“Wonderful World” montaža

Završetak scene u Colorado Lockheed Martin postrojenju:

“Projektili koje pominjete su napravljeni da nas odbrane od drugih koji bi bili agresori protiv nas . Društva i zemlje i vlade rade stvari koje smetaju drugima ali mi moramo naučiti da otrpimo te iritacije ili gnev ili frustraciju na odgovarajući način. Mi se ne naljutino na nekoga i samo što smo besni na njih, ovaj, bacimo bombu ili pucamo na njih – ili ispalimo projektil na njih.”

Naizgled prilično očigledna izjava koju je dao Evan McCollum, portparol Lokid Martina, koga Mur intervjuiše. Ali odmah nakon što MekKolum jednostavno kaže da Amerika prosto ne ide naokolo i raznosi zemlje koje nas nerviraju – Mur odmah prelazi na ovu kratku scenu kao da kaže “A tako?” i dokazuje baš suprotno sa ubedljivim uspehom. Sekvenca prikazuje montažu navodnih primera gde Amerika radi baš to – bombarduje zemlje koje nas nerviraju. Sekvenca namerena da ilustruje američku hipokriziju i duple standarde u spoljnoj politici je praćena pesmom Luisa Armstronga What a Wonderful World ali je veoma obmanjujuća i većim delom naprosto lažna.

Pobeđivati emocijama…

Pozadinska tema je moćna, štaviše, kad sam kao mlad želeo biti reditelj, imao sam ideju za scenu filma gde bi ta muzika bila puštana preko slika nasilja, mržnje i rata. U šestom razredu. To sam odmah stavio u fioku “stvari koje ću raditi kada postanem slavan,” ali godinama kasnije sam odustao kada sam saznao da je ta ideja iskorišćena u Good Morning Vietnam. To ipak nije sprečilo Majkl Mura, i scena je ustinu jako dobra – moguće najpametnija, napotresnija i najubedljivija scena u filmu. Bila bi izvanredno delo i osuđujuća kao argument da je na bilo koji način poštena ili tačna.

Montaža daje jaku sliku nasilništva i gluposti. Suština svake tvrdnje je nešto kao “1942 – Amerika se udružuje sa Rusijom da ubija Naciste… 1955 – Amerika se plaši da će Rusija ubijati Amerikance.” Malo ljudi bi prihvatilo ovo kao primer gluposti američke politike, tako da Mur koristi primere koji nisu toliko poznati publici da načini istu “ovo smo uradili njima, i šta se desilo – američke ruke su okrvavljene njihovom krvlju” tvrdnju koju na kraju koristi da okrivi SAD za 9/11 u poslednjoj sceni.

Ispod su neke činjenice koje Mur prevarantski skriva u sceni:

1953: SAD obara iranskog premijera Mossadeq-a. SAD namešta šaha kao diktatora.

Isečak umornog starca koji tumara naokolo bi nas mogao navesti da pomislimo da je Mosadek bio nepravedno napadan i posle zlostavljan, ali je u stvarnosti ova prva slika krupno izvrtanje činjenica, i nesumnjiv pokušaj nečega što se samo može nazvati revidiranje istorije. Ono što Mur ne pominje u svom sažetku od dve rečenice je da je Muhamed Mosadek bio ambiciozni nabeđeni socijalistički diktator koji je došao do vlasti na sumnjiv način. Prvobitno postavljen za premijera u 1951, Mosadek je smenjen godinu dana kasnije zbog neustavnog pokušaja da kontroliše vojsku.

Nakon što je otpušten, Mosadek je preuzeo kontrolu nad iranskim izabranim parlamentom i naredio šahu Rezi Pahlaviju, iranskom ustavnom monarhu, da ga ponovo postavi za premijera, što je šah i učinio. Ponovo na vlasti, Mosadek se otvoreno proglasio za komunista i počeo je sprovođenje niza suludih mera nacionalizacije koje su isterale zapadne investitore i opasno pogodile ekonomiju Irana, stvarajući trocifrenu inflaciju. Kako je vreme proticalo, Mosadek je počeo da učvršćuje svoju moć, primoravajući parlament da izglasa zakon kojem mu daje diktatorska ovlašćenja, prisilivši šaha da mu ustupi potpunu kontrolu nad vojskom. Onda je održao očigledno namešteni referendum da “ratifikuje” njegove odluke, i tvrdio je da je dobio poverenje 98% glasača.

Na kraju, kada je šah pokušao intervenisati, Mosadek ga je prognao i preuzeo potpunu kontrolu nad nacijom.

NATO, predvođen od SAD i Velike Britanije, je bio jasno uznemiren Mosadekovim lakrdijama, i zbog njegove protivpravne otimačine zapadne imovine, i njegove jasno izražene namere da pretvori Iran u radikalnu socijalističku republiku, verovatno sa bliskim nadzorom iz Moskve. Iran je bio bogat naftom, ali je Mosadek prekinuo prodaju nafte Britaniji, nakon svoga nasilnog preuzimanja Britanskih naftnih firmi u Iranu. Jedina zemlja koja je bila u poziciji da profitira iz Mosadekovih postupaka je bio Sovjetski Savez. Bez prodaje nafte zapadu, činilo se da Iran i njegova propadajuća ekonomija neće imati alternative sem da budu apsorbovani u Sovjetsku sferu.

U ovom trenutku su SAD, po Muru, “postavile” šaha za poglavara države. Kakve god bile njegove mane, šah je oduvek bio ustavni poglavar Irana. Mosadek nije imao nikakvo pravo niti javni mandat da svrgne legalnog vladara Irana, niti je imao nikakvo pravo niti javni mandat čak ni da bude Premijer, a kamoli da sprovede svoje radikalne komunističke reforme. Čerčilova i Ajzenhauerova admistracija su pomogle šahovom povratku iz progonstva, i povratku na presto. One ga nisu “postavile,” one su ga vratile na mesto koje je zakonito držao od 1941.

Iranska monarhija je institucija stara preko 400 godina. Prikazujući šaha nekarakteristično obučenog u uniformu, Mur pokušava da ga portretiše kao nekakvog od SAD postavljenog diktatora, umesto kao kralja koji je već vladao Iranom tokom poslednjih 12 godina. To dokazuje Murovo neuko i selektivno tumačenje istorije.

1963: SAD podržavaju ubistvo predsednika Južnog Vijetnama Diema.

Ovde bi se termin “podržavaju” mogao bolje opisati kao “nisu dovoljno učinile da spreče.” Iako je Kenedijeva administracija podržavala puč koji je oborio Dijemov režim, ima malo dokaza koji upućuju da su imali ikakvog interesa da on bude ubijen.

U svakom slučaju, Dijem je bio diktator i veliki neprijatelj levice tokom svoje vladavine. Dok je bio na vlasti bio je tvrdi anti-komunista, koji se suprotstavljao ekspanzionizmu komunističkog režima Severnog Vijetnama. Većina levičara su dakle bili zadovoljni kada su čuli za njegovo ubistvo. Mur se nada da se toga niko ne seća, i pokušava da odglumi zgražavanje nad događajem na koji su svi njegovi savremenici gledali pozitivno.

Dijemova smrt je tragedija, ali je pravi razlog za to taj što je pomogla naporima Severa da osvoji Južni Vijetnam.

11 Septembar, 1973: SAD organizuju puč u Čileu. Demokratski izabrani predsednik Salvador Aljende ubijen. Diktator Augusto Pinoče postavljen. 5,000 Čileanaca ubijeno.

Čileanska revolucija iz 1973. postala je mantra levičara koji mrze Ameriku. Ipak, bliže proučavanje činjenica otkriva da puč, uprkos svojoj nasilnoj prirodi, nije bio potpuno neopravdan niti neočekivan.

Veoma nalik Arbenzu, Murov “demokratski izabrani predsednik” Čilea se teško može nazvati velikim braniocem demokratije. Dobivši mali procenat glasova (31%) u izborima iz 1970-te, predsednički kandidat Socijalističke partije, Salvador Aljende je postavljen na svoju poziciju odlukom čileanskog Kongresa. U godinama koje su usledile Kongres će zažaliti zbog te odluke, jer je Aljende vodio rat bez presedana protiv privatne svojine, ustava, i demokratije, dok je pokušavao da radikalno reformiše čileansko društvo, bez bilo kakvog javnog mandata za to.

Aljende je pokušao da predvodi Čile u marksističku diktaturu, po uzoru na Kastrovu Kubu. Kastro i Aljende su bili bliski prijatelji, i ubrzo nakon što je Aljende postao predsednik pozvao je Kastra na jednomesečnu “radnu posetu” Čileu. Aljendeova vladavina je podelila Čile, teroristički napadi i gerilsko ratovanje je postalo svakodnevna pojava među raznim političkim grupama. Kongres je probao da obori Aljendea i da promeni njegove socijalističke mere, ali predsednik je to odbio, i umesto toga pokušao da uguši narodno nezadovoljstvo.

Njegove mnogobrojna kršenja zakona su dovoljno razgnevile čileansku vojsku da se pobuni protiv njega, i 11-tog septembra Aljende je oboren. On je kasnije izvršio samoubistvo u svojoj kancelariji pištoljem koji mu je poklonio Fidel Kastro. Nema dokaza da je bio ubijen; štaviše, svi dokazi i svedočenja izgleda dokazuju suprotno.

Puč nije rado prihvaćen u Vašingtonu, nasuprot onome što Mur nagoveštava. Godinama je Amerika osnivala čileanske opozicione stranke (i desničarske i levičarske) sa namerom da spreči izbor Aljendea, i pretvaranje Čilea u marksističku državu. Vojni puč i diktatura generala Pinočea su izazvali nezadovoljstvo u Vašingtonu zato što su ukazivale da su milioni potrošeni na finansiranje Čileanskih demokratskih stranaka bili kolosalno bacanje novca. Puč je bio direktni rezultat Aljendeovih postupaka, i iako je Niksonova administracija bila zadovoljna da vidi prestanak marksističke pretnje u Čileu, nema čvrstih dokaza da je Pinočeov režim na bilo koji način “postavljen” od agenata Sjedinjenih Država.

Nemam pojma odakle je Mur izvukao ovu brojku od “5,000 Čileanaca ubijeno.” Svi dokazi upućuju da je samo oko 2,000 do 3,000 Čileanaca izgubilo živote u revoluciji i pratećoj diktaturi, a mnoge od tih smrti su nastupile kao rezultat nasilnih okršaja Aljendeovih marksističkih gerilaca podržanih od Kube i Čileanske vojske tokom samog puča.

1981: Reganova administracija obučava i osniva “kontraše”. 30,000 nikaragvanaca umire.

Kontraši su bili grupica seoskih gerilaca, posvećeni uspostavljanju demokratske vlasti u Nikaragvi nakon što su levičarski banditi Danijela Ortege preuzeli kontrolu nad nikaragvanskom prelaznom vladom i pokušali da je pretvore u marksističku državu. Ortega je imao i ekonomsku i vojnu podršku Kube i Sovjeta, koja ga je učinila jasnom pretnjom susedima, i demokratskim nadama naroda Nikaragve.
Zahvaljujući američkoj podršci, Kontraši su uspeli da podriju vladavinu Ortege i njegove bande, i primoraju diktatora da održi izbore. Potpuno je poražen, i Nikaragva je od tada demokratska zemlja.

1989: agent CIA Manuel Noriega (u ulozi predsednika Paname) ne sluša naređenja iz Vašingtona. SAD okupira Panamu i sklanja Norijegu. 3,000 panamskih civilnih žrtava.

1. Norijega je bio plaćeni doušnik CIA, i davao je podatke SAD. Međutim, on nikada nije bio “agent CIA” i nije bio formalno zaposlen u CIA, niti je imao bilo kakav posao u kojima je imao “naređenja” koje bi mogao da sluša ili ne sluša.

2. Norijega nikad u celoj svojoj karijeri nije bio “predsednik Paname.” On je bio najvažnija politička figura svoje zemlje, komandant Vojske, i nosilac mnogoborjnih vojnih titula, ali nikad nije bio predsednik. Ovo nije neka manja tehnikalija. U 1984-toj Norijega je pomogao nameštanje izbora u kojima je Nikolas Ardito Barletta postao predsednik Paname. Manje od godinu dana potom, Barleta je odstupio i potpredsednik Eric Arturo Delvalle je postao predsednik. Delvale je čak pokušao da otpusti Norijegu, ali je Norijega naterao Kongres da smeni (impeach) Barletu, i zameni ga Manuel Solís Palmom. Potom, 1989-te bili su još jedni predsednički izbori, u kojima je Palma, podržan od Norijege, izgubio od kandidata demokratske opozicije Guillermo Endara. Norijega je naredio svojim sliledžijama iz “Bataljona časti” da prebiju Endaru, polome mu glavu i istuku njegove pristalice. Druga Norijegina kreatura je ponovo nameštena za predsednika. Kada je Norijega uhapšen, održani su novi izbori, i Panama je konačno dobila demokratski izabranog predsednika, umesto Norijeginih sluga. Panama je dan-danas demokratija zahvaljujući intervenciji SAD.

Majkl Mur koristi drsku tehniku slikanja ubilačkih neprijatelja Amerike kao bezopasnih (videti njegove misli o Bin Ladenu, Huseinu, i islamo-fašističkim teroristima uopšte) i on ne pravi nikakav izuzetak kod Norijege koga prvo prikazuje kako se dečački smeje, maše rukom i baca cveće narodu. Taj portret prikazuje Ameriku kao siledžiju koji je zgazio Panamu i stvorio toliko nepotrebne bede sve zbog ovog nasmešenog bacača cveća.

Do 1980-tih odnos CIA sa Norijegom se ubrzano pogoršavao do tačke kada se čini da ga niko nije smatrao nekom vrednošću. Razlog zašto je Amerika okupirala Panamu je Norijegino hapšenje, maltretiranje i ubistvo američkih trupa i civila koji su legalno bili smešteni u Panami, kao i njegova uloga u trgovini drogom, finansiranju levičarskih terorističkih grupa u susednim zemljama, i njegovo objavljivanje rata SAD u decembru 1989.

Mur tvrdi da Norijegin pad može da se pripiše njegovom prostom nepoštovanju “naređenja iz Vašingtona.” U stvarnosti, Norijega je godinama aktivno radio protiv Sjedinjenih Država. Amerika je prvobitno odgovorila na Norijegine postupke uvođenjem strogih sankcija, podržavanjem pokušaja puča, i stalnim izdavanjem naloga za njegovo hapšenje zbog trgovine narkoticima.

Na kraju, Bušova administracija je odgovorila na Norijegine agresivne akte invazijom Paname, hapšenjem generala, i ponovnim uspostavljanjem demokratije. Norijega je uhapšen posle invazije, i 1992. je proglašen krivim po brojnim tačkama, uključujući trgovinu drogom, pranje novca i reketiranje i osuđen na 40 godina zatvora u SAD. Panamski sudovi su ga proglasili krivim u odsutnosti po sličnim optužbama, kao i za nekoliko ubistava.

Murova tvrdnja o “3,000 panamskih civilnih žrtava” je smešna i nedokazana. Iako su žrtve bile brojne, najrealističnije procene utvrđuju broj žrtava oko 300-400.

Poenta je da je situacija u Panami, u stvari cela invazija SAD, bila izuzetno složena situacija koju Mur očigledno nema interesa da istraži. On pokušava opisati situaciju koristeći par kratkih fraza, ali su one sve netačne. Norijega nije bio “agent” CIA, nije bio “predsednik Paname,” i njegovo hapšenje nije došlo kao rezultat njegovog “neslušanja” nikakvih “naređenja.”

1990: Irak okupira Kuvajt naoružanjem iz SAD

Potpuni sofizam – ali nešto što su često kopirali protivnici operacije “Iračka sloboda”. Kao prva, ne tako zavijena implikacija, je da su SAD htele da Irak napadne Kuvajt i tako finansirale poduhvat. Očigledno suludo, ali namera je jasna. Štaviše, izjava je neistinita u smislu da za iračku vojsku koja je upotrebljena za napad teško može reći da je snabdevena od SAD. Istina je da su SAD svojevremeno davale pomoć Iraku a kasnije u istoriji vodile Zalivski rat rat protiv njega – ali setimo se da Mur dokazuje hipokriziju SAD i greške njene politike. Mur odaje utisak da su (ili mogu biti) američki tenkovi na slici preko koje ide tekst – i tako – koliko je glupo da naoružamo protivnika i sad moramo da se borimo protiv našeg naoružanja. Istina je da oružje Sadama Huseina najviše dolazi od Sovjeta (50%), nikako od SAD. Tenkovi u tom kratkom isečku su svi ruski (svi!).

Pomoć koju je SAD davala Iraku pre njegove nelegalne invazije Kuvajta je manje od 1% jer smo bili #16 na listi snabdevača oružjem.1

1991: SAD ulaze u Irak. Buš ponovo namešta diktatora Kuvajta.

Čak je i Muru teško da okrene ovo protiv Amerike. SAD su “ušle” u Irak nakon što je dikrator te zemlja protivzakonito okupirao miroljubivi Kuvajt.
Amerika, i ogromna UN koalicija naroda isterala je Iračku vojsku iz Kuvajta, i dopustila je Emiru te države povratak na presto. Emir je legalni vladar Kuvajta, ne diktator. On trenutno predsedava jednom od slobodnijih nacija Bliskog Istoka2  – svakako slobodnijom nego što je Irak bio pod Sadamom3 i čini se da polako uvodi nekoliko demokratskih reforni.

Bez obzira, američki mandat je bio da oslobodi Kuvajt iračke okupacije, i vrati njegovog zakonitog vladara. Činjenica da je zakoniti vladar neizabrani monarh nije greška SAD.

1991 do danas: američki avioni svake nedelje bombrarduju Irak.

Kao što je rečeno gore – jedina druga mogućnost je odustajanje od sprovođenja zakona. Scena krivi Ameriku zbog bombardovanja nekog kome smo nekada pomagali, umesto da krivi nelegalna dela iračke vlasti. U kontekstu scene – to je nepošteno kao što bi bilo reći: ”Amerika kidnapuje Meksikance i svakodnevno ih zatvara u metalne kaveze,” ako je ne-sofistička stvarnost da policija hapsi nelegalne imigrante i stavlja ih u zatvor (iako nikada na duže vreme) svaki dan. Mur daje sliku u kojoj SAD zasipa bombama Irak “svake nedelje” samo š’o nam se ‘oće – stvarnost je prilično drugačija. Poenta je u izvrtanju činjenice sprovođenja zakona u nešto što izgleda neopravdano.

U.N. procenjuje da 500,000 Iračke dece umire od posledica bombardovanja i sankcija

Prva implikacija je da SAD bombarduje decu. Istina je da, kada je Irak prekršio uslove zona zabranjenog leta na koje su se obavezali, i pucali na američke i britanske avione skoro svaki dan tokom dužeg vremena, uzvraćeno je bombardovanjem vojnih postrojenja. Gore od ova dva izvrtanja je “Smrt od sankcija.” “Iračke smrti od sankcija” je nepošten sofizam koji zahteva davanje puno opravdavanja bivšem diktatorskom režimu i puno nelogičnog upiranja prstom u Ameriku. U stvarnosti, sankcije nametnute Iraku nisu prouzrokovale smrt niti jedne osobe – za to je odgovorna iračka vlast. To nije teško uvideti. Tokom Huseinove diktature, moglo se samo pogledati u besne palate i troškove koji je vlast bacila svoj novac da se uvidi da glad nije uzrokovana nedostatkom para, već manjkavim upravljanjem. Nisu potrebne velike logičke konstrukcije da se shvati da vlast koja ima palate sa zlatnim WC-šoljama nije baš švorc – ipak, sada kad je režim oboren, ovo je neosporno jasno i onima koji su to ignorantno negirali.

Posle uklanjanja režima Sadama Huseina u Operaciji “Iračka Sloboda”, snage SAD su otkrile 80 metalnih sanduka od kojih svaki ima 40 miliona dolara. Tada smo videli gde je otišao novac iz programa Nafta za hranu i fizički dokaz glavnog razloga zašto je toliko Iračana patilo od bednog života.

Mur nema prava da za patnje Iračana krivi Ameriku, ali sada je ova tvrdnja u Bowling For Columbine je zauvek sačuvana na filmu, za početak kao glupost, ali sada grozno, potpuno i neprijatno pogrešna.

1998: Klinton bombarduje “fabriku oružja” u Sudanu. Saznaje se da ta fabrika u stvari proizvodi aspirin.

Bombardovanje fabrike lekova u Sudanu nije katastrofa kakvu Mur predstavlja. Klintonova administracija je dobila informacije koje ukazuju da je ta fabrika korišćena za proizvodnju hemijskih oružja za režim Sadama Huseina. Fabrika je zbog toga uništena.

Predsednik Klinton i njegovi savetnici su se veoma trudili da izbegnu civilne žrtve, napad je bio tokom noći, kada su svi radnici otišli. Dan danas, jedina potvrđena žrtva bombardovanja je noćni čuvar fabrike. Da li je, ili nije, fabrika korišćena za proizvodnju hemiskih oružja je predmet spora, ali većina zvaničnika Ministarstva odbrane tvrdi da je to bila legitimna meta.

Način na koji Mur opisuje ovaj incident navodi nas da pomislimo da je Klinton namerno napao civilnu metu. Primetite njegovo korišćenje navodnika.

2000-01: SAD daje talibanskom Avganistanu $245 miliona “pomoći.”

Sekvenca se završava sa izjavom da su SAD dale $245 miliona “pomoći” Talibanima tokom 2000-01. Pokazaću kako on uspeva da spreči da bude tužen zbog klevete, dok, istovremeno, uspeva da njegova “poruka” ostane netaknuta.

Video prikazuje kamion pun bliskoistočnih oružnika – verovatno terorista – čime jasno daje poruku šta reč “pomoć” znači. U stvarnosti, nema razloga da reč “pomoć” bude pod navodnicima. Postoji dobar argument protiv davanja pomoći davanja novca brutalno upravljanim zemljama – čak i zbog navodno dobrih namera. Logika kaže da će vladajući regionalni Gospodari Rata oteti tu pomoć u upotrebiti je u svoju korist. Štaviše, ovaj argument su koristili “jastrebovi” za protivljenje slanju humanitarne pomoći Iraku Sadama Huseina, dok Mur, par naslova gore, kudi sankcije SAD prema Iraku. Izgleda da bi Mur mogao biti zvezda sličnog segmenta, ovaj put o sebi – ali ostavimo to sa strane – nije li glupo davati Talibanima novac kao “pomoć.”

U stvari, taj novac nije dat Talibanima, već američkim i međunarodnim agencijama4  koje raspodeljuju međunarodnu pomoć5  narodu Avganistana. Ali Mur kudi ovu pomoć i vezuje je za 9/11 već u sledećem snimku ove montaže. Drugim rečima, činjenica da su SAD dale novac za akciju “Hrana za mir” i ženskim školama za avganistanske izbeglice navodno treba da dokaže da je Amerika zaslužila (jer je to izazvala) da bude napadnuta od Al-Kaide.
Nemoguće je da Mur nije znao razliku između finansijske pomoći diktaturi i humanitarne pomoći izbeglicama, što razotkriva ovo potpuno obrtanje stvarnosti kao podlu laž. Sledeći snimak je avion koji udara Svetski Trgovački Centar u plamenu.

Ponovo, u Murovoj ubedljivoj viziji, to je greška Amerike što je napadnuta 9/11. Osama Bin Laden u stvari nije koristio “stručnu CIA obuku” da ubije bilo koga 11-tog Septembra. Mur vas samo podseća da je CIA imala nekakav odnos sa njim ranije, da bi mogao da napravi nešto što liči na jak argument.

Sekvenca je jedna od scena u filmu koju Mur ne predstavlja kao argument, već kao stvarnu istorijsku činjenicu. Bowling For Columbine vebsajt čak daje uputstva učiteljima kako da koriste film da podučavaju našu decu ovakvoj iskrivljenoj verziji istorije.

Ono što je tužno u montaži Wonderful World u Bowling For Columbine jeste da ona nije ono što pokušava da bude, a to je neprijatna ocena američkih vojnih gluposti, smrti i patnje koje su izazvale; ali ona NIJE to, već ulazi duboko u svest gledalaca kao briljantno umetničko portretisanje istine koje se publika naprosto kloni. To jeste umetnički, i svakako briljantno, ali i čista propaganda i velika je nesrećna da je toliko ljudi lako zavedeno tako moćnom propagandom. To je tako dobro da čak i kada se suoče sa činjenicama na ovoj veb stranici – činjenicama koje se mogu lako proveriti u stotinama tekstova i medijskih linkova dostupnih javnosti, uvek će postojati povelika grupa ljudi koja će odbijati činjenice zbog fikcije.

Da stvar bude gora, ovi ljudi se ne mogu nužno otpisati kao anti-američki ideolozi, jer je ovo prosto primer dobre propagande, a dobra propaganda ne deluje samo na vernike, već ubeđuje i trezvenu javnost.


Ričard Bušnel – Preuzeto sa sajta: www.bowlingfortruth.com – Prevod: Andreja Vražalić



  1. Statistički podaci: Swedish Institute for International Peace.  []
  2. http://www.freedomhouse.org/research/freeworld/2003/countryratings/kuwait.htm  []
  3. http://www.freedomhouse.org/research/freeworld/2002/countryratings/iraq.htm []
  4. http://www.state.gov/documents/organization/3972.pdf  []
  5. http://usembassy.state.gov/posts/pk1/wwwh00120801.html  []