Intervju Vladimira Popovića–Bebe srpskom plejboju (necenzurisana verzija)

Šta se htelo sakriti?

Kome se ovde preti?!

„Povratak Miloševića, Šešelja, Đoga, Noga i ostalih junaka Karle del Ponte i Koraksovih karikatura, pokazuje da je trogodišnja hajka protiv prve demokratski izabrane Vlade i njenog predsednika – reformatora Zorana Đinđića, dovedena do kraja. Srbija se u februaru 2004. godine vraća u mračnu 1991. Za to najveće zasluge ima, srećom, odlazeći američki ambasador u Beogradu, Vilijam Montgomeri. Samo je njemu uspelo da jednu mračnu ličnost, koja je, nakon duplog poraza na predsedničkim izborima bila potpuno marginalizovana, oživi izvuče iz „groba“ i velikodušno je vrati Srbima. Možda, zaista, svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima. Ne znam! Znam samo da buduća Vlada, na čelu sa „statičnim ludakom“, čovekom koji umesto lica ima masku, Vojislavom Koštunicom, slika Srbije koje smo se, mi koji smo bili protiv Miloševića, svih ovih godina stideli. Ponovo šubare, kokarde, gibanice, noževi… U takvoj vladi sedeće sekta, osumnjičena za razne finansijske malverzacije, koja će upravljati srpskim novcem. I takvi hoće da hapse! Voleo bih to da vidim, s obzirom da mi u biografiji nedostaje da sam bio politički zatvorenik. Što nisu uspeli Milošević i Broz, možda uspe Koštunica. Ako se probudi , možda i donese odluku! U tome će mu sigurno svesrdno pomoći prljavi mediji, koji su tri godine vodili hajku protiv Vlade, Zorana Đinđića i mene, kao sekretara Biroa za komunikacije.

Kako ste uspeli da sa mesta sekretara Vladinog Biroa za komunikacije ujedinite protiv sebe urednike i novinare mnogih medija? Koji je to tekst koji ste najčešće izgovarali?

Najveći broj novinara za mene pre 5. oktobra nikada nije ni čuo. Dogovor između Zorana i mene, kada sam počeo da radim posao sekretara Vladinog Biroa za komunikacije, koji inače nisam želeo, bio je da to radim nekoliko meseci, da nema javnih nastupa i da ću, koliko god to budem mogao, zadržati svoj privatni, poslovni, lični život onakvim kakav je bio pre toga. Neposredno po formiranju Vlade počele su priče – ko je čovek uz Zorana koji je zadužen za medije, ko je tajanstvena ličnost, tajanstveni centar moći… Priča o meni kao čoveku koji vrši pritisak na medije kreće onoga trenutka kada o Vojislavu Koštunici, šest ili sedam meseci nakon ustoličenja na mestu predsednika SRJ, počinju da se pojavljuju prvi tekstovi u kojima se on ne tretira kao do tada – savršenstvo, Ramzes – Bog koji je imao poverenje 90% građana…

Vas su, dakle, nepravedno identifikovali kao inspiratora negativnih tekstova o Vojislavu Koštunici?

Koštunica očigledno nije ni pomislio da javnosti može da smeta to što recimo uporno oko sebe drži Miloševićeve ljude – Radeta Markovića ili Nebojšu Pavkovića. On se radije pitao – ko se to usudio da napadne Boga Sunce! Jednostavnije je bilo podmetnuti priču – sve su kritike naručene, a naručilac je Vladimir Popović! Tako je napravljena fama o Birou koji navodno ima zadatak da vređa i napada Vojislava Koštunicu. U tome su aktivno učestvovali Koštuničini članovi kabineta. Jedan od njih je imao zadatak da danima poziva novinare i objašnjava im zašto je važno zadržati Radeta Markovića, a zašto Pavkovića. Tražio je od njih da kritikuju Zorana Đinđića, njegov kabinet i njegovu vladu.

Kako ste znali sta Koštuničini savetnici telefonom razgovaraju sa novinarima?

Čuo sam od njih samih, kao i od ljudi koji su o tome govorili u intervjuima. Početna priča da je Biro centar za umanjivanje rejtinga Vojislava Koštunice, brzo je preformulisana i postali smo mesto odakle se navodno vrši pritisak na medije, sa namerom da se Zoran Đinđić prikaže kao pozitivan junak, a Vojislav Koštunica kao negativac. Dešavali su se paradoksi: pet puta se među urednicima pojavljuju ankete u kojima se oni pitaju da li je Vladimir Popović vršio pritisak na njih i svi negiraju, jer se sa 80 posto njih nikada u životu nisam ni video, ni čuo.

Nikada nite zvali nekog urednika da kažete – ovo pustite, ovo ne?

Ne. Ne znam čak gde su redakcije beogradskih dnevnih listova.

Pretpostavljam da znate gde je Pink?

U TV PINK sam dolazio sa Zoranom dva, tri puta kada je bio gost, a i zato što je Pink televizija mog prijatelja Željka Mitrovića.

PINK niste uređivali?

Ne. Da jesam, informativni program TV PINK-a bio bi mnogo bolji.

Oni koji Vas poznaju kažu da ste vrlo temperamentni. Lako planete?

Ljudima u lice kažem ono što mislim i da mi je svejedno da li je to ministar, predsednik, glavni urednik … Ne pristajem na laži, koje su važan deo političkog života u Srbiji. Jedna od mojih mana je to što sam isključiv i, bez obzira što sam možda kao šef Biroa trebao da budem drugačiji,nisam se odricao svojih životnih principa. To je deo mog vaspitanja, deo onoga što sam poneo iz kuće. Ne pristajem na kompromise.

Kako ste vaspitavani? U kakvoj porodici?

Poštenoj! Popovići su poreklom iz Crne Gore, iz plemena Cuce. Moji otac, deda, pradeda i njihovi očevi rođeni su u podgoričkom naselju Momišići. Otac je poslednja generacija tu rođena. Posle 1944. godine proterani su iz Crne Gore, pa smo se rasuli po Srbiji.

Zašto su proterani?

Deda – antikomunista – pre rata je bio direktor podgoričkog Monopola duvana. Blažo Jovanović, inače školski drug moga dede, kao pobednik je 1944. godine, na montiranom sudskom procesu, optužio mog dedu za saradnju sa okupatorom. Osuđen je na smrt, a njegova porodica proterana iz Podgorice. Kasnije je presuda preinačena na 20 godina robije, od kojih je odležao 14. Na dan kada sam rođen – 3. oktobra , deda je oslobođen.

Odakle Vam nadimak – Beba?

Imao sam starijeg brata koji je iščekivao moj dolazak i tako je ostao nadimak.

S obzirom da ste odrasli u crnogorskoj porodici, pretpostavljam da je u obrazovanju postojao poseban deo – „Gorski vijenac“?

I da i ne. Na zidu su visile gusle i nezaobilazni Njegošev portret. „Gorski vijenac“ je bio nešto o čemu sam čuo još u detinjstvu. Deda je o tome dosta pričao. U početku sam imao odbojnost, zato što sam bio teran da ga čitam, a pola reči nisam razumeo. Danas je to jedna od mojih najdražih knjiga. Znam napamet mnoge delove.

Od malena ste naučili da se oduprete kada Vas teraju da uradite nesto sto ne želite?

Jesam. Mada nisam bio zločesto dete.

Kako ste proveli mladost?

Zbog ljubavi prema matematici, koja je najjače obeležila moje školovanje, upisao sam elektrotehniku ali sam posle dve godine shvatio da moja budućnost nije posao inžinjera,pa sam kasnije diplomirao na ekonomskom fakultetu.U međuvremenu dosta vremena sam provodio u beogradskom restoranu Madera . Druženje sa mnogima poznatim maderašima uticalo je na profilisanje mojih životnih ali i političkih pogleda.

Kada ste upoznali Zorana Đinđića?

Neposredno posle 9. marta, u stanu zajedničkog prijatelja.Odmah smo se posvađali. Bio sam radikalan i smatrao da su Demokratska stranka i on suviše blagi,…Đinđić mi je imponovao od prvog susreta,ali mi je bilo čudno kako takav čovek ima tako blage stavove.Tada još nisam shvatao prirodu njegove ličnosti, njegove glavne osobine… U početku je odnos između nas dvojice bio odnos dve opozicione Srbije – jedne, koja je bila ultrardikalna i one druge koja je bila pragmatično umerena. Jedni o drugima smo verovatno mislili sve najgore.

Šta Vam je kod Đinđića imponovalo?

To što je izgledao kao ja, što je govorio kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao.

Da li ti je to Vaš glavni kriterijum u oceni ljudi – koliko je neko vama sličan?

Ne, nije. Prirodno je da sa nekim ljudima sa kojima imate deset zajedničkih tema, lakše komunicirate.

Šta ste cenli kao Đinđićevu najpozitivniju osobinu?

Zoran Đinđić je bio pozitivna ličnost. Iako cinik, umeo je ljudima da oprašta. To je jedna od osobina koju nemam, a koju bih jako želeo da posedujem. Dešavalo se da ga pitam: „Kako ti ovo ne smeta?“ Odgovorio bi: „To je kao kada bih se ljutio na mog rotvajlera Pokija zato što je izgrizao stolicu“.Zoran Đinđić je rođen 20 godina pre nego što je trebalo da se rodi. Bio je čovek za neko bolje i lepše verme. Zato ga danas nema.

Bili ste prijatelji?

Jesmo. Siguran sam da sam jedan od retkih koji su bili lični prijatelji Zorana Đinđića.I kao prijatelj – bio je drugačiji.Možda su mu zbog toga pripisivali da se lako odriče prijateljstava.Biti sa njim prijatelj značilo je da on od vas normalno očekuje da ga, recimo, sačekate na aerodromu,ali ne i da on to učini za vas. Ali je zato bio u stanju da vam u važnim i teškim životnim momentima,čak i onda kada ne očekujete pomoć, pruži više nego je potrebno.

S obzirom da ste kazali da ste isključivi i netolerantni,da li Vas je teže imati za prijatelja ili za neprijatelja?
Zavisi od vremena i prilika. Te moje osobine ili mane, kako god da se uzmu, u nekim životnim trenucima su dobre, a u nekim mogu da budu teret. U politici je potrebno praviti kompromise. Moja isključivost ponekad opterećuje prijateljstvo,ali prava prijateljstva podrazumevaju i određene žrtve.

Kada ste počeli bliže da se družite?

Tokom prve profesionalno urađene političke kampanje u našoj zemlji, u kojoj je učestvovala agencija „Spektra“, čiji sam bio direktor.

„Posteno“?

Tačno. U tome je učestvovalo jako puno ljudi- od Milana Beka, preko Zorana Markovića, Srđana Šapera, Nebojše Đukelića, Slobe Radulovića.Tu je bila i osoba koja već deset godina prisvaja i svojata i slogan i kampanju – bivši savetnik Vojislava Kostunice i bivši ministar Slobodana Milševića. Slogan kampanje je odredio Zoran Đinđić. Miloševićeva vlada je u to vreme bila uzasno korumpirana i narod je nije voleo. Ali je Miloševića obožavao. Znali smo da ne smemo da napadamo Miloševića, najjaču kariku u tom lancu, pa je napad isao na vladu i ministre, kao zarđale i već napukle delove tog lanca.Radni slogan je bio – čiste ruke! Kako se to kod nas kaže – poštena vlada! Onda je glavni inicijator tog slogana, pokojni Slobodan Miletić, jedini kreativni direktor sa ovih podneblja koji je osvojio sedam „Clio“ nagrada, stao ispred table i zajedno sa Zoranom napisao sedam, osam varijacija na tu temu : poštena vlada, poštena vlast, poštena, pošteno…Onda je osoba koja tvrdi da je izmislila slogan, predlozila da dodamo tačku-Prihvatili smo i on se od tada poziva na autorstvo.

Nećete da pomenete ni ime Aleksandra Tijanića?

Ne. Mislim da je problem koji taj čovek ima dubok i težak i da za to postoji latinski naziv.On se,kao većina Srba, ponosi time da ne ide kod lekara i da se leči sam .Žao mi ga je. Zbog čega taj čovek ima problem sa mnom – ne znam…

Kakav problem?

Ne znam. Znam samo da tri ili četiri godine, pišući o meni, pokušava da iznudi neki odgovor, komentar, neku rečenicu.On uživa u tome. Od toga živi. Problem je u njegovom karakteru: najbolje se oseća kao sluga, što mu je glavno zanimanje već 30 godina.Možda je problem u tome što mu nisam dozvolio da bude i moj sluga dok je radio za mene.Nisam dozvolio da se ponižava,ne znajući da će ga ta frustracija učiniti toliko zlim.Koliko je beskrupulozan vidi se i po tome sto o sebi piše kao simbolu nezavisnog novinarstva, a objavljivao je tekstove koje je od njega naručivao tadašnji šef Državne bezbednosti, od koga je na poklon dobio i pištolj. Ponosim se time da čovek koji je služio kod Miloševića do trenutka dok bukvalno nije išutiran iz kabineta Mire Marković, čovek koji je za vreme građanskih protesta bio na strani policije i kordona, o meni piše sa toliko mržnje.

Mislite li da ste kasnije, kada ste 2000. došli na vlast, opravdali to – „Pošteno“? Da li je Srbija 2000. godine dobila poštenu vlast?

Siguran sam da je dobila najbolju moguću toga trenutka. Da li smo pravili greške – verovatno jesmo, ali ni delić onoga što je u javnosti stvoreno i ispričano.

Da li ste nekada radili kampanju Socijalistickoj partiji Srbije?

Ne, nikada. Ne samo da nisam radio kampanju SPS-u, nego nisam,sem tokom šetnji,kada smo ih gađali jajima i kamenjem, prolazio ulicom gde je bilo njihovo sedište. Ni SPS-a, ni radikala, ni i JUL-a, niti bilo čega što je simbolizovalo Miloševićev režim.

S obzirom da ste bili tako radikalno protiv Miloševića, kako ste uspeli da se obogatite?

Radio sam i dok sam studirao. Sa 22 godine sam kupio novog „golfa“. Krajem osamdesetih sam sa prijateljima osnovao firmu, a 1990. postao poreski obveznik Evropske unije. To što sam zaradio je za ovdašnje prilike zaista bogatstvo.

Šta je najdragocenija stvar koju posedujete?

Nekretnine, umetnicke predmete…Ima toga mnogo.

Kada ste upoznali Vojislava Koštunicu?

U vreme priprema povratka Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića u zemlju. Negde u maju 1994. centar za politički marketing,VOX, koji sam formirao,uradio je redizajn imidža DSS – od njihovog znaka,stranačkih obelježja,Koštuničinih prvih profesionalnih fotografija do pripremanja njihove osnivačke skupštine.Kasnije smo se često sretali na slavama ili proslavama, do otprilike 1996,kada su počeli protesti i kada DSS napusta koaliciju Zajedno..

Da li ste znali da se Đinđić u vreme protesta sreo sa Miloševićem?

Ne.

Krio je to od Vas?

Sedeli smo jedne večeri on, Ružica i ja u njihovom stanu na Studentskom trgu.Vidim – Ružica i on se nesto smejulje i Ružica me u jednom momentu pita: „Znaš li sa kim se Zoran video?“.Rekli su – sa Miloševićem. Mislio sam da je šala, da nije istina. Smejali su se mojoj reakciji.

Zašto? Kakva je bila?

Bio sam zbunjen, šokiran. Nije mi bilo jasno, s obzirom da sam bio upućen u apsolutno sve što se dešavalo. Podjednako me je šokiralo saznanje da su očigledno postojali paralelni dogovori nekih ljudi. Ono što mi je u svemu bilo najzanimljivije je Zoranova ocena Miloševića – „Ma, čist ludak! „ Rekao mi je da ga je posmatrao kao medicinski slucaj.

Kako – medicinski?!

Zoran je ponekada uživao u mazohističkim situacijama. Sećam se da je, kada je uhapšen Slobodan Milošević, primio neku delegaciju SPS-a, u kojoj su bili žena Milanovića, direktora RTS-a, Bjelica i ovi iz društva „Sloboda“. Bio sam zapanjen. Otrčao sam da ga pitam da li je to istina i, na moje zaprepašćenje, odgovor je glasio: „Da, da. Kako ne?! Super, idemo na sastanak da vidimo šta hoće.“ To je trajao oko tri sata. Oni su vređali Zorana, pričali da je izdajnik, natovski plaćenik…

A on?

Ništa. Sedeo je u čelu stola, smejao se i video sam na njemu da na neki način uživa. Sve vreme ih je puštao da pričaju o streljanim đacima u Kragujevcu, o ranjenicima na Kosovu, o devojčici iz Surdulice… Kada se to završilo,pozdravio se sa svima njima i, smejući se, rekao: „Znam, nervirao si se! Ja sam, čoveče, uživao! Ta količina ludila i bolesti koja kod njih postoji, to o čemu oni pričaju, kako oni gledaju, šta oni rade…Pa to je fantastično!“ Tada sam shvatio da kod njega uvek postoji potreba za igrom.Imao je u sebi dve ličnosti : jednu racionalnu i drugu, koja je bila avanturistička, uvek na granici, nestašna. Sećam se kada smo u julu 1999. godine sreli nemačkog kacelara Šredera u Bonu…

Prisustvovali ste sastanku sa Šrederom?

Bili smo u nemačkoj kada ga je Šreder pozvao.Zoran je zeleo da idem i ja. Najpre sam odbio,ali na njegovo insistiranje – prihvatim! Pred polazak, Zoran me pozove i kaže da je zaboravio odelo i da kod Šredera mora da ide u farmerkama. U koferu sam imao dva – jedno teget, a drugo letnje, belo.S obzirom da smo nosili isti broj, dao sam mu tamno, i sta ću – obukao ono belo. Osećao sam se kao cirkuzant. „Ne, ne“ – tešio me je, „sve će biti u redu“.Sedeli smo sa Šrederom, ja sam nesto zapisivao i,kada je sastanak zavrsen i kada smo se nas trojica nasli u liftu, Šreder je rekao Zoranu „A, lepo odelo!“ „Ma, nije moje. Njegovo je. Svoje sam zaboravio,zato on nosi ovo belo“, odgovorio je i počeo da se smeje. Bilo mu je smešno to sto me je navukao da idem sa njim i izgledam čudno.

Inače, zna se da mnogo vodite računa o tome kako izgledate. Čini li odelo čoveka?

Spadam u ljude kojima je estetika jako bitan element u životu.

Koje odelo je napravilo od Vas čoveka?

Ako to znači čiju garderobu nosim, poslednjih tri ili četiri godine imam svog šnajdera. Zove se Đani Kampanja i radi u Milanu. Učenik je čuvenog italijanskog majstora, Domenika Karaćenija.

Jeste li snob?

Jesam.

Da li učestvovali u pravljenju DOS-a?

Nisam prisustvovao tim prvim sastancima, ali znam kako su tekle pripreme. Direktno se uključujem u kampanju pred sam početak izbora, krajem avgusta, a od 1. septembra prelazim u DOS, gde sam uglavnom bio zadužen za propagandni i medijski deo kampanje.

Da li je bilo teško obuzdavati liderske sujete?

Svi oni jako vole medije i koriste svaku mogućnost da se slikaju, da daju neki intervju .Postojao je, normalno, rat sujeta – ko će da govori, ko neće,da li je ovaj govorio minut ili dva duže i slične gluposti. Među njima postoji strašno puno neiskrenosti.Jedni o drugima misle sve najgore, ali to neće nikada u lice da kažu.

Kako ste sarađivali sa Demokratskom strankom Srbije?

DSS nije imao istu kampanju kao DOS. Šef njihovog izbornog štaba i nosilac kampanje bila je Ljiljana Nedeljković. Sa kim imamo posla, videli smo već u noći izbora, 24. septembra.Oko pola četiri ujutru krenuli smo iz sedišta DOS-a u DSS. Nosili smo tortu na kojoj je bio znak DOS-a. Iz jedne pozitivne, karnevalske atmosfere, došli smo u jednu kamernu, mračnu, depresivnu prostoriju, gde su svi ćutali, gde je bio opšti tajac. Mislili smo da se desilo nešto strašno.Ali – ne! Oni tako slave! Jedan od prvih konflikata je bio je bio 22. septembra, dan pred izbornu ćutnju. Napravili smo oglas na kome je pisalo:Narod je izabrao! Vojislav Koštunica predsednik SR Jugoslavije! Onda je Ljilja Nedeljković dotrčala u sedište DOS-a. Bila je ljuta, lupala rukama po stolu, vikala – kako mi možemo da objavljujemo da je Voja Koštunica predsednik bez njihovog znanja?! “On je predsednik kada se to objavi u Službenom listu”- penila je. Na kraju se Manjo Vukotić, već očajan, setio: otišao je do poslastičare preko puta i poručio tri krempite. Dao je Ljilji Nedeljković krempite i ona nekako prihvati da eto – može i oglas da se objavi, ali da ubuduće moramo da ih zovemo i da ih pitamo. I kako se približavao taj 5. oktobar problemi su sa njima bili sve veći i veći.

Ko je sa njima imao problem – Vi ili DOS?

Svi. Setite se samo tajnog sastanaka između Koštunice i Miloševića, za koje nijedan od lidera DOS-a nije znao,a koji je pokazivao da tu nešto nije normalno. Zatim imate njegov tajni razgovor sa Ivanovim i Miloševićem, na kome je, mislim, Koštunica prihvatio neku vrstu zahteva od strane Rusa da se Milošević neće izručivati Hagu.Sve je radio sam. I tajno. Iako je DSS jos uvek bila članica DOS-a. Prelomni trenutak u odnosima izmedju Đinđića i Koštunice je hapšenje Radeta Markovića. To je, pre svega, izazvalo bes kod Koštunicine šefice kabineta, sa kojom je Rade Marković bio prijatelj.Onda su, siguran sam, otišli kod Koštunice i rekli : zar ne vidiš šta radi Zoran?!On će, kao što je uhapsio Markovića, uhapsiti i tebe! Hitno moraš preuzeti policiju! Džaba što imaš vojsku – vlast je u policiji! Uostalom, afera Gavrilović i saznanja šta se sve dešavalo, izjave koje su date kada je krenula policijska istraga, pokazuju da je i Gavrilović, odlazeći u kabinet kod Vojislava Koštunice i razgovarajući prvenstveno sa njegovim savetnicima i ženom, pokušavao da postavi novu kadrovsku strukturu u Državnoj bezbednosti. Koštunica je pokušao da zataška da je, iako koalicioni partner DOS-a, iako predsednik Jugoslavije, iako navodno legalista, pripremao jednu vrstu tihog puča.Afera je pokazala kako je, sa ljudima iz svog kabineta i sa svojom ženom, tajno pravio paralelnu strukturu policije.

Dakle, nova,demokratska vlast juriša u bitku za policiju?!

Problem je počeo još pre izbora Vlade,kada Zoran nije hteo da postavi Koštunicinog kandidata Gradimira Nalića za ministra policije,jer je imao dokaze da je neizlečeni narkoman i to kazao i Koštunici.Kasnije je Nalić bio glavni na ovim tajnim sastancima.

Kako ste to znali, s obzirom da kazete da su satanci bili tajni? Jeste li prisluškivali Koštunicu?

O tome smo saznali onog trenutka kada je izbila afera Gavrilović. Zoran i ja smo u to vreme bili u Americi i imali prilike da čujemo da je Gavrilovićeva žena ispričala da su Laslo Sekelj i Koštunicina žena, Zorica Radović primali Gavrilovića, nalazili se sa Bracom Grubačićem, da su mnoge ljude iz MUP-a dovodili i predlagali im određene poslove. Tako smo saznali.

U kom svojstvu – Braca Grubačić?

Kao prijatelj Lasla Sekelja i dugogodišnji prijatelj pokojnog Gavrilovića. On i Gavrilović su zajedno radili, ne znam tačno da li za Vojnu ili Državnu bezbednost. Pisale su novine. Znali su se s posla.

Niste mi odgovorili na pitanje – jeste li prisluškivali Koštunicu?

Priča o prisluškivanju,kao i mnoge druge, izmislili su Koštunicini ljudi,kako bi od javnosti sakrili Koštunicine dominantne osobine – on je zao,dvoličan,lenj,lazov.Iako je sa Zoranom dogovorio izrucenje Miloševića Hagu,uveče se pojavio na televiziji i to nazvao državnim udarom.Kada se prepričani razgovor između njih dvojice pojavio u novinama,da bi izbegao raspravu o svojim lažima, Koštunica je napao vladu,odnosno Biro,koji ga navodno prisluškuje.I normalno – umesto Koštunicine dvoličnosti, mesecima je tema bila – prisluškivanje.

Da li ste napade onih medija koji su dugo podržavali Demokratsku stranku i Đinđića doživeli i kao lični neuspeh, s obzirom da ste bili zaduženi za odnose sa javnošću?

Ne, to nema veze sa mojim ličnim neuspehom. Napadi medija koji su podržavali Zorana kreću neposredno po formiranju vlade. Najpre su počeli da napadaju mene. Smetala im je moja bliskost sa Đinđićem. Zoran je bio čovek koji je radio 200 na sat i voleo da ima oko sebe ljude koji su bili u stanju da rade sve – ne samo ono za šta su bili imenovan ili šta im je bila funkcija, nego i stvari koje su morale da se resavaju hitno.

Da li ste zaista po svojoj želji napustili mesto sekretara Vladinog Biroa, u jesen 2002.?

Želeo sam da odem.Dogovor je bio nekoliko meseci,a ostao sam dve godine.Imao sam u to doba neke zdravstvene probleme.Hteo sam da se malo posvetim sebi,da uživam…

Šta je za Vas najveće uživanje?

Leto, italijanska obala, Santa Margarita i jedan kafe bar.

Može li se u to uklopiti i neko živo biće? Neka žena?

Da,da! Naravno.

Kakve žene volite?

Nove.

Koliko je trajala Vaša najduža veza?

Deset godina.

Još ste neoženjeni?

Da. Desilo se spletom životnih okolnosti…Kasnije možda sebičlukom, greškom…Možda i zbog toga sto ne umem da razlikujem bitno od nebitnog.

Mislite li da Vas je lako voleti?

Ne mislim. Imam vrlo visoke zahteve, tvrdoglav sam, ljubomoran, isključiv… Uvek sam u ljubavi mnogo više dobijao,nego sto sam davao.

Da li je ženama sa kojima ste bili smetalo Vaše političko angažovanje?

Sigurno je smetalo. Sve što radim – radim sa strašću. Posvećujem se potpuno. Možda su se u takvim situacijama osećale zapostavljeno.Ali, ja drugačije ne umem.

Dobro, kako ste Đinđiću saopštili da želite da se povučete iz Vlade?

Početkom oktobra počeo sam da svodim račune i video da su prošle dve godine otkako sam na tom poslu i da su mi nekako sve stvari krenule nizbrdo: i lično,i privatno, i emotivno,i poslovno…Bio sam zasićen stvarima koje su se desile i početkom oktobra sam Zoranu rekao da nije realno da više dolazim na posao i da će moj angažman u Birou biti sve ređi, dok ne nađemo neki novi oblik funkcionisanja.Nije me bilo mesec dana u Beogradu i to je odmah primećeno, tako da je Zoran morao da napravi konferenciju za stampu i kaže da među nama ne postoji nikakav sukob, nikakva svađa, da sam se ja jednostavno umorio i da više ne mogu.

Da li je,tokom vašeg druženja, bilo perioda kada niste govorili?

Bilo je perioda, kao i u svim prijateljstvima, kada vam je nekoga dosta, kada sa njim provodite pet ili sedam dana po 10- 15 sati, pa imate potrebu da ga ne vidite i ne čujete dva-tri dana, kako bi se odmorili. Tu potrebu imate i kad ste u braku, a ne sa prijateljima.Kada sam se povukao iz Vlade, nismo se čuli desetak dana. Međutim, krajem novembra se vraćam u Biro,jer se u to doba sprema akcija obračuna sa organizovanim kriminalom i hapšenje Zemunskog klana…

Kakve Vi veze imate sa pripremama za hapšenje Zemunskog klana?

Bio sam u to uključen i pre nego što sam otišao. Kada sam se vratio sa bolovanja, mnogo više vremena sam provodio sa timom ljudi koji je učestvovao u toj akciji, nego što sam sedeo u Birou.
Znaci, niste radili svoj posao: bili ste sef Biroa, a bavili ste se hapsenjem Zemunskog klana?! Pa, Koštunica vam je upravo to i zamerao – radilo se van institucija!Pravljeni su paralelni centri moći!

Kakvi paralelni centri moći? O čemu govorite?! Šta je bio moj posao?

Sigurno ne uključivanje u istrage i hapsenje Zemunskog klana!

Nisam se ja bavio policijskim istragama?

Čime ste se bavili?

Radio sam, kao čovek od velikog poverenja Zorana Đinđića, neke poslove koordinacije.Bilo je vrlo važno medijski pripremiti akciju o kojoj sam govorio.

Vaš zadatak je bio da sve medijski pripremite?

Mislim da ni u vladama koje imaju tradiciju od po 200 godina, ne postoje specijalizacije radnih mesta na kojima insistirate. One uvek prelaze i u neke druge sfere.

Bili ste Đinđićev čovek za specijalne namene?

Ne. Bio sam njegov blizak saradnik, koji je bio spreman da radi šta god je trebalo: od postavljanja tepiha u njegovom kabinetu, do odlazaka na službena putovanja ili prisustvovanja sastancima sa raznm ministarima.Da li sam to radio sa pozicije šefa Biroa za komunikacije ili njegovog asistenta ili njegovog savetnika, – potpuno je nebitno.Bitno je bilo da se stvar uradi i posao dovede do kraja…

Kako možete stvari do te mere relativizovati?

Očigledno je da se mi ne razumemo! Ili ste Vi suviše veliki “legalista”, ili ja nedovoljno dobro objašnjavam. Ako grupa radnika koja štrajkuje dođe u kabinet predsednika Vlade…

Ali, zašto se to onda nije zvalo – savetnik predsednika Vlade?

Postoje situacije gde vi ne možete da imate 150 savetnika. Kabinet Zorana Đinđića se u pocetku sastojao od 5 ljudi: dve sekretarice,šefa kabineta, asistenta i mene, koji sam zvanično bio sekretar Biroa, a zapravo zadužen za sve.Kao i ostali.Vi dnevno imate po desetak potpuno iznenadnih situacija, koje ne predviđaju ni zakon, ni statut, ni pravilia.Ne postoji ministarstvo za vanredne situacije, nemate asistenta za poplave, a imate pet predsednika opštine koji dođu i kažu – imamo problem. Ljudi nemaju gde da spavaju. Neko mora u Zoranovo ime da resi problem,a to se obicno daje ljudima za koje znate da ce to uraditi. Da li se ta osoba zove sekretarica, šef kabineta, neki minister, pomoćnik, ja mislim da je nebitno.

Kako reagujete kada neko ne prihvati vaše mišljenje?

Kada mislim da sam u pravu, onda se beskonačno trudim da tu osobu nateram da prihvati moje mišljenje. Ako mislim da to ne može da shvati, onda postoje dva modela: ili prekinem razgovor i onda me ta osoba vise preterano ne zanima, ili može da dođe i do nekih težih situacija. Ali, tako je bilo kada sam bio mlađi.
Koliko se puta se Zoran Đinđić sreo sa Legijom?

Više puta je pisano o tom prvom susretu uoči 5. oktobra.Zoran je dobio poruku da bi Legija hteo da se vidi sa njim.Znali smo da su beretke jedina Miloševićeva formacija koja je bila dovoljno luda da nas napadne.Danas mislim da je u tadašnjem vrhu DB-a postojao dogovor da, ako Milošević padne, jedan njen deo priđe Koštunici, a drugi Đinđiću. Na osnovu kontakata koje je već imao sa nekim ljudima iz Demokratske stranke Srbije,Rade Marković je krenuo ka Koštunici. Legija je zeleo da se priblizi Zoranu. Đinđić se sa njim sretao i posle 5. oktobra…

Kada?

Bio sam prisutan u Skupštini grada,negde 6. ili 7. oktobra,pre Zoranovog i Legijinog odlaska kod Vojislava Koštunice. Zoran je Legiji, u prisustvu Bracanovića, za koga tada nismo znali ko je, rekao da neće sa JSO-om prihvatiti nikakvu saradnju, ako se utvrdi da su učestvovali u slučaju Ibarske magistrale,ubistvu Ćuruvije, Stambolića, ili bilo kakvim drugim zločinima. “Ma, samo nam daj deset-petnaest dana da to otrkijemo. Znamo mi – sve je to radila vojska.”- odgovorio je.

Da li ste prisustvovali i tom susretu Kostunice, Đinđića i Legije?

Ne, samo sam čuo da se Legija tog dana zakleo na Bibliju ili krst da će Koštunici verno služiti…

Da li se Đinđić i kasnije vidjao sa Legijom?

U januaru 2001. godine, kad se znalo da će Zoran biti predsednik Vlade, organizovan je još jedan sastanak, kome sam i ja prisustvovao. Sastanak je zakazan u “Spektri”, mojoj agenciji…

Zašto tamo?

Bio je, čini mi se, dan pred Božić, pa nismo hteli da otvaramo kancelarije DOS-a.Tih dana je radna grupa u kojoj su bili Dušan Mihajlović i Zoran Živković pripremala nova kadrovska rešenja za MUP. Legija je već počeo da se meša u kadrovanje i s obzirom da je zeleo da ostane na čelu JSO-a,Zoran ga je pozvao da bi ga upozorio da to ne radi.Rekao mu je da će JSO uskoro morati da se rasformira. “Čak i da ste bili anđeli,Crvene beretke su za ovih deset godina postale sinonim za sve zločine koji su se desili u tom periodu. Zamisli kad bi mi, kao nova demokratska vlada, dozvolili da ostanete kao što ste bili” – rekao mu je. Legija je sve negirao i obećao da će pomoći da se neke stvari reše. “Ako vas u nečemu ima, bolje kažite sada, dok još nisam vlast, da ne bude kasnije da sam vas izdao.” – rekao je Zoran i zapretio da će kada postane predsednik Vlade, biti nemilosrdan. Legija se složio,ali je već kod imenovanja načelnika Reosra državne bezbednosti poludeo, zvao, pretio…

Koga je zvao?

Između ostalih i mene optužujući me da sam učestvovao u postavljenju načelnika Resora državne bezbednosti bez njegovog znanja.

Kako je izgledao taj razgovor?

Optuživao je Gorana Petrovića da nije za to mesto ,pretio svojom ostavkom objašnjavajući da nam je podmetnut da mi nemamo iskustva I slične besmislice..Mene je zvao jer sam nekoliko dana ranije sa Dušanom Mihajlovićem bio kod Vojislava Koštunice na dogovoru oko postavljenja načelnika Resora javne i državne bezbednosti. Legijini kandidati za mesto šefa db-a su bili Bracanović i Savić. Kazao sam da o Petroviću znam samo to da nije umešan u bilo kakav zločin, pljačku ili šverc. Petrović i njegov tim su postavljeni, ali se grupa oko Legije nije smirila dok ih, nije smenila u čuvenoj pobuni Crvenih beretki deset meseci kasnije.

Da li je moguće da Đinđić nije nista znao o umešanosti Legije u zločine koji su kasnije otkriveni?

Posle pobune Crvenih beretki, Zoranu je iz dana u dan bivalo jasnije o kakvoj se grupi radi, ali nije postojao nikakav materijalni dokaz.Za ubistvo Stambolića se ne bi saznalo nikada,da neko od njih ko je neposredno u tome učestvovao nije otišao i pokazao gde su zakopali Ivana.Nakon otmica iz 2002. g neuspešnog atentata na Ljubišu Buhu,a posebno ekspolozije u preduzeću Difens je znao da su to oni. Tada se pojavljuju i prvi materijalni dokazi u smislu svedoka koji su to potvrđivali, a čekao se pogodan trenutak da se to sudski pokrene i da se ti ljudi pohapse. I oni su znali da Zoran zna i zato su i rešili da ga ubiju.

Kako je pripremano hapšenje Zemunskog klana?

Ta akcija je trajala mnogo duže nego što se to u javnosti zna – od sredine 2002. godine i odvijala se paralelno sa akcijom hvatanja ubice Boška Buhe. Jako malo ljudi je u tome učestvovao – desetak. Znali su da se na mestu pomoćnika DB-a nalazi Bracanović, u koga nisu imali poverenja. Bili su gotovo sigurni da je on saradnik Zemunskog klana,Legije i dela JSO.Stvari su se polako otkrivale.

Zašto tada nije nešto urađeno?

Tada je i počelo da se radi.Do tog trenutka nije postojao nikakav materijalni dokaz da bilo koga od njih javno, preko medija optužite, a kamoli da odete na sud. Pogotovu sto su, kasnije smo videli, imali političku podršku. Akcije su počele uz pomoć obaveštajnih službi nekih evropskih država, zato što se nismo mogli pouzdati u ljude iz BIA, na ljude u Upravi za organizovani kriminal i kriminalističke policije. Tražio se bilo kakav zakonski osnov zbog čega bi oni mogli da budu privedeni i osuđeni. Pripremne akcije su bile smene vrha BIA Bracanovića i Andrije Savića, koje su kontrolisali Legija i Spasojević.Ovoj dvojici su tada već prisluškivani telefoni, koje su, kada bi im vrh DB-a javio, davali narodnim pevačicama i uključivali specijale. Nije smeo biti urađen bilo kakav nagli potez, jer su bili spremni da napave novu pobunu, s tim što sada ne bi došli do Sava centra, nego bi verovatno produzili do Nemanjine ulice.To bi sigurno Koštunica odmah podrzao i bilo bi – patriote se bore protiv korumpirane vlade.Početkom januara su smenjeni Bracanović i Savić, a onda su se dva meseca tražili ljudi koji će da ih zamene.Posebna akcija je bila obezbeđenje svedoka.

Onda stupa na scenu Ljubiša Buha?

Jedino je on mogao da svedoči.Znali smo, kao i svi građani, da je Ljubiša Buha negde u inostranstvu, da je pobegao i da ga juri Zemunski klan. Početkom septembra, određeni policijski krugovi su uspostavili prve kontakte sa njim. U prvom naletu Buha je izneo jako puno optužbi na racun Legije i vođa Zemunskog klana. Međutim, po tadašnjem zakonu, samo informacije – “ video sam”, “rekao mi je”, “ubili su” ,bez materijalnih dokaza, nisi bile dovoljne za sud. Neophodno je bilo doneti Zakon o organizovanom kriminalu, a time uvesti kategoriju zaštićenog svedoka .Kasnilo se nekoliko meseci, jer je postojala politicčka opstrukcija.Tek početkom februara je izglasan ovaj zakon.Legijinoj grupi je neko iz policije već javio da je gotov nalog za njihovo hapsenje i oni su se sklonili.

Da li je slučaj Bagzi bio odgovor na pripreme hapsenja?

Odgovor je dizanje” Difensa” u vahduh, i to ne zato što neko iz Vlade, ili ne daj bože Zoran Đinđić imao veze sa tim preduzećem, kao što su to Koštunični ljudi i pojedini mediji pokušali da predstave, nego je to bila demonstracija sile.

Koji mediji?

Setite se Blic News-a.Za glavnog i odgovornog urednika doveden je Momčilo Petrović, bolesnik,koji je pisao o tome kako izgleda moja spavaća soba.Za njegovog zamenika – Željko Cvijanović, predvodnik medijskih krdžalija iz Bosne. To je grupa novinara koji su sredinom ’90 dosli iz raznih krajina, osijeka, tesnja, teslica, zavidovića…

Zasto je bitno odakle su došli? Sami ste rekli da je i Vaša porodica došla iz Crne Gore.

Medijsku scenu Srbije zauzeli su ljudi bez biografija. Čime su se bavili pre toga?!Mnogi od njih su bili u kabinetima i ratnim štabovima Mladića, Karadžića, Biljane Plavšić…Samo se ovde moglo desiti da je jedna kriminalna organizacija, koja se bavila trgovinom droge, kontrolisala desetine novinara u Srbiji i godinu i po dana, parama koje su bile od šverca droge, naručivala od njih tekstove. Ti mediji su podržavali jednu organizovanu kriminalnu grupu,koja je uz pomoć delova državnog aparata, pokazivala da je da u stanju da uradi sta god hoće: da dignu u vazduh aerodrom, zgradu vlade, bilo koju ustanovu u Beogradu i da njima nema ko da se suprotstavi. Đinđić je još tada hteo da smeni Savića i Bracanovića. Međutim, mi smo i od tih medija toliko bili optuživani za kršenje procedura i pravila, da, pri pomisli kako bi javnost u Srbiji reagovala da je Zoran posle Difensa smenio Bracanovića, niko se na to nije usuđivao.Kazali bi – evo digli su im firmu u vazduh, a oni se sada svete i smenjuju Bracanovića. Pa, sam Koštunica je hvalio smenu Petrovića i Mijatovića i dolazak Bracanovića i Savića.Mnoge stvari se nisu desile zato što je linč i ubistvo Zorana Đinđića bilo pripremljeno i medijski i politički mesecima unazad.

Kako politički?

Medijski linč na Zorana Đinđića podržan je od radikala, SPS-a, raznoraznih analitičara,Kostunice i njegove organizacije.Nisu svi zaboravili da se Koštunica,sa pozicije predsednika drzave,pozivao na pisma Ljiljane Buhe i čak podnosio krivicne prijave tužilastvu.Mile Isakov, potpredsednik Vlade, napadao je tu Vladu,iako je u njoj sedeo.

Da, ali njega je postavio Zoran Đinđić!

Da,ali na insistiranje dela DOS-a,posebno Nenada Čanka.Mnoge Zoranove odluke bile su deo političkog kompromisa,kako bi se na okupu održala tako heterogena politička grupa.Zato je, na zalost,na mesto potpredsednika Vlade morao da postavi čoveka koga su tada izbacivali iz sopstvene stranke.I on je, to svi znaju, koristeći pozicije koje mu je to mesto donelo,samo napadao Zorana Đinđića.U takvom okruženju se desio slučaj Bagzi,kada su advokati, mediji, sudije, političari stali u njegovu odbranu! Verujem da mnogi koji su učestvovali u kritici i napadima na Zorana Đinđića nisu želeli takav kraj, ali svejedno – svesno ili nesvesno saučesnici su zločina koji se desio 12. marta.To je bila priprema i onemogućavanje odbrane. Niste mogli ni da napadate. Niste mogli čak, iako imate neke dokaze, da krenete na sud, jer će vas svi sačekati na nož. Zato tvrdim da je 12. marta Zvezdan Jovanović bio samo izvršilac.

Ko je Vama javio da je ubijen Zoran Đinđić?

Pozvao me je neko iz Biroa i rekao da su pucali na Zorana. Bio sam u kolima i skretao sam iz Balkanske u Admirala Geprata, gde je inače zgrada iz koje je pucano. Došao sam minut pošto je Zoran kolima prebačen u Urgentni centar. Tamo sam čuo da je, iako je operacija bila u toku, bio na licu mesta mrtav. Seo sam u kola i otišao do Ružice da joj javim i da je dovedem u Urgentni centar.

Da li ste joj Vi saopstili da joj je muž mrtav?

Nisam joj rekao da je mrtav, zato što je tog trenutka još uvek bio u operacionoj sali.Oboje smo verovali da možda postoji šansa da preživi. Već je bila čula da su pucali na Zorana. Pitala me je koliko je ozbiljno. Rekao sam joj da ja mislim da je jako ozbiljno. “ Prvi put se plašim” – kazala je. Došli smo u bolnicu. Nismo mnogo pričali.

Da li je tačno da niste Koštunici i delegaciji Demokratske stranke Srbije dozvolili da u hramu Svetog Save izjave saucesce porodici Đinđić?

Tačno je. Ali, ne da izjave saučešće,nego da stoje u delu predviđenom za porodicu i prijatelje.Možda je bilo neprijatno, ali svakako manje nego da su uz Zoranovu porodicu, njegove najblize partijske i kućne prijatelje stajli Vojislav Koštunica sa svojom šeficom, maršićanini i oni koji su dve godine o tom čoveku pričali sve najgore. Kada sam prišao da ih preusmerim, u svesti sam imao izjave Vojislava Koštunice posle Zoranovog ubistva i osmeh Dragana Maršićana, kada je čuo da je Zoran Đinđić ubijen.

Da li ste im direktno prisli?

Krenuli su ka strani gde je bila porodica. Rekao sam im: “Molim vas pođite ovamo”. I poslao ih u masu.
Otišli su bez reči?

Da. Samo je ona debela žena kolutala očima.

Bio sam prijatelj cele porodice, ne samo Zorana.Za Luku,Jovanu i Ružicu,ja sam prijatelj za ceo zivot.Svi bez Zorana živimo teze i drugačije.

Pošto je došlo do uvođenja vanrednog stanja, Vi se vraćate u Biro?

Kao što sam rekao – iz Biroa nisam ni odlazio.Sve vreme sam bio u Vladi – i pet dana pre ubistva Zorana Đinđića, kao i na sam dan ubistva. Zvanično sam bio sekretar Biroa. Brifinzi su krenuli ne zato što smo mi to hteli, nego zato što su urednici tražili redovne sastanke u Vladi, jer, s obzirom da je vanredno stanje bilo na snazi, nisu znali šta smeju da obavljaju,a šta ne.

Na Glavnom odboru DSS-a, 13. aprila Koštunica saopštava da “Biro radi na angitpropovski način i predstavlja porpagandni centar iz koga su mnogi urednici dobijali direktive”. To je prelomni trenutak svih dešavanja, zato što od tog trenutka počinje da se stvara front odbrane Vojislava Koštunice.Splet okolnosti i pravac istrage počinjali su da budu problematični za sve, a najviše za ljude iz neposrednog okruženja Vojislava Koštunice. I organizatori i izvršioci atentata su očekivali da će se, u nedostatku dokaza, stvar vrlo brzo politički srediti.Onda je, sećate se, krenula priča o neophodnosti formiranja koncentracione vlade.

Svi zajedno?!

I dželati i žrtve,a “koncentraciona tacka – mržnja prema Zoranu. Međutim,saopštenje koje je 12. marta pročitano na državnoj televiziji, spisak ljudi i preciznost informacija, šokirala je sve saučesnike ubistva. Taj šok je uslovio raspad njihove dobro organizovane mreže. Sve je išlo munjevito. U aprilu se hapse Koštuničini najbliži saradnici – šef vojne obaveštajne službe, savetnik za nacionalnu bezbednost i to ne zbog političke pripadnosti,već što su ti ljudi bili povezani sa ubistvom Zorana Đinđića.

Ko konkretno?

Načelnik vojne obaveštajne službe davao je direktne smernice gde, u kom stanu i koliko dugo može da ostane Ljiljana Buha.Viđao se sa Zoranovim ubicama neposredno pre njegovog ubistva. Nije tačno da se video po službenoj dužnosti, kao što priča Koštunica. Kakva je to službena dužnost između načelnika vojne obaveštajne službe i glavnog dilera droge u Beogradu?! Kakav je to poslovni zadatak?! Način, brzina, istrage i pravac u kome se kretala uplašili su Koštunicu i on je, uz saglasnost nekih stranih diplomata u Beogradu, započeo akciju u kojoj je Vladu i mene, koji sam čitao informacije dobijene iz istrage,optuživao za zloupotrebu vanrednog stanja.Po već isprobanom metodu,javnost se bavila navodnom zloupotrebom vanrednog stanja, umesto da od Koštunice traži odgovore o vezama njemu bliskih ljudi sa Zoranovim ubicama. Na to su naseli neki članovi Vlade i njen tadašnji predsednik Živković.

Zašto je Vlada to prihvatila ?

Zato što niko nije imao hrabrosti da sa tom istragom ide do kraja. Bojali su se krajnjeg rezultata. Akcija Sablja je prvih 20 dana rešila više kriminalnih radnji, zločina, ubistava, nego što je rešeno za tri godine pre toga. Pred sam kraj vanrednog stanja, kada su već počeli politički obračuni , krenula je odbrana Koštunice. U taj front su stale takozvane nacionalne snage,antihaški lobi, oličen u mnogim političkim strankama, ali i u mnogim akademicima, crkvenim zvanicnicima, javnim ličnostima…

Koštunica je možda strepeo da ne bude uhapšen.

Sam je prvi počeo da priča da će biti priveden i uhapšen. Do tada to niko nije pomenuo. Ljudi su bili privođeni samo ako je postojao neki razlog ili neka veza sa nekim od ubica. Da li je to bio član ove ili one stranke, to apsolutno nije imalo nikakve veze.

Pomenuli ste podrsku koju je Koštunica dobio od nekih stranih diplomata. Kojih?

Prvenstveno na grupu koju je predvodio američki ambasador Vilijam Montgomeri .Sa njima je bio i engleski ambasador Čarls Kraford, koji je 12. marta, tokom popodneva otišao u DS i od nekih članova tražio da se na mesto predsednika Vlade postavi Nebojša Čović .

Zašto Nebojša Čović?

Predpostavljam da su verovali da je njihov?

Čiji?

Montgomerija i Kraforda.Nije postojalo neko jasno objašnjenje zbog čega. Bio sam uz grupu političara koji su se suprotstavili takvoj ideji. Čović je to iste večeri saznao i već je tokom vanrednog stanja krenuo pokušaj našeg uklanjanja iz Vlade. Svi tekstovi koji su tada napisani, od kojih su neki, kao onaj na sajtu CBC, bili naručeni, govorili su o tome da u Vladi postoji takozvana tvrda linija koju čine Vladimir Popović, Čeda Jovanović, Vladan Batić, Dušan Mihajlović i da te ljude treba skloniti i očistiti. Neposredno pred kraj vanrednog stanja, ambasador OEBS-a, Masari je tražio sastanak sa mnom. Razgovor je bio u suštini politički, jer je Masari od mene pokušao da sazna šta će biti ako istraga bude dovela do nekih političkih lidera, ili samog Vojislava Koštunice.Protumačio sam to kao pokusaj pravljenja širokog fronta, koji je imao zadatak da zaustavi dalju istragu u akciji “Sablja”. Jer – nađen je ubica, nađen je izvršilac, nađena je organizacija, motiv će se naći kasnije. Dalje ne treba da se ide, jer bi to navodno moglo da se tumači kao politički obračun. Rezultati istrage su jasno govorili da je ubistvo Zorana Đinđića političko ubistvo, da iza toga stoje politički inspiratori,tj. oni koji su to ubistvo naručili.Ono što se dešavalo posle 12. marta je možda najsramnija stranica u novijoj srpskoj istoriji. Svu unutrašnju i spoljnu politiku Srbije vodila je, preko nesrećnog Živkovića, grupa ambasadora na čelu sa Mongtomerijem.

Na koji način?

Sve odluke donosili su oni ili su bar bili konsultovani.Ne sećam se kada je francuski ambasador bio zamenjen, ali znam da je tu bio neposredno po ubistvu Zorana Đinđića i znam da je jedini koji je o tome napravio tako katastrofalan izveštaj, da mu ga je njegovo ministarstvo inostranih poslova vratilo nazad.Francuski ambasador je bio praktično član Demokratske stranke Srbije. Znate da Montgomeri nije dozvolio Živkoviću da raspise izbore odmah nakon ukidanja vanrednog stanja.

Izvinite, ali Živković tvrdi da americki ambasador nikada nije uticao na rad njegove Vlade.

Možda on taj uticaj nije primetio, možda je on pomislio da su on i američki ambasador postali najbolji prijatelj. Stanovali su u blizini,na Dedinju, privatno se družili, pili francuska vina. To je trebalo da znači da su prijatelji.Koliki je bio Montgomerijev uticaj znaju svi članovi vlade, novinari, ljudi koji su odlazili u američku rezidenciju. Živković je dozvolio da za vreme njegove vladavine, žena američkog ambasadora u zgradi republičke Vlade, ispod znaka Vlade Republike Srbije drži pres konferenciju! Dozvolio je da je američki ambasador dolazi u zgradu vlade kada god je hteo, dozvolio da nezakonito otvara medije po Srbiji,da naručuje tekstove od ovih jadnih srpskih novinarćića da se sam hvali da se političke prilike u Beogradu menjaju u zavisnosti od njegovog raspoloženja.Uostalom, kada je od mene tražio ostavku, iako sam mu, čim je počeo da radi, kazao da na mene ne računa duže od vanrednog stanja, Živkovic je rekao: “A što ne bi podneo ostavku odmah danas? Traže mi ove diplomate, Mondgomeri i ostali.” To isto je govorio i mnogim drugim čiju je smenu tražio,iako je javno tvrdio da neće dati nijednog člana vlade.

Šta ste mu odgovorili?

Rekao sam da mi ne pada napamet da tada podnesem ostavku, a naročito ne zbog toga što to traži Mondgomeri, jer me on nije ni zaposlio.

Kada ste se sreli sa Montgomerijem?

Negde krajem juna. Preko jednog zajedničkog prijatelja je zatražio da se vidimo, a tema je da povučem tužbu protiv NIN,-a. Rekao sam da mi ne pada na pamet da povlačim tužbu, ali sam pristao da se sa njim vidim.To je manje-više bio kurtuoazan razgovor, neiskren sa njegove strane, koliko i sa moje .Razgovarli smo onda o nekim drugim stvarima, i ja, takav kakav sam, kažem mu sve ono što mislim.

Šta ste mu rekli?

Jedna od tema je bila televizija B92.On je bio neka vrsta njihovog zaštitnika, a ja sam navodno bio njihov protivnik. Naime, otkrio sam, saznao i video da je privatizacija te televizije urađena nelegalno i nezakonito.Još više sam se iznervirao kada sam shvatio da skoro svi članovi Vlade to znaju. I da svi ćute. Zoran Đinđić je tražio od nas, kada smo ulazili u Vladu, da ako saznamo da je bilo ko umešan u nešto nezakonito ,to prijavimo tužiocu. Nisam razumeo zbog čega to ne važi za B92. Montgomeriju sam rekao da ja nemam problem sa B92, nego da oni imaju problem sa zakonom.Pitao sam ga i da li je bio upoznat i koliko je bio uključen u pokretanje čuvene duvanske afere koja je krenula iz Hrvatske, iz lista Nacional.

Pa, da li je?

Bio je zbunjen, pa sam mu kazao da postoje operativni podaci da je jedan službenik američke ambasade iz Beograda, koji danas radi u američkoj ambasadi u Pragu, direktno po njegovom nalogu otišao u Zagreb i njegovom prijatelju, Ivi Pukaniću, dao neke papire, materijale i naručio da se pokrene kampanja protiv Zorana Đinđića i Mila Đukanovića. Rekao je da je i on čuo za tu priču, ali da se kune da on sa tim nema nikakve veze. Doduše, priznao je da je nekoliko dana pre nego što je objavljen taj tekst u Nacionalu bio u Zagrebu, gde je sreo Ratka Kneževića i Ivu Pukanića, koji su mu doneli sirov materijal teksta i pitali ga šta misli da li da li ga treba objaviti.Montgomeri, normalno, kao i svaki Amerikanac, pobornik slobode medija, nije mogao da im zabrani i rekao je – objavite! Sem toga , nikakve veze sa duvanskom aferom i sa svim onim što se kasnije dešavalo navodno nije imao.

Zasto Vas je toliko interesovala afera Nacional?

Zato što vladavinu Zorana Đinđića, prvog demokratskog predsednika srpske Vlade u 20. veku, nije obeležilo čišćenje Miloševićeve zaostavštine, rušenje dikature i komunizma posle toliko godina,suocenje sa prosloscu već jedna trivijalna stvar, za koju mislim da svako živi zna da sa Zoranom nema nikakve veze.Ta kampanja ne bi bila toliko moćna da nije podržavana od vrlo jakih centara moći iz inostranstva,ciji je to standardni metod: objave neki tekst, a onda im sluzi kao metod ucene : možemo da radimo sa vama šta god hoćemo. Cuvajte se, budite dobri, a u slučaju da nam se suprotstavite, znate šta će vas ceka.

Kako je Vladina komisija koja je vodila istragu o atentatu na Zorana Đinđića bila efikasna?

Namera je bila vrlo dobra, čak i rezultati koji su urađeni će koristiti sudskom procesu, ali posledica toga rada nema. Niko, izuzev dva pripadnika javne bezbednosti, nije priveden. Niko iz BIA, koja je najodgovornija za ubistvo Zorana Đinđića, nije snosio odgovornost. Čak ni disciplinski postupak. Niko iz Uprave za kriminal. Niko od tih ljudi nije pozvan čak ni na razgovor. I bojim se da sve ide u pravcu pokušaja relativizacije sudskog procesa, tj. u pravcu pokusaja da se ne sudi ubicama Zorana Đinđića, nego njegovoj politici. Savetnici i članovi kabineta Vojislava Koštunice mesecima po novinama lansiraju priču da je Zoran u stvari ubijen u jednom kriminalnom obračunu bandi čiji je on sam bio član, da to nije političko ubistvo, i da je to moralo da se desi. Morali su, kažu, da odu Milošević i Zoran Đinđić, a da posle njih dvojice dodje era čistih, novih političara. Perfidan pokušaj menjanja istorije po komunističkom modelu.

Zašto se,nakon ubistva Zorana Đinđića, ljudi koji su važili za njemu bliske, stavljaju u drugi plan?

Tu ima nekoliko stvari. Ova grupa ambasadora je neposredno po ubistvu Zorana Đinđića počela priču da u DS-u postoji takozvani biznis klub.To su radili zajedno sa članovima Demokratske stranke koji su bili mionorni za vreme Zorana,a koji su mrzeli sve koji su bili blizu Zorana ,a još više ako to nisu članovi stranke. Jedan od diplomata koji je bio na Zoranovom sahrani u Beogradu rekao mi je da je vrlo iznenađen kada je od dvojice ambasadora čuo da o meni pričaju kao o nekom biznismenu DS-a. Rekao mi je da se vrlo čudne stvari dešavaju i da mu se čini da će uskoro krenuti uništavanje ljudi koji su pomagali DS. Neposredno po Zoranovom ubistvu kreće akcija diskreditovanja njemu bliskih ljudi i dezavuisanja svega onoga što je on uradio.Na žalost, Živković, čovek koji je uspeo da za nepunih osam meseci uništi sve što je Zoran Đinđić stvarao desetak godina u DS, i onoga sto je u poslednje tri godine stvorio u Vladi Republike Srbije, je u tome učestvovao. Živković je napravio raskole, rasturio DOS.On je odlučio da ne raspiše izbore u junu,kada je DOS mogao da zbriše i Koštunicu i sve ostale.Ja njega negde razumem. Kapacitet koji on ima – i intelektualni i politički – je ipak ograničen i nije za mesto na kakvom je bio. On je hrabar čovek što je prihvatio da bude predsednik Vlade, 12. i 13. marta, to je nesporno. Ali isto tako neodgovorno sto nije bio u stanju da proceni svoje sposobnosti, pa je, na žalost, uspeo da za devet meseci razruši sve što je stvarano godinama,a sam kraj svoje političke karijere obeleži citiranjem Getea.

Nije Živković jedini krivac!

Tačno! Priča o “čistoj” Demokratskoj stranci,novim ljudima, vraćanju na stare vrednosti,samo je nastavak davno započete političke akcije koja je počela u vreme dok je Zoran Đinđić bio živ,a koju je započela družina zvana Atlanski savez.

Šta je Atlanski savez?

Družina čiji su članovi bili mnogi visoki političari DOS, mnogi političari iz DS, mnogi članovi Vlade, mnoge javne kulturne ličnosti. Njihova strategija je bila dovođenje novog lidera na mesto predsednika Demokratske stranke. Ono što se nije uspelo sa Vuksanovićem nekoliko godina ranije, trebalo je uraditi sada.

Šta, po Vašem mišljenju, znaci vraćanje Demokratske stranke “izvornim vrednostima”?

Iako nisam član stranke,znam dosta o DS-u, njenim istorijskim fazama,vrednostima, članovima, funkcionisanju kroz ove teške godine.Čudno je da Tadić nije pominjao vraćanje na stare vrednosti dok je Zoran bio živ, iako je i tada bio potpredsednik stranke.Mislim da su to prazne političke parole iza kojih se vodi borba za preuzimanje tako moćne institucije, ne vodeći pri tom računa o ceni koja se placa Tragično je da se budući predsednik Demokratske stranke svome članstvu I biračima obraća putem onih medija i novinara koji su bili nosioci akcije satanizacije DS-a i medijske pripreme za ubistvo predsednika.

Zašto su samo neki ljudi iz DS-a, kao sada Čedomoir Jovanović, stalno na udaru medija i javnosti?

Zato što je Čeda hrabar i beskompromisan politički borac, koji svoje stavove iznosi jasno, ne odstupajući opd njih čak i ako mora da dođe u sukob sa svojim stranačkim drugovima.Kao takav, ne može da bude licemeran.U ovakvoj Srbiji, takvog političara je nemoguće ne napadati.Čeda je najperspektivniji političar evropske orijentacije u našoj zemlji I zato ga i napadaju oni koji bi Srbiji hteli da zatvore kapiju Evrope.Na žalost, takvih u Srbiji mnogo!

Opet ste u manjini?

Pa, bio sam i 1999. i 2000,kada su Zorana satanizovali,jer sam znao da je on jedini koji može nešto da uradi za ovu zemlju. Bio sam u pravu.

S obzirom da ste,kao sekretar Biroa, bili stalno na meti medija, da li ste sa tog mesta Zoranu Đinđiću doneli više štete ili koristi?

Nisam ja njima bio meta kao sekretar Biroa.Bio sam trn u njihovoj podloj i pokvarenoj svesti i nameri da poruše i satanizuju sve sto je Zoran radio.

Da li su baš svi imali takve namere? Zašto ste pretili Gordani Suši?

To je bio običan razgovor između ljudi koji se poznaju. Pozvao sam je zbog toga što je tada već protiv mene krenula kampanja grupe koju su činili Vojislav Koštunica i svi koji su na bilo koji način bili umešani u ubistvo Zorana Đinđića.Antihaškom lobiju se priključila ngo-mafija na čelu sa TV B92 i Veranom Matićem.Cilj je bio da se relativizuje akcija Sablja tako što će se govoriti da sam ja, koji sam urednicima saopštavao rezultate istrage, to radio nelegalno.To pitanje je Gordana Suša postavila u svojoj emisiji.

I to je bio razlog da bude izvređana?!

Nije bila vređana.S obzirom da samo joj pet dana pre toga i Žarko Korać i ja dali odgovor na to pitanje,pozvao sam je i pitao da mi kaže šta joj nije jasno.Počela je da mi objašnjava kako nije imala lošu nameru i da je njen zadatak da svaku stvar istraži do poslednjeg detalja i da to objasni građanima ove zemlje.”S obzirom da si tako istinoljubiva, mogla bi onda da kažeš građanima ove države kako si, kao nezavisni novinar, u ovih nekoliko godina uspela da kupiš stanove ćerkama. Zašto onda ne kažeš nešto i o ulozi svoga oca, Šilje Mihajlovića, u srpskom novinarstvu?” – pitao sam je.Vrlo nerazumljivim govorom počela je da me optužuje, vređa, psuje, a onda smo se dotakli teme njenog postavljenja na mesto glavnog i odgovornog urednika RTS,jer je bila ubeđena da iza toga što nije dobila tu funkciju ja stojim. Rekao sam da to nije tačno i da to nisu dozvolili novinari RTS – njeni prijatelji – koji su insistirali da ona to mesto ne dobije. Kazali su– Gordana Suša je dobra, ali ona ima problem s alkoholom! Nastavila je da se svađa, a onda je ćerka uzela telefon i rekla da mama nije u stanju da razgovara. Tu se završila sva priča.Niti sam ja nju psovao, niti pretio, niti upotrebljavao DB dosijee. Samo sam rekao istinu.

Da li vodite evidenciju sa koliko ljudi u Srbiji ste u ratu?

Ne vodim tu evidenciju, njih ima jako puno. Nisam u ratu, ali sam se mnogima našao na putu, sa mnogima nisam bio spreman da napravim kompromisni, sa mnogima nisam hteo da napravim dogovor da izdam prijatelje… Imam jako puno neprijatelj, ali šta da radim. To je cene onoga što sam radio prethodne godine. U akciji “Sablja” otkriveno je da ste bili na spisku za odstrel Zemunskog klana.

Plašite li se?

Svaki normalan čovek se plaši ako postoji grupa kriminalaca i ubica koji imaju nameru da ga ubiju. Živeli smo u zemlji gde je granica između života i smrti bila praktično nevidljiva. Dešavalo se to ljudima i u Bosni, Hrvatskoj, pa šta da radimo! To je cena života koji živimo!


Tekst je preuzet sa www.cedajovanovic.com