Hajekov “Put u ropstvo”

Hajekovo delo, u poređenju sa marksističko-socijalističko-intervencionalističko-galbratijanskom paradigmom koja je dominirala sredinom dvadesetog veka, izgleda kao svetionik za slobodno preduzetništvo u sred mora totalitarizma. Kada se njegovi tekstovi uporede sa onima protiv kojih je pisao, Hajek izgleda poput usamljenog glasa koji u divljini viče za slobodom; on je, kao danski dečak, samo svojim prstom podupirao branu od obrušavajućeg etatizma.1 Ali ako se procenjuje njegov doprinos u odnosu na kasnije2  zagovornike slobodnog preduzetništva, ili još bolje u odnosu na sadašnje, Hajekova podrška ovakvom sistemu se u najboljem slučaju mora oceniti veoma mlakom.3 Ovo je prilično iznenađujuća teza, čak paradoksalna, s obzirom na činjenicu da je 1994. godine bila pedesetogodišnjica Hajekovog dela Put u ropstvo,4 knjige za koju se naširoko smatra (i to tačno!) da je uticala da se političko mišljenje jedne cele generacije okrene dalje od socijalizma.5 Stoga je obavezujuće za autora koji, poput mene, iznosi jednu takvu tezu, da ponudi dokaze u njen prilog.6 Hajde da se pozabavimo činjenicama.

Put u ropstvo

Ne može se poreći da je ova knjiga predstavljala ratni poklič protiv centralnog planiranja. Ipak, u kreiranju argumenta protiv socijalizma, Hajek je bio primoran da pravi razne vrste kompromisa sa onim što bi inače izgledalo da predstavlja njegovo sopstveno filozofsko stanovište, i to toliko, da ukoliko bi sistem bio podignut na njihovoj osnovi, ne bi se previše razlikovao od onoga čemu se ovaj autor eksplicitno protivio.

Pre svega, uzaludno bi se tražio princip, nalik nekakvom ne-agresivnom aksiomu libertarijanizma, koji bi služio kao kormilo pomoću koga bi se upravljalo brodom političko-ekonomske filozofije.7 U stvari, Hajek se kategorički odriče mogućnosti nekakvog principa: „ Ne postoji ništa u osnovnim principima liberalizma što bi od njega sačinilo nepromenljivo učenje; ne postoje čvrsta pravila koja su fiksirana jednom za uvek.“. Ne samo da da ne postoji princip, već on posebno izdvaja slobodno preduzetništvo kao upravo pogrešan put: „Verovatno ništa nije nanelo toliko štete liberalnom cilju od tvrdog insistiranja nekih liberala na čvrstim opštim načelima, iznad svih na principu laissez-faire.“8  Izostavljanjem takvog aksioma9 ili postulata Hajek je nepotrebno oslabio svoj argument u prilog tržišta.10

U jednom trenutku, možda nesvesno, on čak usvaja uverenja upravo onih ljudi koje naširoko kritikuje. Tako tvrdi:

Liberal se odnosi prema društvu poput baštovana koji gaji biljku i koji, da bi stvorio uslove koji su najpogodniji za njen razvoj, mora da zna što je više moguće o njenoj strukturi i o načinu na koji ona funkcioniše.11

Pa šta je ovo nego mentalitet svojstven centralnom planiranju? Ljudi su poput šahovskih figura, koje treba pomerati na tabli po komandi takoreći sveznajućeg velemajstora. Hajeku je promaklo da se njihovi ciljevi mogu razlikovati od njegovog cilja. Ovo može biti gledište do kog drži tip Hajekovog liberala, ali stvari su potpuno različite za klasičnog liberala, onog koji zastupa ekonomsku slobodu. Za potonjeg, ljudi nisu poput biljaka, ili neživih šahovskih figura. Naprotiv, oni su odrasla ljudska bića sa sopstvenim ciljevima i željama, koji se moraju poštovati.

Novac

Pređimo sada na pojedinosti. Hajek traži izuzetak od pravila laissez-faire kapitalizma imajući u vidu “upravljanje monetarnim sistemom”. Kasnije on ponavlja ovo kejnzijansko gledište:

Postoji… veoma značajan problem fluktuacije privredne aktivnosti i talasa visoke nezaposlenosti koji ih uvek prate12

Ali zašto bi se makro monetarni i fiskalni sistem predavao lažnoj vladinoj brigi? Postoji dobar i dovoljan razlog da se veruje da je državna kontrola u različita vremena vodila do same destabilizacije, inflacije, depresije i samouvećanje za koje Hajek pogrešno predpostavlja da su rezultat tržišnih operacija.13 Može li se reći da zbog činjenica da su ova dva navedena dela kasnijeg datuma od Puta u ropstvo, Hajeka treba opravdati zbog toga što ove stvari tada nije imao na umu? Ni za gram, zbog toga što je i Mizes tvrdio mnogo sličnih stvari koje su objavljene u delima koja su štampana mnogo pre Hejekovih.14 Mizes je bio Hajekov mentor i učitelj; nemoguće da Hajek nije čitao ove knjige. Dalje, Hajekova sopstvena pisanija tačno demonstriraju kako vladina monetarna politika vodi do kratkoročne nepravilne raspodele (na primer do depresije).15

Paradoksalno je da je naš autor lično veoma doprineo austrijskoj teoriji biznis kruga, koja ubedljivo pokazuje da je nerazumno dati državi ekspanzivnu ekonomsku moć. Stoga Hajek iz 1931. i 1933. godine osporava Hajeka iz 1944. godine.

Radni sati

U trećem poglavlju knjige Put u ropstvo, Hajek pravi dalje ustupke u korist socijalizma. U ovoj raspravi on zloslutno upozorava na opasnost „dogmatskog laissez-faire stava“. Kakve sve uloge pridaje državi? Jedna od njih je „… da ograniči radne sate.“16 Ali ovo je kršenje osnovnih prava. Odrasle osobe svakako imaju pravo da se između sebe dogovore o radnoj nedelji kako njima odgovara. Nikoga ne treba da interesuje da li će to iznositi 50, 100 ili čak 150 radnih sati po nedelji. Nadalje, takva socijalistička politika predstavlja siguran recept za propast.

Intervencionalisti svih boja pokušavaju da se predstave zaslužnim za skraćenje radnih sati. Po njima, pohlepni kapitalisti nikada ne bi dozvolili skraćenje radnog vremena na osam sati, da su se kojim slučajem za to pitali. Ovo se ne bi dogodilo da nije bilo dobroćudnih efekata prinudne legislative. Da vlada nije držala situaciju pod svojom kontrolom mi bismo još, čak danas, radili 14 radnih sati dnevno. Međutim, logika zdravog razuma se ne slaže sa ovom tezom. Razlog što radimo manje nego naši pra-pra-praoci nalazi se u tome što su poboljšana tehnologija i veštine toliko povećali produktivnost da smo mi zahvaljujući tom povećanju dobili više slobodnog vremena. Postoje jaki dokazi da donošenje zakona po sebi i za sebe ne može da dovede do takvog stanja stvari. Predpostavimo onda, da je vlada ograničila radnu nedelju na 40 radnih sati i da je to učinila u vremenu u kome je, zbog velikog siromaštva, radna aktivnost trajala duplo više.

Umesto povećanja slobodnog vremena, takvo ozakonjenje bi predstavljalo smrtnu presudu za milione ljudi koji ne bi uspevali da prežive zahvaljujući toliko malo radnih sati. Kako onda objasniti “uspeh” radnog zakonodavstva? Na kraju krajeva, ništa slično se nije desilo u istoriji. Odgovor je jednostavan: kada povećanje produktivnosti omogući da se manje radi, vlada obznanjuje da je potrebno zakonski promeniti broj radnih sati. Ovakvo stanje stvari je zavaralo neke analitičare, poput Hajeka, navodeći ih da misle da je zapravo zakon prouzrokovao smanjenje rada. U stvari, radnom zakonodavstvu su se samo pripisivale zasluge za stanje stvari koje je već nastajalo i koje bi nastalo čak i u odsustvu takve legislative.

Socijalna sigurnost za sve

Naš autor nastavlja, “niti je zaštita konkurencije nesaglasna sa obimnim sistemom socijalnih usluga”17

Dalje tvrdi:

Ne postoji razlog zbog koga bi u društvu koje je dostiglo opšti nivo blagostanja, koje je naše društvo postiglo… sigurnost kao zaštita od krajnje zdravstvene ugroženosti, obezbeđivanje osnovnog prehranjivanja…. ne bi bila garantovana za sve bez ugrožavanja opšte slobode… Nema sumnje da minimum hrane, krova nad glavom i odevanja, koji su dovoljni za očuvanje zdravlja i radne sposobnosti, mogu biti zagarantovani svakom.18

Međutim, ovo je kranje problematično, i to ponovo, podjednako na moralnim i pragmatičnim osnovama. U pogledu prvih, jedini opravdan transfer sredstava između jednog građanina i drugog građanina se zasniva na dobrovoljnoj osnovi. To jest, ukoliko neka crkva, ili armija spasa, ili članovi neke sekte udeljuju novac siromašnima. Suprotno ovome, sistem socijalnih službi se, čak i da ne govorimo o njemu kao o “obimnom”, može finansirati putem implicitne sile kroz poresko-subvencioni sistem. A što se tiče posledica one su gotovo katastrofalne.19

Nepoštovanje reda i zakona, problemi tinejdžerskih trudnoća, kriminal, uništavanje porodica, i čak neuspeh formiranja porodica na prvom mestu, sve je to posledica ovakve politike. Istini za volju, najveći ekcesi sistema socijalne zaštite uopšte nisu bili vidljivi u vreme kada je Hajek ovo pisao. Ipak, opšte je mišljenje da je on bio zagovornik kapitalizma, a ovo je još jedan dokaz na dugačkoj listi protiv-primera u prilog drugačijeg mišljenja.

Što se tiče Hajekove tvrdnje da se možemo upustiti u aktivnosti ove vrste na širokoj skali bez ugrožavanja slobode, malo je razloga za optimizam. Širok sistem socijalne sigurnosti doveo je do stvaranja pokreta za prava na socijalnu sigurnost; zelenaško društvo, kakvo smo postali, ugrozilo je slobodu, čak i da je to samo zbog tolikog vladinog budžeta. Kako se državna potrošnja strmoglavo kretala ka 50% od BNP, pravo pitanje je postalo da li mi uopšte još živimo u slobodnom društvu.

Tržišta

Međutim, ovime nismo čak ni zagrebali po površini svih onih zadataka koje Hajek namenjuje vladi. On izjavljuje: „Funkcionisanje … konkurencije … zahteva adekvatnu organizaciju izvesnih institucija poput … tržišta i sredstava informisanja“.20 Ovo je, međutim, malo nejasno. Da li on smatra da se berzanska tržišta, tržišta obveznicama, tržišta roba, buvlja tržišta, i druge institucije koje su posvećene promociji kupovine i prodaje, u nekom smislu ne mogu organizovati na privatnoj osnovi? Ako je tako onda je to besmislica. Ako ne, veoma je teško raspoznati na šta se ovo odnosi. Slično je i sa sredstvima informisanja: na šta se, za ime boga, ovo odnosi? Da li to znači da privatni sektor ne može da upravlja školama, novinama, bibliotekama, kompjuterima, radiom i televizijom? Sve ove službe su u nekom vremenu i na nekom mestu bile organizovane na privatnoj osnovi. Istine radi, vlade su ih takođe podvrgavale pod svoju monopolsku kontrolu. Ali naš vodič u liberalizam nam ne nudi razloge na osnovu kojih bi mogli da predpostavimo da je najbolje da ove službe prepustimo lažnoj državnoj brigi. Ako Hajek ovo nije imao u vidu onda je njegova operativna definicija sredstava informisanja prilično nejasna.

U pogledu komercijalizacije znanja i informacija, Hajek izjednačava “prevaru i obmanu” sa “iskorišćavanjem neznanja”.21  Ali postoji ogromna razlika između ove dve stvari. Prevara i obmana su ekvivalenti krađi. Ako pristaneš da kupiš od mene 5 kilograma paradajza za 1.29 dolara, i ako ja pristanem da ti ih prodam po ovoj ceni a da pritom stavim 5 kilograma bezvrednog kamenja u torbu, onda sam ja u stvari ukrao tvoj novac. S druge strane, zamislimo da nisi upoznat sa tekućim cenama i da pristaneš da kupiš taj paradajiz od mene za 1000 dolara. Tada se sa izvesnošću može reći da sam ja iskoristio tvoje neznanje stanja na tržištu. Međutim, da li sam ja tebe tom prilikom pokrao? Ne pod uslovom da je znanje ekonomsko dobro. Ako ono to nije, bilo bi svakako neumesno od mene da ti naplaćujem njegovo prenošenje, kao kada bih ti držao časove klavira, učio te matematici ili bi se savetovao sa tobom u svojstvu ekonomiste. Kao posledica ovog hajekovskog gledišta prodaja znanja bi imala potpuno fiksnu cenu od jedne nule; ovo je svakako recept za pomanjkanje ponude. Detalj, koji je naš ekonomista propustio da uoči, jeste da upravo tako funkcioniše tržište. Tržište je jedna ogromna arena koje upotrebljava neznanje tako što ga iskorišćava, to jest, tako što od njega profitira. Funkcionišući na ovaj način, tržište promoviše znanje, i tako ukida neznanje. Ako celo stanovništvo nije upoznato sa pravom cenom paradajza onda će zajednica platiti špekulante da im dobave ovo dobro, i to naravno po veoma nepovoljnim cenama. Ali radeći tako, zajednica i špekulanti će smanjiti upravo neznanje koje je bilo prisutno tokom prve transakcije, i tako će spustiti uslove trgovine za sledeće transakcije.

Eksterni efekti

Dalje, postoji takođe jedan pojam koji je zaveo više od nekolicine inače mudrih ekonomista: eksternalije. Za Hajeka, u krajnjoj instanci,

Postoji jedna nesumnjiva oblast gde se ne može formirati koristan pravni okvir pomoću koga bi uspešno funkcionisao sistem privatnog vlasništva i konkurencije: naime, da vlasnik ima koristi od svega uspešnog što počiva na njegovom vlasništvu ali i da trpi sve štete nanete drugim ljudima zahvaljujući eksploataciji te svojine. Na primer, tamo gde je nepraktično proizvesti uživanje određenih usluga koje počivaju na plaćanju cena, konkurencija neće proizvesti takve usluge; sistem cena postaje podjednako neefikasan kada se šteta naneta drugima zbog određenog korišćenja svojine ne može uspešno naplatiti vlasniku te svojine.22

Ako bi se ovo izrazilo modernim rečnikom, argument tvrdi da ukoliko postoje eksterne ekonomije, ili pozitivne eksterne koristi, slobodno kretanje bi u najmanju ruku dovelo do preusmeravanje sredstava u industriju a u ekstremnom slučaju provizije ne bi bilo. To jest, ukoliko se preduzetnik ne može isplatiti za sve ono što dobro radi, uskoro će shvatiti da je prava greška da nastavi sa takvom praksom. Još više, ako imamo neproduktivnu ekonomiju, naime, ukoliko ljudi mogu uništiti svojinu drugih ljudi a da ne budu primorani da plate za ovu štetu, to će ponovo dovesti do pogrešne raspodele sredstava: mnogo će otići na jedne aktivnosti a malo na druge. U svakom od ovih slučajeva, ukoliko se proširi delatnost ekonomije blagostanja, država mora intervenisati da bi se ispravile ove neravnoteže. Laissez-faire kapitalizam je zalužan za obe takozvane tržišne greške i zbog toga ga vlada mora obuzdati.

Na drugom mestu su ove doktrine pobijene23 i nema potreba da se sada razvijaju dokazi u njihovoj potpunosti; kratak sažetek biće dovoljan.

Treba prvo reći nešto o eksternim ekonomijama. Jedna poteškoća se sastoji u tome što je ovaj argument stvarno pandorina kutija. Jednom otvorena, ona se (logički) više ne može zatvoriti. Ako bi Hajek mogao da tvrdi za neka njegova druga zalaganja za vladinu intervenciju da su bila, bar u svom obimu, ograničena u poređenju sa širinom intervencije koju su njegovi intelektualni neprijatelji, centralni planeri, zagovarali, takva odbrana u ovom slučaju nije moguća. I to zbog toga što eksterni argument opravdava neku pojedinačnu ali i uopšte svaku drugu vladinu aktivnost. Svakako će nacionalna odbrana i živopisni parkovi kompenzirati eksterne ekonomije, ali to će učiniti i kutije za cveće na prozorima, upotreba sapuna i međusobno osmehivanje. Stoga ukoliko je opravdano da vlada interveniše u pogledu prvog slučaja podjednako je opravdanao da vlada interveniše i u pogledu drugog slučaja. Ipak, ukoliko država ponudi subvencije ljudima za njihovo kupanje, gajenje cveća, nabavku sredstava za opravku zuba i korišćenje osveživača daha, onda se to može malo ili nikako sprečiti. Jedan test za logičnu koherentnost ovog argumenta jeste mogućnost njegove generalizacije. On se ne može generalizovati, kao da dokazuje previše, isuviše mnogo.24

I subjektivni faktor je takođe u igri: “nekome majka drugome maćeha”. Ne može se poreći da nacionalna ekonomija predstavlja eksternu ekonomiju za većinu običnih ljudi, ali takođe se ne može poreći da je to eksterna disekonomija za pacifiste i naše zemljake koji su uz našeg neprijatelja. Kako možemo, bez pribegavanja pogrešnom interpersonalnom upoređivanju korisnosti, nedvosmisleno zaključiti da ove stvari stvarno promovišu eksterne koristi?

Čak iako postuliramo, zarad argumenta, da zaista ima besplatnih dobitaka zahvaljujući tuđem investiranju, još uvek ima načina da se internalizuje eksternalija. Ako kažemo Sovjetima, Kubancima, Bosancima, ili bilo kojim aktuelnim “lošim momcima” da Džon Blou nije ništa dao za odbrambeni fond, onda on postaje “laka žrtva”.25  Ovo bi ljude nateralo da dvaput razmisle da li i dalje da pokušavaju da se besplatno šlepaju na tuđim odbrambenim izdacima. A što se tiče parkova, povećanje realne vrednosti poseda okolnih prostora može okoristiti preduzetnika koji je u pitanju. Na kraju krajeva on je jedini koji zna unapred njihovu tačnu lokaciju. On sigurno ima preče pravo da ubire veći deo od ove povećane vrednosti.26

Pozabavimo se sada eksternim disekonomijama. One se dele na još dve kategorije, novčane eksternalije i realne eksternalije. U prvom slučaju, kada novi konkurent rasprostre biznis duž neke ulice on oduzima mušterije nekome ko je tu radio od ranije. Zbog dolaska nove firme, stare firme imaju finansijske probleme. Da li zato “žrtva” treba da bude zakonski zaštićena od njenog “dželata”? Naravno da ne. Ako bi se ovo dozvolilo, cela ideja slobodnog tržišta i konkurencije bi se uništila još u svom zametku. Sa moralne tačke gledišta, pridošlica nije prekršio bilo koje pravo originalne firme, pošto ona ne pripada kupcu. Umesto toga, komercijalni odnos, u odsustvu dugoročnog ugovora, počiva na dobrovoljnoj osnovi; on se može otkazati – sa bilo čije strane – iz bilo kog razloga (kao što je konkurentnija ponuda, kao u ovom slučaju) ili bez bilo kog razloga.

Drugi tip je ozbiljniji. Ovde je u pitanju oštećena strana kojoj smeta vazdušno zagađanje ili čađevina rasprostrta po njegovom imanju, ili kojoj smeta ogromna buka ili izlivi toksičnih tečnosti. Stopiranje ovakvih stvari treba da bude suština zakona, kao što je to u slučaju neovlašćenog napada na osobu ili upada na privatno vlasništvo, poput ubistva, krađa, nanošenje telesnih povreda, itd.

Na ovom mestu Hajek tvrdi da u krajnjoj instanci,

postoji jedna nesumnjiva oblast gde se ne može formirati koristan pravni okvir pomoću koga bi uspešno funkcionisao sistem privatnog vlasništva i konkurencije: naime, da vlasnik ima koristi od svega uspešnog što počiva na njegovom vlasništvu ali i da trpi sve štete nanete drugim ljudima zahvaljujući eksploataciji te svojine.27

Ovo je pogrešno. Jednostavno nije istina da ni jedan pravni okvir ne može da prisili vlasnika da plati za sve štete nanete drugim ljudima korišćenjem njegove svojine. Postoji pravni okvir koji služi upravo toj svrsi. On se zove sistem prava privatnog vlasništva i laissez-faire kapitalizam. Nasuprot Hajeku, u ovoj situaciji tržište ne pravi grešku. Pre je u pitanju vladina greška, naime, vladin neuspeh da potpomogne vlasnička prava putem kaznene prakse, pročišćavanja, i hapšenja onih koji su se ogrešili o ta prava. Bez sumnje je država uvela zakone protiv prestupa; ako ja lično vozim preko tvog travnjaka, ili ako bacam moje smeće na njega, malo je sumnje da neću u tome biti sprečen. Ali ako ja to isto smeće spalim i bacim ga na tvoj travnjak kao čađevinu verovatno u tome neću biti zaustavljen, pošto je pravda dugo godina bila slepa za ovaj prekršaj.28

U ovom pogledu su Mizesovi pogledi korektivni u odnosu na Hajekove. Mizes tvrdi:

Kada se u prošlosti, vlasnici fabrika i pruga, u mnogim zemljama, nisu smatrali odgovornim za štete koje su njihovi poslovi nanosili vlasništvu i zdravlju suseda, patronima, sopstvenim radnicima i drugim ljudima, putem dima, čađa, buke, zagađenja vode, i nesreća prouzrokovanih nepravilnom ili neodgovarajućom opremom, ideja vodilja je bila da se ne sme potkopavati napredak industrijalizacije i razvoja trasportnih kapaciteta.29

I dalje:

Istina je da gde je značajan deo troškova koji se pojavljuju eksteran, zbog delatnosti kako individua tako i firmi, ekonomska kalkulacija koju oni uspostavljaju je očigledno defektna a njihovi rezultati obmanjivi. Ali ovo nije posledica navodnih defektnosti koje su svojstvene sistemu privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. To je, naprotiv, posledica praznina koje ga prate.30

Zdravstveno osiguranje i osiguranje u slučaju nesreće

Bil i Hilari Klinton su propustili da se opklade zarad njihove inicijative za socijalizaciju američke industrije zdravstvene zaštite, tako što bi upečatljivo citirali Hajeka u ovom pogledu. Oni su iskreno mogli da tvrde da se ČAK i Hajek, taj najveći zaštitnik slobodnog tržišta, slaže sa njima. Slede izjave ovog tzv. zagovornika kapitalizma:

Niti postoji bilo kakav razlog zašto država ne bi pomagala pojedincima u obezbeđivanju od uobičajenih životnih nesreća od kojih se, zbog njihove neizvesnosti, može adekvano zaštiti samo mali broj ljudi. Kada u slučaju bolesti ili nesreće, niti želja da se izbegnu takve nesreće niti napori da se prevaziđu njene posledice nisu praćeni merama pomoći – kada, ukratko rečeno, imamo posla sa opasnostima od kojih se treba zaista osigurati – argument u prilog državne brige oko organizovanja obuhvatnog sistema socijalnog osiguranja je veoma jak. 31

Prvo i pre svega, argument sa moralnog stanovišta. Prisiljavnje ljudi da daju svoje pare za ciljeve koje priželjkuju drugi ljudi nije ništa drugo do krađa. Ako revolveraš (iskreno) ogovara na primedbe napadnutih žrtava tako što kaže da vrši pljačku zarad onih kojima treba zdravstveno osiguranje, takav robinhudizam i dalje predstavlja običan lopovluk.32

Ni ekonomski kontra-argument nije manje ubedljiv. Hajek tvrdi, ali drugim rečima, da ne postoji ogrešenje o moral kada je u pitanju zdravstveno osiguranje i osiguranje od nesreće. Ovo je međutim, problematično, zato što se krivulja na listi zahteva za medicinske usluge, kao što je slučaj sa svim krivama zahteva, naginje u pravcu naniže. Ljudi će više zahtevati medicinske i bolničke brige kada njihova cena iznosi nulu (kada je zdravlje osigrano) nego kada je u pitanju tržišno izbalansirana cena. To jest, oni će više koristiti ove usluge ukoliko su osigurani nego ako nisu osigurani. To je razlog zašto je svaka šema socijalizovane medicine koja je ikada predlagana rezultovala sa mnogo većim troškovima nego što se to prvobitno mislilo. Veličina slobodnog preduzetništva je u tome što se privatne kompanije takmiče jedna sa drugom u naporu da se eliminišu takva ponašanja. Putem različitih tehnika poput franšiza, pregleda, i nižih cena za one koji ne puše ili ne preteruju sa ishranom, industrija privatnog osiguranja dozvoljava mušterijama da objedine takve rizike. U kapitalizmu one firme koje nisu sposobne u ovakvoj vrsti zaštite mušterija su prisiljene na bankrot. To je prednost kada imamo tržište vis-a-vis država.

Hajek tvrdi da:

istoj kategoriji pripada i povećanje sigurnosti kroz državno pomaganje žrtvama takvih “prirodnih nesreća” kao što su zemljotresi i poplave. Uvek kada bi zajednička akcija mogla da ublaži nesreće protiv kojih pojedinac niti može da se zaštiti niti da se obezbedi u slučaju njenih posledica, takva zajednička akcija bi, bez sumnje, trebala da se preduzme.33

Međutim, ovde takođe iskrsavaju problemi. Prvo, ništa nema loše u takozvanoj zajedničkoj akciji ako se ona tumači kao dobrovoljna pomoć. Najosnovnije stvari iz ekonomije blagostanja nam kažu da obe strane dobijaju od ovakvog odnosa. Donor dobija, inače ne bi ništa prilagao; onaj koji prima pomoć dobija, inače ne bi primio poklon. Ipak je slučaj sistema poreskih subvencija, kome Hajek bez sumnje daje prednost, nešto sasvim drugo. Pošto je bar jedna strana ove transakcije prinuđena na nešto, ne možemo da zaključimo da svi dobijaju. Još više, jednostavno je netačno tvrditi da se žrtva sama ne može zaštiti od poplava ili zemljotresa ili drugih prirodnih dešavanja. Pojedinac se može, sasvim sigurno, preseliti iz južne Kalifornije. Riskovi od poplava se mogu izbeći izbegavanjem reke Misisipi ili morske obale. Kalifornijci i ljudi koji žive u nižim područjima koja su susedna oblastima sa vodama, bi svakako trebalo da izaberu da žive tamo. Ali zašto bi nas ostale neko prisiljavao da plaćamo za njihov izbor mesta stanovanja?

Kontrola renti

Hajek se pridružuje ostalom delu ekonomske profesije u osuđivanju kontrole renti.34 I zaista, njegova analiza je iskrena i potpuna: “Ako ovo objašnjenje sažima katalog grešaka koje se stavljaju na račun kontrole renti, to nije prosta slučajnost, već nešto što je neizbežno.” Ali kada se dođe do uklanjanja kontrole renti, kao da sada neka potuno druga osoba – socijalista – uzima u ruke Hejekovu olovku.

Dozvolimo Hajeku da sam kaže nešto po ovom pitanju:

Ubeđenje da je otvoreno tržište po sebi najpoželjniji uslov, je naravno, daleko od tvrdnje da je brzo ukidanje kontrole renti nešto što je najbolji metod za ostvarivanje ovoga… Ako se kontrole odmah ukinu, promene će se odvijati u takvom obimu da će tržište biti potpuno dezorganizovano, sa svim pratećim opasnostima… Pritisak (prevelika tražnja) će biti pojačan zbog odsustva zakonskih plafona za rente. Čini će se pokušaji da rente uvećaju do grotesknih nivoa, i tokom prvobitne konfuzije u tome će se verovatno i uspeti.35

Umesto trenutnog ukidanja kontrole, naš autor predlaže više postepen proces: zabrana prenošenja kontrolisanih prava stanara na njegovu decu, ohrabrivanje postojećeg sektora stambenog tržišta, početno ukidanje renti samo za velike stambene objekte. Da bi popravio tešku situaciju u kojoj su se našli stanari, čak i usled postepenog otklanjanja kontrole renti, Hajek “zahteva da vlasnici daju otkaze u dužem roku, sa druge strane da stanari daju iste u kraćem.”36

Iako zvuči skromno i razložno, ova politika propisivanja ne može da preživi podrobniju analizu. Ona je slična politici čvrstog protivljenja ropstvu koja istovremeno koči donošenje dogovora o hitnom oslobađanju robova. Tačno je da će hitno oslobađanje robova stvoriti konfuziju. Da li je možda bolje da se to učini u etapama, u periodu od više godina? Samo pitanje daje odgovor. Jer kako bi se takvo nečinjenje moglo opravdati u situaciji u kojoj bi neko imao realnu moć da učini kraj ovoj čudnoj instituciji, umesto da produžava njeno trajanje, bilo za godine, mesece, nedelje, dane, časove, minute ili čak sekunde? Osoba koja bi pomagala i saučestvovala u instituciji ropstva bila bi odmah proglašena krivom jer je imala moć da je ukine a to nije učinila.37 Sličan odgovor važi i za Hejkovu poziciju po pitanju kontrole renta. Iako eksplicitno napada takav zakon, on se suzdržava od zalaganja za njegovo hitno ukidanje.

Ne samo da je njegov osećaj za moral omanuo u ovom pogledu, već se i njegova ekonomska analiza takođe pokazala defektnom. On se plaši povećanja renti do “grotesknih nivoa” više nego ičega, ukoliko se izvši brzo ukidanje kontrole. Zbog čega? Mora da je zbog toga što su u većini slučajeva kontrolisane rente samo mali deo onoga što bi inače bile ukoliko bi se oslobodile, i zbog toga on brine da će brzi prelazak sa jedne stvari na drugu proizvesti ekonomsku pustoš. Siguro je da će nove ponude oboriti svako početno povećanje cene, ali zbog prirode prilagođavanja, ovo se ne može desiti tek za više godina. Stoga treba zadržavati povećanje renti sve dok ova nova ponuda ne dođe na sporom talasu ukidanja kontrole renti koga naš autor priželjkuje. Ova zabrinutost je ipak neopravdana; Hajek zanemaruje efekat prostorne dislokacije.

Kako kontrola veštački smanjuje rente, ona takođe veštački dislocira prostor. Tamo gde je prisutna kontrola renti, ljudi koji poseduju velike stanove koji im više nisu potrebni, nisu mnogo zainteresovani da ih napuste. Na primer, starija žena, čiji je muž preminuo i njena odrasla deca se preselila, će ipak ostati u stanu, više neće koristiti sobe koje joj ne trebaju, pre nego što će se preseliti u manji, skuplji stan koji se nalazi u slobodnoj prodaji. Međutim, ukoliko be se kontrola odmah ukinula ovakvi se obziri više ne bi stvarali.

Još jedna slična stvar ovoj, naime, rente će ponovo biti grubo proporcionalne veličini stana. Kada se naša stara dama preseli iz svog stana sa dvanaest soba i uzme stan sa samo tri sobe, to će biti kao da je u tren oka sagrađeno devet slobodnih soba. Ako je tako, dodatna ponuda smeštaja je odmah na raspolaganju. Mnogo pre nego što se nove građevine mogu sagraditi, slobodan prostor će još uvek biti na raspolaganju i to za veoma kratko vreme. Ovo je još jedan razlog zašto ne trebamo da se plašimo astronomskih povećanja renti, čak i kada je prisutno brzo ukidanje kontrole.

Spašavanje tržišta

Duga je istorija intelektualnih pokušaja da se odbrani praksa “spašavanja tržišta” ili “promovisanja konkurencije” zalaganjem da se državna intervencija usredsredi na ovaj cilj. Hajek se, na žalost, pridružuje ovoj tradiciji u zahtevu da država “učini konkurenciju efikasnijom što je više moguće – i da doprinesi tamo i samo tamo gde ona nije uspešna.” 38

Izvesno, on nastoji da svoju poziciju distancira od socijalističke tako što pravi sledeću razliku:

„Pod „konkurentnim poretkom“ podrazumevam gotovo suprotno onome što se često zove „uređenom konkurencijom“. Svrha konkurentnog poretka jeste da konkurencija funkcioniše; takozvane „uređene konkurencije“ gotovo uvek da ograniči efektivnost konkurencije“39

Međutim, ova razlika nema stvarni značaj. U oba slučaja vlada neće prepustiti tržište njegovim sopstvenim mehanizmima; u oba slučaja javni sektor će posegnuti za privatnim; u oba slučaja pobornici ovih shema, Hajek isto kao i istaknuti centralni planeri, kažu da se zalažu za intervenciju da bi unapredili stanje stvari.

Hajekovska pozicija se svodi na to da lisica čuva kokošinjac, ili na pokušaj da se vatra ugasi naftom. Lisice i kokoške, nafta i voda, počovaju na različitim i kontradiktornim principima koji im leže u osnovi. Lisica je u prednosti u napadu; kokoška u odbrani (može je i farmer odbraniti). Nafta hrani vatru, voda je gasi. Tržište i vlada su takođe, na sličan način, organizovani na inkompatibilnim principima. U prvom slučaju, zajednički dogovor je ideja vodilja u drugom slučaju korišćenje sile. Jedna stvar bi bila da je Hajek ograničio svoju odbranu državnog uplitanja na “…zaštitu od nasilja i krađe… (i) zaštitu izvesnih prava, kao što su vlasništvo i sprovođenje ugovora…”40 Ovde se može ubedljivo dokazati da su ove dve institucije komplementarne a ne inkompatibilne. Ali Hajek ide mnogo dalje od ovog stava. Razmotrimo još jedan primer.

Anti-trust

Po Hajeku se

“sloboda ugovaranja” ne može smatrati pravim rešenjem za naše probleme ukoliko znamo da ne treba sve ugovore načiniti sprovodljivim te smo obavezni da tvrdimo da se ugovori “o ograničavanju konkurencije” ne bi trebali primenjivati.41

Po Hajekovom shvatanju:

Sistem cena će ispuniti ovu funkciju samo ako je konkurencija prisutna, to jest, ukoliko individualni proizvođač treba da se prilagodi cenovnim promenama na koje ne može da utiče.42

U stvari, Hajek ide toliko daleko da predviđa “višestruku štetu” u slučaju “ugovora o ograničavanju konkurencije”.43

A šta nije u redu sa monopolom? On je prinudan. Hajek izjavljuje:

Monopolist može da upražnjava čistu prinudu…ukoliko je on, recimo, vlasnik izvora vode na nekoj oazi. Recimo da se neka druga osoba doselila na to mesto zbog toga što će mu voda uvek biti dostupna po razumnoj ceni, i da će u jednom trenutku shvatiti, možda zbog toga što je drugi postojeći izvor vode presušio, da će morati uraditi šta god vlasink preostalog izvora zahteva, da bi ostao živ; ovo bi bio čist slučaj prinude.44

Rodbard ovo odbacuje odlučno:

Ipak, pošto vlasnik izvora nije otrovao konkurentne izvore, on jedva vrši “prinudu”; u stvari, on obezbeđuje vitalnu uslugu, i trebao bi da ima pravo bilo da odbije da naplati ili da naplati koliko god bi kupac dao… Obe radnje su u okviru njegovih prava kao slobodnog čoveka i kao poštenog vlasnika imanja.45

Rodbard dalje zamišlja samo jednog doktora u društvu koji može uspešno da leči narod od određene epidemije. Da li ovog monopolistu treba zakonski naterati da uzme odmor kada nije planirao? Da li mu treba nametnuti određenu cenu za njegove usluge? Sve dok ovaj lekar ne snosi odgovornost za ovu epidemiju, bilo bi to pravo ropstvo ukoliko bi ga prisiljavali da služi bolesnim ljudima pod bilo kojim uslovima osim pod uslovom zajedničkog sporazuma.

Problem sa hajekovskom ekonomskom analizom je da ona još jednom vodi direktno ka interpersonalnom poređenju korisnosti. Sve je lepo i dobro kada se zaključi iz samog postojanja posla da obe strane koje su u njemu imaju dobit bar u ex ante smislu. U slučaju nabavke paradajza po ceni od 1.29 dolara (i takođe za 1000 dolara, ukoliko je to dogovorena prodajna cena), svaka strana procenjuje da će ona druga dati više nego što će ona sama dati, te obe dobijaju. Međutim, sasvim je druga stvar zaključiti iz samog neuspeha da se napravi poslovni dil, da jedna strana izrabljuje drugu, ili da je do toga trebalo da dođe, ili će ekonomsko blagostanje biti manje osim ukoliko se to ne desi. Jer u ovom poslednjem slučaju,46 ne možemo zaključiti da je svaka strana procenila da će jedna dati više nego ona druga. Naprotiv, možemo samo zaključiti da individua procenjuje da sada ima više od onoga što bi dobio u trgovini. Pod ovim uslovima, može li se tvrditi da bi posao bio na obostranu korist? Ne. Ako se zahteva da se sklopi posao u svakom slučaju, u ime “ekonomskog blagostanja”, moramo držati do toga da će osoba koja želi da trguje dobiti više od tog posla nego što bi izgubila ona osoba koja koja odbija da učestvuje u njemu. Ali ako ovo ne vodi u logički nedozvoljenu praksu interpersonalnog poređenja korisnosti, onda ne znam šta vodi.

Dodatak

Kada ponovo pročitam prethodni tekst, ne mogu da se otrgnem utisku da ja optužujem nikog drugog do F.A. Hajeka, svetski priznatog borca za slobodno tržište, dobitnika Nobelove nagrade na polju ekonomije 1974. godine, baš zbog te iste stvari (između ostalih), da je u najboljem slučaju samo mlako podržavao ovakvu filozofiju, a da je često čak podržavao potpuno suprotnu. Moja je stoga dužnost, da pažljivo baratam sa ovim stvarima; da sve bude na svom mestu u nadi da ću moći da ustvrdim da li ove optužbe zaista počivaju na istini; da promislim sve mogućnosti, čak i da se stavim na stranu teza koje ne podržavam.

Na nesreću po opštepriznato mišljenje o Hajeku kao o zagovorniku slobodnog preduzetništva, dalje istraživanje pokazuje da njegovo shvatanje tržišta ide čak dalje od prosto ambivalentnog stava. Jedan način da shvatimo koliko je naš autor bio ozbiljan u vezi pogleda koje je izložio u knjizi Put u ropstvo jeste da uporedimo ovo delo sa onim što je imao da kaže o istim stvarima pedeset godina kasnije. Drugi način se sastoji u praćenju njegovih izjava o ovoj temi godinu dana po izlaska ove knjige (tj. 1945 godine). Ukoliko je Hajek zauzimao isto stanovište 1944. i 1945. godine, pa onda opet i 1994. godine, pošteno je reći da to oličava istinske poglede do kojih je držao; još više, da ova shvatanja kapitalizma reflektuju njegovo razmišljanje o ovim stvarima tokom celog života. Na sreću, Hajek otkriva svoje mišljenje u ova dva poslednja vremenska perioda. Na nesreću, oni još više svedoče da je njegova privrženost filozofiji slobode bila veštačke prirode.

O čemu je konkretno reč? Prvo, Hajek daje „potpun prepis radijske diskusije između Hajeka i dva profesora sa čikaškog univerziteta 22. aprila 1945. godne.“, obadvojica su bili priznati socijalisti. U toku ove tročlane diskusije, Hajek nudi svoju viziju konkurencije. Izjavljuje sledeće:

[P]ostoje dva osnovna i različita metoda oslanjanja na konkurenciju, koja, da bi se načinila efikasnom, zahteva dobar deo vladine aktivnosti usmerene u pravcu njene efikasnosti i u pravcu dopunjavanja u onim sferama gde ona ne može biti efikasna.47

I dalje, Hajek:

… sve dotle dok su vladini planovi vezani za kornkurenciju ili za mere koje ona preduzima tamo gde konkurencija ne može da završi posao, nema nikakvih primedbi.48

Dalje u knjizi, tokom intervjua sa drugim novinarem, Hajek pojačava ovaj stav:

Alek Leijonhufvud: “Ali osnovno pitanje je da li je konkurencija obezbeđena ili nije, a ne da li je vlada umešana u ove aktivnosti ili ne.”

Hajek: “Tačno tako.”49

Šta treba da zaključimo iz ovoga?50 Postoje, naravno, dva smisla u kojim se može shvatiti reč “konkurencija”. Prvi predstavlja neoklasično-strukturalistički pogled po kome se ustanovljava da li konkurencija postoji na osnovu broja konkurenata. Ukoliko je u pitanju jedan, dva ili nekoliko, ili desetak i tako dalje, u odnosu na taj broj postoji monopol, duopol, oligopol i monopolistička konkurencija. Sve ove vrste su ne-konkurentne, i stoga, potencijalne žrtve anti-trust odeljka takozvanog ministarstva pravde. Samo ako ima na stotine ili hiljade konkurenata, od kojih je svaki odgovoran ali samo za jedan mali deo industrije, može se reći da su dostignuti uslovi za konkurenciju savršeni. U oštroj suprotnosti u odnosu na opšteprihvaćeno stanovište, članovi austrijske škole su prihvatili bihevioristički model. Da li konkurencija postoji ni najmanje ne zavisi od broja konkurenata. Umesto toga, konkurencija se određuje jedino na osnovi toga da li je ona legalna ili nije.51 Mnogo godina su IBM i Alcoa bili jedini učesnici u specifičnim “industrijama” kojima su se bavili.52

Ipak, oni su bile konkurentni koliko je to bilo moguće, pošto vlada nije hapsila ili novčano kaznila nekoga ko bi želeo da im postane konkurent. Na drugoj strani, postoje hiljade taksi vozila u Njujorku i samo jedna, “U.S. Pošta”, koja vrši klasične isporuke. Ipak, konkurencija u ova dva slučaja nije dozvoljena.53 U oba slučaja su u pitanju monopolisti, uprkos ogromnom broju različitih učesnika.

Kako se može protumačiti Hajekova pozicija po ovom pitanju? Čudno, pošto se pretpostavlja da je u pitanju austrijski ekonomst, on brani opšteprihvaćeno stanovište. Jasno je da ima na umu broj konkurenata a ne to da li je ulazak na takmičenje legalan ili ne.54 Hajek se ne može protumačiti na drugojačiji način kada izjavljuje da konkurencija “…zahteva dobar deo vladine aktivnosti usmerene u pravcu njene efikasnosti i u pravcu dopunjavanja u onim sferama gde ona ne može biti efikasna.“55 Nasuprot Hajekovom mišljenju, legalan ulazak na tržište ništa ne zahteva od vlade; samo to da se ona suzdrži od prakse oporezivanja konkurencije. Kako drugačije možemo razumeti potpomaganje konkurencije da bi se, izvan strategije subvencionisanja konkurenata, valjda, povećao broj konkurenata? Šta bi drugo u stvari značilo to da „konkurencija ne može da završi posao”,56 osim da ima isuviše malo konkurenata za Hejekov ukus? Čak je i broj od NULA konkurenata kompatibilan sa postojanjem konkurencije u prakseološkom smislu.

U ovom trenutku ne postoji ni jedna firma (nula!) koja se bavi biznisom prevoženja dobara do planete Mars i nazad, niti se ijedna bavi dobavkom zelenog sira sa Meseca na Zemlju. Ni jedan preduzetnik do dana današnjeg nije uzeo za shodno da uđe u koji od ovih potencijalno profitabilnih57 i unosnih poslovnih poduhvata. Tako “konkurencija ne može da završi posao”. Da li treba da shvatimo Hajeka u tom smislu da je zbog očiglednog neuspeha tržišta opravdano pozivati se na vladinu intervenciju? Teško ga je razumeti u bilo kom durgom smislu. Kod Hajeka se može primetiti ostatak preduzetničkog duha kada dozvoljava da vladine službe nisu potrebne u slučaju kada postoje privatne službe.58 Ali ovo je zaista samo jedan ostatak, pošto je dokumentovano da on podržava državnu intervenciju “kadgod” (!) privatne kompanije nisu prisutne. Hajek tvrdi da se protivi centralnom planiranju, ali je to teško pomiriti sa njegovim pogledima o vladi koja treba da dopunjava tržište onda kada ono, zbog navodnog neuspeha, ne može da ostvari konkurenciju.

Pozabavimo se sada prilično dugim delom diskusije koju je Hajek vodio sa dvojicom socijalista sa čikaškog univerziteta, Krugerom i Merijamom. Ovde sam priložio prilično dugačak citat zbog toga da me ne bi optuživali da sam pogrešno opisao Hajekovo stanovište:

G-din. Kruger: “Šta je sa ograničavanjem radnih sati – zakon o maksimumu radnih sati? Da li je to kompatibilno sa Vašim pojmom dobrog planiranja?

G-din. Hajek: “DA, ukoliko se sa time ne preteruje.59 To je jedan od onih propisa koji stvara jednake uslove u celom sistemu.60  Ali, naravno, ukoliko to ide preko one tačke koja odgovara opštem stanju u zemlji, onda bi to stvarno bilo preveliko mešanje…”

G-din. Kruger: “Po vašem sudu, da li bi svako ograničavanje radnih sati bilo opravdano?

G-din. Hajek: “Ne baš “svako”, ali u principu da. Ovde je reč o jednom slučaju gde se moja primedba ne odnosi na pitanje principa već na pitanje stepena primenjivosti nečega. To je jedna od konkretnih mera koje se ne mogu definisati preko troškova neke konkretne mere.

G-din. Kruger: “Da li je poželjan zakon o minimalnoj nadnici?

G-din. Hajek: “Opšti zakon o minimalnoj nadnici je poželjan za sve industrije, ali ja ne mislim da je to pravi metod za postizanje cilja. Postoje mnogo bolje metode da se obezbedi minimum za sve.61 Jer kada se jednom pređe sa opšteg minimuma za sve industrije na posebne i različite minimume za svaku posebnu industriju, cenovni mehanizam postaje nefunkcionalan, zbog toga što više neće biti mehanizma cena koji bi usmeravao ljude da biraju između različitih industrija i trgovina.”62

G-din. Merijam: “Šta je sa TVA?”

G-din. Hajek: „Protiv velikog dela TVA neće imati ništa protiv niti jedan ugledni ekonomist a sigurno je niti neko od zastupnika laissez-faire.63 Prevencija poplava i izgradnja brana su prepoznatljive vladine delatnosti. Imam utisak da je dosta toga na drugima mestima uređeno po ovoj šemi a čime nije trebalo da se bavi javni sektor. Ali slučaj prevencije poplava i sličnih stvari koje obavlja vlada jeste u potpunosti legitimna i neophodna vladina delatnost.“64

G-din. Merijam: “Čak i ako to zahteva unapređivanje hidroelekričnih kapaciteta, kao što je to u slučaju TVA?”

G-din. Hajek: “To zavisi od okolnosti. Ukoliko struju koja se stvara pomoću hidroelektrana ne bi mogao da obezbedi privatni sektor, nemam ništa protiv.”65

G-din. Merijam: “To je prosto nije stvar logike već praktičnih mogućnosti.”

G-din. Hajek: “Celo to pitanje da li se mogu ili ne mogu stvoriti uslovi za konkurenciju jeste pitanje realnih okolnosti.”

G-din. Merijam: “A ne teorijsko pitanje?”

G-din. Hajek: “Sve o čemu ja govorim jeste da, tamo gde se mogu stvoriti uslovi za konkurenciju, tamo se mora i oslanjati na konkurenciju.”

Mr. Krueger: “Da li je sveobuhvatni sistem socijalne zaštite u suprotnosti sa vašim određenjem dobrog planiranja?”

G-din. Hajek: “sigurno ne sistem socijalne zaštite kao takav, čak ni u slučaju kada je vlada umešana oko njegove organizacije. Jedini problem koji se tu javlja jeste do koje mere ga treba napraviti obaveznim66 i u kojoj meri se, kao propratan slučaj, koristi za ojačavanje sindikalnih monopolisičkih aktivnosti, zbog toga što je to jedan način pomoću koga se može eliminisati konkurencija.”

G-din. Merijam: “Time ne želite da kažete da ste protiv svakog državnog sistema socijalne zaštite, zar ne? Za vas je samo pitanje da li je on u potpunosti opcion?”

G-din. Hajek: “On se vrlo dobro može načiniti opcionim, što nije u protivrečnosti sa tim da ga država potpomaže,67 ali ne vidim zašto bi uopšte on morao biti obavezujući za sve?”68

Mr. Kruger: “Jedan od razloga za to jeste da je on neophodan za većinu ljudi, za populaciju u celini. To je razlog zašto je on obavezujući za sve. Mislim da se svi ljudi prilično slažu sa tim.”

Mr. Hayek: “Ne znam za to.”

Mr. Kruger: “Šta mislite o tome da postoji minimalna garancija u pogledu prehranjivanja, odevanja i stanovanja ljudi? Da li je ovo u suprotnosti sa vašim određenjem dobrog planiranja?

Mr. Hayek: “Šta mislite kada kažete “minimalna garancija”? Ja sam uvek tvrdio da sam za postojanje minimalnog prihoda za svakoga u zemlji.”69

G-din. Merijam: “O tome ste pisali u Vašoj knjizi (Put u ropstvo). Šta ste s tim želeli da kažete?”

Mr. Hayek: “Reći ću to na moj način – time sam mislio da treba obezbediti da svako ima zagarantovan minimalan prihod na koji bi se mogao osloniti. To, naravno, već postoji u formi socijalne pomoći za nezaposlene.”

G-din. Merijam: “Kada je Kruger upotrebio taj termin Vama je bilo nelagodno.”

Mr. Hayek: “Ne, on je celu priču preokrenuo u smislu garancije za određene stvari.”

Mr. Kruger: “Tačno sam citirao.”

G-din. Merijam: “Vašu knjigu.”

Mr. Kruger: “Minimumalna garancija za prehranjivanje, odevanje i stanovanje. Ukoliko je to dozvoljeno, onda mi je drago da to čujem od Vas, pošto vi idete i dalje od toga. Na međunarodnom planu Vi se zalažete za snagu koja bi mogla da obuzda različite nacije da učine nešto loše svojim susedima. Mislim da vi dozvoljavate mnogo više državnog planiranja nego što je većina čitalaca Vaše knjige u zemlji pretpostavilo.”70
Tvrdim da ovo nisu pogledi branitelja sistema slobodnog preduzetništva. Time ne kažem da u ovom intervjuu nema izraženih osećanja koja su bliska kapitalizmu. Na primer, Hajek se odlučno suprostavljao tarifama i paritetnim cenama za poljoprivrednike.71 Ali ovo je toliko malo i tako prekasno. Izgledi da ovo dvoje socijalista preusmere Hajeka na socijalističke pozicije bi inače bili veliki, ali je žalosna istina da oni i nisu morali previše da ga usmerevaju. Hajek je ustvari sa njima sarađivao dobrovoljno.

Nema istinitijih reči od Krugerovih na kraju ovog citata: Hajek je zaista mnogo više na levici nego što je to mnogo ljudi moglo da pretpostavi.

I ovo je tačno teza ovog teksta. Ili sam ja možda bio preoštar prema sa-dobitniku Nobelove nagrade iz ekonomije 1974 godine? Na kraju krajeva, Hajek je većinu svojih radova napisao za vreme kada je socijalizam bio u usponu, moralno, intelektualno i duhovno. Možda su njegovi mnogi kompromisi sa socijalizmom i centralnim planiranjem bili ono što se najviše moglo očekivati u toj eri.

Ovo je iskušavajuća pretpostavka. Na kraju krajeva, nije mi drago da ovde pronalazim slabe tačke. Veoma sam dugo smatrao Hajeka šampionom slobodnog preduzetništva, sve dok nisam pažljivije pročitao ono što je on pisao. Na žalost ta moja slika o njemu nije dovoljna. Bilo je mnogo drugih autora koji su pisali u to vreme, neki čak i pre Hajeka, kada su izgledi za slobodu bili možda čak i gori. Uzmite u obzir radove autora poput: Ayn Rand, Hanry Hazlitt, Ludwig von Mises, Lysander Spooner, Leonard Read, Benjamin Tucker. Ovi naučnici su pravili mnogo manje kompromisa po pitanju državne intervencije u ekonomiji nego što je to činio Hajek. Stoga je vrlo problematično pozivanje na stanje epohe u kojoj je Hajek živeo kao objašnjenje Hajekovih intervencionalističkih pogleda. Sve u svemu on je bio pre slab i kolebljiv zagovornik tržišta – iako je baš zbog toga bio naširoko smatran za vernog i radikalnog zastupnika ekonomske slobode.

Zaključak

Malo je sumnje da Hajek zaslužuje svoju reputaciju branitelja ekonomske slobode – ali samo u poređenju sa njegovim savremenicima koji su, sa vrlo malo časnih izuzetaka, bili skoro potpuno zadubljeni u intervencionalističku filozofiju. Ipak, kada se se on uporedi bilo sa idealnim standardom, ili sa brojnim današnjim komentatorima, jasno je da je Hajek izgubio mesto nedvosmilenog zagovornika slobodnog tržišta.


Volter Blok – Tekst je preuzet sa sajta www.walterblock.com. Prevod: Aleksandar Novaković


  1. Ova ocena je možda preoštra pošto se čulo još glasova, pored Hejekovog, koji su zagovarali potpuno istu filozofiju, i koji su to činili mnogo konzistentnije. Mizes je predstavljao najeminentnihjeg od njih. Za proučavanje američke tradicije „stare desnice“, videti Justin Raimondo, Reclaiming The American Right (Burlingame Calif.: Center for Libertarian Studies, 1993). []
  2. Up. Murray N. Rothbard, “Law, Property Rights, and Air Pollution,” Cato Journal 2, br. 1 (jesen 1982), preštampano u Walter Block, izd., Economics and the Environment: A Reconciliation (Vancouver: Fraser Institute, 1990); Hans-Hermann Hoppe, A Theory of Socialism and Capitalism: Economics, Politics and Ethics (Boston: Kluwer, 1989); Hans-Hermann Hoppe, The Economics and Ethics of Private Property: Studies in Political Economy and Philosophy (Boston: Kluwer, 1993). []
  3. John Gray, “F.A. Hayek on Liberty and Tradition,” Journal of Libertarian Studies 4, br. 2 (proleće 1980): 119–37; Arthur M. Diamond, “F.A. Hayek on Constructivism and Ethics,” Journal of Libertarian Studies 4, br. 4 (jesen 1980): 353–66; Roger Arnold, “Hayek and Institutional Evolution,” Journal of Libertarian Studies 4, br. 4 (jesen 1980): 341–52. []
  4. Friedrich A. Hayek, The Road to Serfdom (Chicago: University of Chicago Press, 1944). []
  5. Možda bi činjenica da je Kejnz naveliko hvalio ovu knjigu trebala da nas malo zamisli. Videti Diamond, “F.A. Hayek on Constructivism and Ethics,”str. 353. []
  6. Pišem ovaj rad sa ne malo strepnje. Hajek je uvek bio osobito ljubazan prema meni, kako na ličnom planu tako i u pogledu mog pisanja; videti na primer njegov odgovor Volteru Bloku, Defending the Undefendable (New York: Fox and Wilkes, [1976] 1991). Kada ga sada kritikujem deo mene oseća kao da “ujedam ruku koja me je hranila”. Razlog što sam najzad odlučio da napišem nešto na ovu temu jeste osećaj da dugujem Hajeku moje najbolje misli; bilo bi nečasno, i protiv školskog duha za koji se on zalagao čitav svoj život, da “povučem pesnice” zbog našeg prijateljstva.

    Svi mi, tj. najbolji od nas, ohrabrujemo studente da budu kritični u odnosu na naša sopstvena gledišta, Hajek je to takođe činio ne manje nego drugi. Stoga je moj žustri kriticizam u skladu sa tim duhom.

    Za objektivnu sliku o Hajeku videti: Peter J. Boettke, “Hayek’s The Road to Serfdom Revisited: Government Failure in the Argument Against Socialism,” Eastern Economic Journal 21, br. 1 (zima 1995): 7–26; i takođe Peter J. Boetke, “The Theory of Spontaneous Order and Cultural Ecolution in the Social Theory of F.A. Hayek,” Cultural Dynamics 3, par. 1 (1990): 61–83. []

  7. Up. Murray N. Rothbard, The Ethics of Liberty (Atlantic Highlands, N.J.: Humanities Press 1982); Hoppe, A Theory of Socialism and Capitalism; Hoppe, Economics and Ethics; Anthony de Jasay, The State (Oxford: Basil Blackwell, 1985). []
  8. Hayek, The Road to Serfdom, str. 17. []
  9. U kasnijem delu ovog teksta razmatra se i odbacuje čvrsti princip koji je Hajek skicirao, videti u Friedrich A. Hayek, The Constitution Of Liberty (Chicago: Henry Regnery, 1960), str. 397–411. []
  10. Uzmite na primer njegovo stalno ponavljanje (The Road to Serfdom, strane. 3, 5, 8) da su “većma ljudi dobre volje” odgovorni za zapadanje u socijalizam u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi. Ovo je neosporno kao retoričko sredstvo. Kako se bolje može ubediti da greši većinom neprijateljska publika, nego tako što bi joj se prvo udvaralo? Ali strogi argument se može sačiniti za upravo suprotnu tvrdnju. Up. Helmut Schoeck, Envy: A Theory of Social Behavior (New York: Harcourt Brace & World, 1966); and Walter Block, “Socialist Psychology: Values and Motivations,” Cultural Dynamics 5, br. 3 (1992): 260–86. []
  11. Hayek, The Road to Serfdom, str. 18. []
  12. Hayek, The Road to Serfdom, str. 18. []
  13. Milton Friedman and Anna J. Schwartz, A Monetary History of the U.S., 1867–1960 (New York: National Bureau of Economic Research, 1963); Murray N. Rothbard, America’s Great Depression (Kansas City: Sheed and Ward, 1975). []
  14. Ludwig von Mises, The Theory of Money and Credit (New York: The Foundation for Economic Education, [1912] 1971). []
  15. Friedrich A. Hayek, Monetary Theory and the Trade Cycle (New York: Kelley, [1933] 1966); Friedrich A. Hayek, Prices and Production (London: Routledge, 1931). []
  16. Hayek, The Road to Serfdom, str. 37. []
  17. Hayek, The Road to Serfdom, str. 37. []
  18. Hayek, The Road to Serfdom, str. 120. []
  19. Videti Charles Murray, Losing Ground: American Social Policy from 1950 to 1980 (New York: Basic Books, 1984). []
  20. Hayek, The Road to Serfdom, str. 38. []
  21. Hayek, The Road to Serfdom, str. 38. []
  22. Hayek, The Road to Serfdom, str. 38. U Individualism and Economic Order (Chicago, Regnery, 1972) str.111, Hajek tvrdi: “U modernom društvu [postoji] zavidan broj usluga koje su potrebne, poput sanitarnih i zdravstvenih mera, i koje se ne mogu obezbediti pomoću tržišta iz očiglednog razloga što se prava cena ne može naplatiti korisnicima, ili, pre nego ovo, da nije moguće ograničiti ove beneficije na one koji hoće i koji mogu da plate za njih.” []
  23. Walter Block, “The Justification of Taxation in the Public Finance Literature: A Critique of Atkinson and Stiglitz, Due, Musgrave and Shoup,” Journal of Public Finance and Public Choice, br. 3 (jesen 1989): 141–58; Walter Block, “Canadian Public Finance Texts Cannot Justify Government Taxation: A Critique of Auld & Miller; Musgrave, Musgrave & Bird; McCready; and Wolf,” Canadian Public Administration 36, br. 1 (jesen 1993): 225–62; Jeffrey Hummel, “National Goods vs. Public Goods: Defense, Disarmament and Free Riders,” Review of Austrian Economics 4 (1990): 88–122; Hoppe, A Theory of Socialism and Capitalism; Hoppe, Economics and Ethics; Murray N. Rothbard, Power and Market (Kansas City: Sheed Andrews and McMeel, 1977); Ronald H. Coase, “The Lighthouse in Economics,” Journal of Law And Economics 17 (1974): 357–76. []
  24. Nošenje odeće, ishrana, sviranje klavira, rekreacija, stanovanje u kući su sve delatnosti koje koriste drugim ljudima bez mogućnosti da im se naplati korišćenje ovih pogodnosti. Jer ako neko nije nahranjen, odeven ili ako nema gde da živi, on će umreti, i na taj način neće moći predstavljati deo civilizacije, koja nam svima pomaže. Ako ja sviram klavir, moje komšije uživaju u ovim “besplatnim” koncertima. Ako igram odbojku, svi oni koji to prate su nemerljivo obogaćeni ovim iskustvom. Pošto su u ovom slučaju ipak upitanju tupani, garantujem da bi mi dosađivali zbog toga što sam im naplatio za svoj trud.  []
  25. Možda bi trebalo da svima onima koji su platili zakačimo na revere pločice sa imenima ili nalepnice, da bi smanjili transakcione troškove. []
  26. Ne može se, ipak, poreći da on neće pokupiti sve. Zbog toga će postojati izvesna neefikasnost u poređenju sa situacijom kada bi on uzeo sve. Ali ovo još uvek ne opravdava vladino uplitanje čak i u ime ekonomskog blagostanja bez implicitne premise da će vladino poslovanje sa parkovima biti savršeno. []
  27. Hayek, The Road to Serfdom, str. 38. []
  28. Morton J. Horwitz, The Transformation of American Law: 1780–1860 (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1977); Rothbard, “Law, Property Rights, and Air Pollution.” []
  29. Ludwig von Mises, Human Action (Chicago: Regnery, 1966), str. 655. Bilo bi, u stvari, bolje da je Mizes skinuo sa liste žrtava podjednako patrone i zapošljene. Obe ove grupe su ugovorom vezane za firmu koja zagađuje. Ovi troškovi nisu zbog toga, za ove ljude, eksterni; oni su pre interni i dobrovoljni, u tom smislu da su oni samim tim što su napravili komercijalni ugovor sa zagađivačem uračunali ove troškove. Ovakva ekonomija je jednostavna. Pretpostavimo da postoje dve firme koje su jednake u svakom pogledu osim da jedna zagađuje a druga ne. Razlika je samo ta što će prva morati da plati veće plate nego druga firma da bi privukla radnu snagu. Ovaj dodatni iznos služi kao kompezacija za zagađenja; ona pretvara žrtvu u ugovornog partnera. []
  30. Mises, Human Action, str. 657–58 (italik dodao autor). []
  31. Hayek, The Road to Serfdom, str. 120–21. []
  32. Činjenica da se ovakav prinudni transfer obavlja pod vidom demokratije ne menja ovu tvrdnju ni za pedalj. Zašto bi prosto pravilo većine opravdavalo bilo šta? Na kaju krajeva i Hitler je došao na vlast na ovaj način i američka vlada koja je podržavala ropstvo tokom jednog veka, zakonodavstvo Džima Kroa decenijama, sve to su proizvodi ovakvog sistema. Brojanje glasova ne garantuje pravednu vladavinu. Tiranija većina je možda precizniji opis ovog sistema. Niti se ovo može izvrdavanjem poricati tako što se tvrdi da se svi učesnici demokratije slažu da su odluke većine obavezujuće. Ne postoji ni jedan dokaz za ovu tvrdnju, pošto niko nije, ili bar samo nekolicina ljudi, potpisala ustav, kako to brilijantno dokazuje Lisander Spuner u njegovom klasičnom delu No Treason: The Government of no Authority (Larkspur, Colorado: Pine Tree Press, [1870] 1966) []
  33. Hayek, The Road to Serfdom, str. 121. []
  34. Friedrich A. Hayek, “The Repercussions of Rent Restrictions,” Rent Control: Myths And Realities, Walter Block, izd. (Vancouver: Fraser Institute, 1981), str. 182; up. Bruno S. Frey, Werner W. Pommerehne, Friedrich Schneider, i Guy Gilbert “Consensus and Dissension Among Economists: An Empirical Inquiry,” American Economic Review 74, br. 5 (decembar 1984): 986–94. []
  35. Hayek, “The Repercussions of Rent Restrictions,” str. 183. []
  36. Hayek, “The Repercussions of Rent Restrictions,” str. 184, 185. []
  37. Ipak ne u potpunosti, pošto libertarijansko zakonodavstvo ne zahteva nikakvu aktivnu pomoć; postoji samo ograničavanje u smislu uzdržavanja od primerne sile. Prosto odbijanje da se “pritisne dugme” i tako oslobode robovi se ne može protumačiti kao prinudno. []
  38. Hayek, (1972), str. 110. []
  39. Hayek (1972), str. 111. []
  40. Hayek (1972), str. 110–11. []
  41. Hayek, Individualism and Economic Order, str. 115. []
  42. Hayek, The Road to Serfdom, str. 49. []
  43. Friedrich A. Hayek, Studies in Philosophy, Politics And Economics (New York: Simon and Schuster, 1967), str. 177. []
  44. Hayek, The Constitution of Liberty, str. 397–411. []
  45. Rothbard, “Law, Property Rights, and Air Pollution,” str. 221; videti takođe Ronald Hamowy, “Law the liberal society: F.A. Hayek’s constitution of liberty,” Journal of Libertarian Studies 2, br. 4 ( zima 1978): 287–97. []
  46. Pretpostavlja se da su obe strane upoznate sa poslovnim mogućnostima u ovom slučaju, tako da se može odstraniti faktor neznanja. []
  47. Friedrich A. Hayek, Hayek on Hayek: An Autobiographical Dialogue, Stephen Kresge and Leif Wenar, izd. (Chicago: University of Chicago Press, 1994), str. 111; početak prepisa ove diskusije počinje na str. 108. []
  48. Hayek, Hayek on Hayek, str. 123. []
  49. Hayek, Hayek on Hayek, str. 149. []
  50. Ima li ičega ovde rečenog što sa velikim entuzijazmom ne bi podržao Predsednik Wilijam Klinton? Ili Robert Rajh? Ili pak Lora Tajson? []
  51. Videti Murray N. Rothbard, Man, Economy and State (Los Angeles: Nash, 1962); takođe Dominick T. Armentano, Antitrust and Monopoly: Anatomy of a Policy Failure (New York: Wiley, 1982). []
  52. Postoji neslaganje oko ovog pojma između dve vrste filozofije konkurencije. Za strukturaliste, mora postojati jasna i objektivna definicija ovog pojma. Ako je ona nejasna i bezlična, onda se ne može utvrditi broj konkurenata u nekoj industriji a tako i njihovo relativno učešće u njoj. Bez mogućnosti da se ovo uradi, strukturalistička pozicija se raspada, pošto definicija konkurencije zahteva realne brojeve. Bihevioristi, nasuprot tome, smatraju da se “industrija” ne može tako lako, ili uopšte, objektivizovati. Ne postoji, na primer, jasna razlika između kompjutera, aluminijuma, klavira, ribe, bicikla i šargarepa. U okviru izvesnih obima ili granica, sva ova dobra se mogu takmičiti između sebe za potrošački dolar. []
  53. O kaznama videti Walter Williams, The State Against Blacks (New York: McGraw-Hill, 1982). []
  54. Ponekad se ovo opisuje rečima “slobodan ulazak” ali to je pogrešno ime. U stvarnom svetu laissez-faire kapitalizma ulazak je retko “slobodan” zbog toga što on obično ima cenu u formi uloženih sredstava. Međutim, on je uvek slobodan u smislu da mu vlada ne nameće zakonske barijere. Pojam “slobodnog ulaska” često (u neoklasičnoj misli) vodi do mešanja ova dva veoma različita smisla slobode; na primer, kada se upućuje primedba da ulazak nije stvarno slobodan pošto počinjanje biznisa košta. []
  55. Hayek, Hayek on Hayek, str. 111.  []
  56. Hayek, Hayek on Hayek, str. 123. []
  57. Možda ipak jednog dana.  []
  58. Hayek, Hayek on Hayek, str. 149. []
  59.  Čak i Klinton, ali i drugi, ne želi “previše”da sprovodi mešanje vlade u tržište.  []
  60. Od kada to zagovornik slobodnog preduzetništva brani “jednake uslove u celom sistemu”? []
  61. Vladin prinudni program transfera novca od bogatih do siromašnih koji Hajek zagovara je sigurno nekompatibilan sa laissez-faire kapitalizmom. []
  62. Kao da bi fiksni minimalac za sve industrije omogućio funkcionisanje cenovnog mehanizma!?  []
  63. Umereni branitelji kapitalizma će, naravno, podržati mnoge vladine „doprinose“ ekonomiji, kao što su izgradnja brane i prevencija poplava; ali ovo se sigruno ne odnosi na one koji traže laissez-faire kapitalizam.  []
  64. Za jedan drugačiji pogled, koji istražuje ovaj slučaj kada su u pitanju reke u privatnom vlasništvu a tako i isto brana i prevencije poplava, videti Walter Block, “Institutions, Property Rights and Externalities: The Case of Water Quality,” Agriculture and Water Quality: Proceedings of an Interdisciplinary Symposium, Murray H. Miller, J. E. FitzGibbon, Glenn C. Fox, R.W. Gillham, and H.R. Whiteley, izd. (Guelph: University of Guelph Press, 1992), str. 191–208.  []
  65. Mesečeve i Marsove senke. Da li bi Hajek zaista podržao da vlada radi sve ono što odbijaju da rade privatne firme? Izgleda da bi. A šta mislite o poslovičnom skakanju sa mosta?  []
  66. Čak se i predsednički kandidat Barry Goldwater zalagao za dobrovoljnu socijalnu zaštitu []
  67. Potpuno je izvesno da je to protivrečno sa vladinim potpomaganjem, pošto vlada puni svoje fondove preko obaveznih prihoda od poreza. []
  68. Ovo dobro zvuči, ali je u suprotnosti sa Hajekovom filozofijom u celini. Videti u nastavku. []
  69. Ovo je u protivrečnosti sa Hajekovom izjavom iznetom gore o dobrovoljnom principu. Kako program može biti na dobrovoljnoj osnovi ako on važi za “svaku osobu u zemlji?” Šta je sa stranom pomoći? Da li bi bogate zemlje trebalo naterati da pomažu ljudima koji žive u siromašnim zemljama? Da li se priča o ljudskim pravima završava na nacionalnoj granici? []
  70. Hayek, Hayek on Hayek, str. 112–14, naglašvanje dodao autor.  []
  71. Hayek, Hayek on Hayek, str. 115.  []

You may also like...