njemu tako drage priče iz “1001 noći”, koji izvesnog mladića dočekuju rečima: “Pa dobro, gde si ti, čekamo te već 300 godina”. Ili, da to kažemo zajedno sa Lakanom: “Pismo uvek stiže na svoje odredište.”

Tu, konačno, shvatamo i zašto “istinska alternativa” pomahnitalom svetskom kapitalizmu i sverazornom neoliberalnom ludilu nisu ni sindikalni mekušci, ni izdajničke “trećeputaške” socijal-demokratske partije koje paktiraju s Kapitalom (ili, kako to Žižek pregnantnije i lepše kaže, “konformistički liberalni nitkovi”), a još manje razno-razni trećesvetski Slobodari iz Iraka, Kube, Severne Koreje ili Libije (oni su tek neautentični “patološki uzurpatori” na – od dominacije Kapitala – “slobodnim teritorijama” (str. 81), već pre svega nepotkupljivi i neintegrivi borci za slobodu, poput Slobodana Miloševića, OVK, Crvenih brigada, Crnog septembra, “17. novembra”, Crvenih Kmera, Al-Kaide, Markuzea, F. Džejmsona, Čomskog, te napose Žižeka i inih, kojima ustvari nisu potrebna nikakva sofisticirana dostignuća naše civilizacije da bi se sa njom obračunali (sem nešto organizacionog umeća). Oni su kao takvi transcendens po sebi – ili, kako bi to rekao naš narod: “tikve bez korena”. Žižek se verovatno ne bi složio sa ovim našim malicioznim imputiranjem neke njegove navodne “srodnosti po izboru” sa izvesnim – pogotovo u postseptembarskoj međunarodnoj konstelaciji – nezgodnim “idejnim saborcima”, koji u svojoj “idejnoj borbi” umeju povremeno i da se “zaborave” i “zanesu” (recimo, putničkim avionom u poslovni toranj na Menhetnu – toj “žili kucavici” svetskog Kapitala). (Treba samo pročitati nedavni Žižekov tekst “Dobrodošli u pustinju Realnog”, koji znatno pada ispod nivoa političkog radikalizma ove njegove knjige, vraćajući njegovu kritiku Amerike i kapitalizma na nivo “moralističkih upozorenja” glede iracionalnosti “logike Kapitala” i neuravnoteženosti svetske socijalne i kulturne dinamike.) Optužio bi nas da koristimo njujoršku tragediju da bismo blokirali svaku mogućnost radikalne politike, po analogiji sa “depolitizacijom holokausta” – “Ukratko, bez obzira na nesumnjivu iskrenost nekih njegovih zastupnika, “objektivni” ideološko-politički sadržaj depolitizacije holokausta, njegovog uzdizanja na nivo vrhunskog, apsolutnog Zla, predstavlja politički pakt agresivnih cionista i zapadnih desničarskih antisemita, uperen protiv današnjih radikalnih političkih potencijala.” (str. 92). Dakle, treba imati na umu da poenta ove Žižekove knjige ima i izvesnu “moralnu”, odnosno hrišćansku dimenziju, skrivenu u podnaslovu knjige (“Zašto je vredno boriti se za hrišćansko nasleđe?”).

Međutim, ukoliko bi se neko na ovom mestu želeo da podsmehne Žižeku kao onom ničeanskom profesoru koji je svoje studente podučavao o natčoveku, a kada su mu njegovi puleni doneli glavu njihovog metiljavog, nearijevskog kolege, nemoćno uzviknuo: “ali, ja nisam tako mislio!”, treba da zna da se Žižek priklanja hrišćanskom nasleđu ne zbog uzvišenosti njegove moralne poruke, već da se on divi hrišćanskoj organizaciji kakvu je ustanovio sveti Pavle. Žižekov junak je sv. Pavle, a ne Hrist. Žižek vrši “iskopčavanje Hrista”. Podsetimo se: Hrist umire na krstu kao poslednji bednik, i to se čini kao konačni slom njegove Misije. Međutim, sv. Pavle tada čini jedan “gest” kojim reinterpretira čitav smisaoni horizont poražavajuće smrti Mesije – on Njegovu smrt postavlja u središte svoje interpretacije i tvrdi da je upravo ta Smrt ispunjenje čitave Misije našeg Iskupitelja, da je taj apsolutni poraz (smrt Boga), u stvari, ultimativna zaloga budućeg trijumfa (nadolaska Carstva nebeskog). Žižek u hrišćanstvu uočava jedan “ideološki rez”, koji mu, onda, služi da na tragu tog “hrišćanskog nasleđa” reinterpretira čitav ideološki kontekst nakon sloma komunizma u SSSR-u i istočnoj Evropi. Nakon sloma apsolutnog horizonta svih “prezrenih na svetu”, Žižek se danas, poput nekada sv. Pavla, nipošto ne predaje; on zna da je upravo ta Smrt zaloga budućeg Spasenja. Naravno, greška “realnog socijalizma” je bila u tome što je ovaj bio suviše “etatistički”, isuviše Crkva, a premalo “organizacija”, isuviše podređen svom utopističkom horizontu. Komunisti nisu došli do lakanovskog uvida da se simbolički okvir stalno urušava i da je upravo to njegovo urušavanje, njegovo prevazilaženje imaginarno-utopističkih identifikacija bilo najveća zaloga, krajnja garancija njegovog budućeg uspeha. (Vidi pogl. “Kad partija izvrši samoubistvo”.) Nakon rušenja komunističke Crkve na Istoku, Žižek sada sve snage usmerava na uspostavljanje jedne, manje ideološki “opterećene”, ali zato funkcionalnije “organizacije” na međunarodnom planu borbe protiv paganskog, dehumanizujućeg kapitalističkog Sistema. Evo kako taj “rez” Žižek elokventno psihoanalitički poima: “Da bismo bliže objasnili te dve zajednice u iskušenju smo da rizikujemo pozivanje na samog Frojda, koji u svojoj Psihologiji mase daje dva primera formiranja masa, Crkvu i Vojsku. One se najčešće formiraju kao istovetne, bez obzira što među njima postoji razlika. A šta ako ta razlika jeste ključna, shvaćena u sklopu Lakloove opozicije između strukture razlika i antagonističke logike ekvivalencija? Crkva je globalna, strukturirana Institucija, sveobuhvatna mreža hijerarhijski uređenih pozicija, u osnovi ekumenska, tolerantna, sklona kompromisima, inkluzivna, i profit deli među podgrupama, dok je u Vojsci naglasak na antagonizmu, na Mi protiv NJih, na egalitarnom univerzalizmu (svi smo na kraju jednaki kad se suočimo s NJima, s Neprijateljem), tako da je Vojska u suštini ekskluzivna, sklona uništenju drugog. (…) U pogledu političkih borbi, Frojdovo wo es war, soll ich werden, moglo bi da se pročita i kao: gde je bila Crkva, tu treba da dođe Vojska” (str. 128-129).

I eto, tako je ovaj naš postmoderni sv. Pavle protrčao kroz kritiku “logike Kapitala”, sve usput se boreći za “hrišćansko” u pokušaju da, pri svom definisanju jedne nove zajednice “hrišćanskih” (komunističkih) fanatika, povrati bar neke od atributa svoje izgubljene ljubavi, koja je svojom pojavom uterivala strah u kosti belosvetskim kapitalističkim moćnicima. Ne treba biti surov prema ovom našem lucidnom kritičaru svega postojećeg. To što je danas njegova knjiga za nas bez neke naročite intrinsične vrednosti, posledica je jednostavno okolnosti da je naš autor rođen prekasno da bi bio (ozbiljno) shvaćen. Ipak, iako bez neke intrinsične vrednosti, ova njegova knjiga nije bez ikakve vrednosti. Naprotiv! Pozitivna strana objavljivanja ove knjige na srpskom jeziku, sadržana je u omogućavanju domaćoj, konspirologijom zadojenoj klijenteli, da spozna da dotična (naime konspirologija) nije stvar samo njene endogeno palanačke pometenosti, već jednog generalnijeg arhetipskog defekta. Ustvari, uprkos svom očiglednom militantnom neznanju o bilo čemu što je vezano za ekonomsku, ili političku teoriju, Žižek je već – zajedno sa nezaobilaznim Čomskim – u ovoj našoj kulturnoj palanci (ali i u svetskom vilajetu) stekao status poznatog i priznatog egzegete savremenih geo-političkih kretanja i ukupnih tendencija kapitalističkog sveta na izdisaju. Čitaocu koji preferira ovu vrstu “kulture” i “argumentacije”, Žižekova knjiga predstavljaće pravo malo Jevanđelje “za poneti”. Ovo bi istovremeno moglo biti i upozorenje našim domaćim geo-strateškim špekulantima i ćiril-filosofima da se dadu upamet, jer će im ova knjiga neminovno pomračiti slavu i dramatično sniziti vrednost njihovim akcijama u prestoničkim saloonima i provincijskim underground kafančinama.

Žižekova knjiga, takođe, neopozivo pokazuje da nijedna nacija nema monopol na političku glupost, u šta smo sve donedavno i sami verovali i kako nam uporno sugeriše naša intelektual-državotvorna elita. Razlika između Žižeka i, recimo, Dragoša Kalajića, ili Mihaila Đurića, meri se mikronima stila i lučnim sekundama slučajne, ni-kriv-ni-dužan svetske afirmacije, a ne svetlosnim godinama navodne emancipovanosti od provincijskog mračnjaštva, intelektualne zapuštenosti i neprosvećenosti, kao sigurnog jemstva poštovanja racionalnog argumenta i nepodleganja vladavini sumanutih ideja i raznih nadri-teorija.


Borislav Ristić – Tekst je prvobitno objavljen na sajtu www.nspm.org.yu


You may also like...